EKSKLUZIVNO! Jokićev otac o "famoznoj reprezentaciji": Nikola je čistio štalu pre škole, danas kao debeljko trpa Amere (VIDEO)

Na gradskom hipodromu u Somboru održan je prvi trkački dan, što je bio i povod da se sretnemo i porazgovaramo sa Branislavom Jokićem, predsednikom Konjičkog kluba "Vojvođanin" i ocem proslavljenog košarkaša Denvera i reprezentacije Srbije Nikole Jokića. 

Preporučujemo

Gospodina Branislava zatičemo sa Nikolom i njegovim drugovima kako sve nameštaju, ništa ne prepuštaju slučaju i u svakom momentu sve drže pod kontrolom. Od mesta za parking, do prodaje karata, jahača, gostiju i naravno konja koji su čekali svoj red da izađu na stazu i pokažu šta mogu i umeju.

Branislav i Nikola Jokić pripremaju konja za trku; Foto: Nikola Tomić

Na gradskom hipodromu u Somboru na mestu gde je "sve počelo" u pauzi između brojnih obaveza, razgovaramo o konjima i košarci, bez kojih porodica Jokić ne može da zamisli ni jedan dan, i bez kojih ni Srbija ne bi dobila košarkaša poput Nikole.

Stariji Jokić "iz srca", iz ugla običnog i normalnog čoveka, počinje priču o tome, "kako je sve počelo", objašnjava neverovatnu ljubav prema konjima i odgovara na košarkaška pitanja o kojima se u Srbiji dugo polemisalo.

- Ja sam ovde dolazio na ovaj hipodrom kao dečkić. Deda pokojni me je dovodio. Ja sam odrastao u Prnjavoru. To je deo Sombora u kojem je bilo puno fijakerista. Od malih nogu sam navikao na konje. Takođe, i drugi deda mi je bio paor iz Sivca, tako da sam i tamo imao priliku da se srećem sa konjima. Ta ljubav je uvek bila u meni prisutna. Inače sam Bačvan pravi, tako da i to nešto znači. Tu ljubav sam kasnije i kao momak, i kao oženjen čovek, i kad sam dobio sinove, stalno negovao.

VIDEO: Pogledajte gde je i kako Nikola Jokić zavoleo konje?

• Vi ste danas predsednik Konjičkog kluba "Vojvođanin". Koliko je vama, iz perspektive organizatora, zahtevno da pripremite jedan trkački dan u Somboru?

- Ima zaista raznoraznih stvari, od razglasa, sudija, štampanja programa, ulaznica, majici za ljude koji učestvuju. Negde oko 750.000 dinara su troškovi jednog trkačkog dana. Mi godinama unazad, bez obzira koliko ljudi bude na hipodromu, prodamo oko 700 ulaznica. Karta je 200 dinara, program oko 100. To su skromne cene, ne može biti jeftinije.

- Samo sa tim pokrivamo jedan deo troškova. I da nema sponzora, grada koji nam pomaže da pokrijemo oko 30 odsto troškova, kao i ovog žita koje nam je grad dao da koristimo, bilo bi još teže. Od njega izvučemo nekih 200-300 hiljada i te pare nam dobro dođu u organizaciji i sređivanju kompleksa za dva trkačka dana.

-  Znam koliko svaki dinar konjičkom klubu znači. Ja sam već godinama u tom sportu. A moji drugari, sa kojima idem na trke znaju, da moraju da plate kartu. Obavezano je i za moje članove porodice. Ima ih petnaestak i svi će morati da kupe kartu i da kupe program.

Konjičke trke u Somboru; Foto: Nikola Tomić

• Porodica Jokić učestvuje u trkama sa nekoliko grla. Poznato je da je omiljeni konj "Dream Catcher". Šta je sa ostalima?

- Štala naša se zove "Dream Catcher". Naziv je dobila po prvom konju kojeg smo kupili. To u prevodu znači Hvatač snova. Konj nosi to ime i on je prvi i ljubimac Nikolin. Nikola hvata svoje snove po Americi, a ovaj trči tu i hvata svoje snove po Srbiji.

- Izuzetno dobar i miran konj, pametan, da ga ne hvalim baš puno. Inače, imamo još dve, u kategoriji "francuska kobila, predstavnice koje će se trkati. A tu je i jedna mlada trogotkinja koja je tek počela da trči, kao i jednog veterana Sanrija koji trči u polubrzoj partiji. Svi konji su spremni za trke, a što kažu konjari: "Trka je zbrka". Sto je ljudi, a sto konja trči i svi hoće pehar.

Branislav Jokić, otac Nikole Jokića; Foto: Nikola Tomić

• Nikola je ljubav prema konjima nasledio od vas. Možete li da se setite prvog susreta kada se rodila ta ljubav?

- Konji su stalno bili prisutni. E sad, Nikola kada je postao dečkić, sa nekoliko godina, išli smo intenzivno na trke. Tada je bio neki konj "Fantastic Lobel", domaći konj, ne uvozni, i bez nekog pedigrea, ali zaista fantastičan. Nikola ga je zavoleo i tada počinje ta velika ljubav prema konjarstvu. U blizini je i štala gde se nalaze svi ti konji, tu je on dolazio. Ujutru u 7 sati dođe, počisti štalu, u pola 8, 8 ode u školu, a škola isto tako, tu blizu.

• Jeste li se ikada trudili da Nikolu odvratite od konjarstva?

- Nikada ga od toga nisam odvraćao, a on mi je stalno pričao: "Ja ću biti konjar! Ja ću biti konjar!" Ja sam mu odgovarao: "Budi ti prvo košarkaš, a posle ćemo se konjariti na neki drugi način. Nemoj biti štalski momak." Nisam se trudio da ga od toga otrgnem, samo sam se trudio da glavna stvar bude košarka. I moja dva starija sina su igrala košarku, jedan u Spartaku, drugi u Hemofarmu. Što kažu, pedigre košarkaški imamo.

Nikola Jokić priprema konje za trku; Foto: Nikola Tomić

Srpski reprezentativac brine o svakom detalju; Foto: Nikola Tomić

• Kako je onda Nikola postao košarkaš?

- Nikola je bio malo dete sa dudicom u ustima i ja sam ga vodio na utakmice starije braće. On je sedeo celu utakmicu sa dudom i gledao i upijao. Kao dečkić je stalno pokazivao neki talenat koji kod ove dvojice nisam video, a bili su talentovani. Srednji sin je generacija Darka Miličića, i bio je, maltene lider te ekipe, ali bio je nezgodan. Sa druge strane, Nikola je pokazivao inteligenciju košarkašku nenormalnu.

- On kad je bio mlađi, bio je najdeblji, najviši i najbolji košarkaš na terenu u tim mini basket ligama koje su se igrale u kategoriji do dvanaeste, trinaeste godine. Onda se još malo ugojio, pa je tu došlo do neke male krize njegove želje da postane košarkaš. Sa 15, 16 godina kada je počeo da raste, osetio je dominaciju. Davao je po 50, 60 koševa. Nije lako to ni u jednoj kategoriji.

Nikola u dresu Mege; Foto: Marko Todorović

• Da li su vas, dok je Nikola bio u mlađim kategorijama, kontaktirali Zvezda i Partizan?

- Nisu. Ne bih da komentarišem baš detaljno, ali nisam hteo da ga vodim na te kontrolne treninge koje imaju ta talentovana deca. Razlog je bio to što sam imao loše mišljenje o ljudima koji to organizuju i vode. Forsirala su se neka iks, ipsilon deca. Sećam se, Nikola je igrao za "So koš", generacija 95/96 bila je jako dominantna. Onda je najstarji sin rekao da Nikola mora dalje.

- Otišli smo u Novi Sad, pošto je on tamo živeo i radio. Trenirao je tamo pola godine i tada ga je Miško primetio u novinama. To što on (Miško Ražnatović, menadžer Nikole Jokića) priča je tako. Video je rezultate prve utakmice protiv Partizana, druge protiv Hemofarma, tada dominantne ekipe. Imao je indekse preko 50, a u prve dve utakmice ukupno 105 u indeksu, a bio je bucmast i znao je da igra. Kao što je i danas bucmast, malo nema skoka, ne znam ovo i ne znam ono, a trpa Amerikancima u proseku 30 poena u NBA ligi.

VIDEO: Jesu li Jokića ikada zvali Zvezda i Partizan i kako ga je Miško doveo u Megu

• Jeste li tada sanjali da će doći i NBA liga?

- Bilo ko da kaže da bi znao da će otići u NBA, ne bi bio iskren. Ja sam rekao, barem da bude neki dobar srpski košarkaš. To je neka početna ideja bila. On je to spletom nekih dobrih okolnosti, njegovim trudom i radom uspeo. Samo želim da kažem ljudima da je Nikola bio prošle godine 90 dana u Somboru, a da je 85 trenirao. I sada neka ljudi misle šta god hoće, ali rezultat tog treninga se video prošle godine u ligaškom delu. E sad, ove godine će biti malo drugačije. On je već počeo da trenira ponovo i doćiće spreman u tu famoznu reprezentaciju.

• Zašto famoznu?

- Zato što je bilo toliko buke. Mnogi o tome ne razmišljaju. Da. Znam da se sve stišalo. Samo, da li ti kada imaš nekoga koga si platio 150 miliona hoćeš da ga tako lako pustiš da se povredi na nekom takmičenju koje tebi kao vlasniku i kao gazdi i finansijeru ništa ne znači? A to ti je glavni igrač. Ljudi nisu svesni koliki je to rizik. Kod nas ljudi uvek sa emocijama kreću u neku priču. Emocije su tu, ali relano, nije sve u njima.

• Sada je mnogo lakše pravim navijačima kada je već postalo jasno da će selektor Đorđević imati najjači sastav u Kini. Kako je vama bilo?

- Dobro. Jednostavno.... Da ili ne reprezentaciji je malo smešan komentar. Pazi, mi smo u Srbiji, Srbi. Volimo ovu zemlju i uvek ćemo za nju igrati. I igrali smo i igraćemo idalje. Samo, pusti me, ako nekada ne mogu. Nije smak sveta. Je l' ti kada ujutru ideš na posao, si svakoga dana dobre volje, nasmejan ili proklinješ dan što si ustao. Malo je grubo rečeno, ali tako je to.

Jokić na meču protiv selekcije SAD na Olimpijskim igrama 2016; Foto: Guliver/Elsa/Getty Images

- Ja kažem da je meni najveća želj da da u svemu ovome što se dešava oko nas, a za šta je Nikola glavni krivac, ostanemo neki normalni ljudi. Obični ljudi. Da mogu i dalje da odem u moj kafić, da mogu da odem do grada, na trke i da me niko ne vuče za rukav. Dajte ljudi, pustite.

- Nikola je još gori od mene. On je i gori i tvrđi. On to ne voli i ne prija mu. Najviše bi voleo da ga niko ništa ne pita, kao da je najobičniji momak iz grada. To ipak ne može. Ja mu kažem: "Dete, ti si javna ličnost. Postigao si neki vrh u košarci, što je mašta i želja mnogih ljudi, ne samo u košarci, nego i u životu. Doći do vrha nije lako, a ti si došao." Normalno je da ljudi tako reaguju.

• Nikola je mnogo toga rekao kada je sa medaljom sa Olimpijskih igara plakao na dočeku u Somboru, zar ne?

- Dobro. Bio je mlad. Imao je 21 godinu. To su emocije velike.

• Utisak je da Srbija nikada nije imala jaču reprezentaciju. Kakva su vaša očekivanja za Svetsko prvenstvo u Kini?

- Imali smo mi jaku reprezentaciju i u Novom Sadu 2005. godine. Sećate se? Na žalost, kako smo prošli? Čak nismo došli ni do Beograda. Tada smo imali najjaču reprezentaciju. Nije to tako lako.

- Kao što je "svaka trka zbrka" sa početka priče o konjima. Možeš ti da budeš i najbrži konj, ali ne znaš šta će se sve dešavati kada trka počne. Konjarstvo i košarka su slični. Tu je duh takmičenja, borba. Znači svi žele da pobede. Svi su i došli da pobede. Niko neće doći u Kinu da šeta po kineskom zidu i Šangaju. Pa i mi nećemo da idemo za dve utakmice tamo.

VIDEO: Šta Srbija može u Kini i kako se "kovao plan" da nastupimo u najjačem sastavu

• Ipak, u javnosti, mi smo već osvojili medalju i spremamo se za finale sa Amerikancima.

- Ako budemo u prve četiri ekipe, to je već za mene uspeh. Nemojte da zaboravite, Australija je strašno jaka, Kanada je strašno jaka. Uvek tu može da iskoči i neko poput Brazila. Evropske selekcije će doći u jakim sastavima. Italijani su se, što mi kažemo "našpanovali". Grci imaju dobru ekipu. Tu smo mi, Španci, izgleda kompletni Francuzi i Litvanci koji se bore do kraja. To je 9, 10 jakih selekcija. Što se tiče naših, mi trenutno imamo najbolje sakupljenu reprezentaciju. E sad, najbolje ne mora da znači i pobednik.

Đorđević deli savete košarkašima; Foto: Guliver/Srdjan Stevanovic/Getty Images

• Šta je potrebno da Nikola i ostali reprezentativci urade, kako bi se san svih ostvario?

- Nikola će doći da pomogne naravno. On se i sa Bobijem i sa Teom i sa Bogdanom i ostalima redovno čuje. Bili su naši gosti u Denveru u kući. Svi su stalno pričali" Hajde da igramo, hajde da igramo, Ja ću doći, ja ću doći".

- Pa hajde. Meni je bitno, ako se svi ti momci dogovore, ako hoće i dođu da igraju, da igraju srcem. Đorđević je samo tu da ih usmeri malo i oni će to da odigraju na maksimumu. E sad, da li će to biti dovoljno za prvo, drugo ili treće mesto, to ostaje da vidimo.

• Govoreći o drugarstvu. Jesu li se dogovorili?

- Ja mislim da jesu. Jesu. Čuju se oni stalno. To neki ljudi ne žele da gledaju tako, nego onako kako ne treba. Ipak, oni su svi prijatelji.

• Koja je vaša poruka za sve ljubitelje konja i košarke?

- Prvo konji, pošto smo na hipodromu. Puno ljudi ovde dolazi da vide konje sa decom. Iskonska ljubav čoveka prema konju treba da se nastavi. Treba nešto u životu da voliš van telefona i van kola, van televizora, malo da odeš da se opustiš i uživaš u životu i prirodi, konju. To je plemenita, pametna životinja. Smatram da ljudi koji vole ovo, uvek treba da dođu i da se družimo. Svi mi ljubitelji konjarstva se znamo, družimo, putujemo i uživamo. Svuda imamo nekoga.

- Isto važi i za košarku. Po mojim sinovima sam video da je drugarstvo iz sporta nešto najveće. U koji god odeš grad imaš nekoga. Ako ćemo, i sa vojskom je isto. Mogu da ti nabrojim sve svoje drugove odatle, a nikoga nisam video od 1982. godine. Eto, to je to. Deca treba da se bave sportom. Mladi ljudi ne znaju da trče i da hodaju zbog kompjutera. Sport je lep, treba se njime baviti. Kada ostarite, shvatićete, šta je bilo.

NAPOMENA: Zabranjeno preuzimanje videa, fotografija i delova teksta bez odobrenja redakcije portala Telegraf.rs!

(Saša G./ s.grujovic@telegraf.rs)