Uzeo zlato na SP, tri dana kasnije preminuo: Smrt srpskog košarkaša 50 godina pod velom misterije!

Tog maja 1970. godine košarkaška reprezenzacija Jugoslavije iznenadila je ceo svet i ostvarila najveći uspeh u dotadašnjoj istoriji - osvojena je prva titula prvaka sveta.

To je bio ujedno i najveći uspeh srpskog sporta, jer je jedna ekipa prvi put postala šampion sveta.

Vaterpolisti su 1968. osvojili zlato na Olimpijskim igrama, što je takođe veliki uspeh, ali nisu imali titulu sa svetskog šampionata, kao ni fudbaleri, rukometaši, odbojkaši. Rukometaši su te iste godine bili reći na SP.

Euforija u tadašnjoj velikoj SFRJ bila je ogromna, pogotovo jer se Mundobasket igrao u Ljubljani gde je naša selekcija pobedom nad SAD obezbedila zlato jedan meč pre kraja šampionata jer je bila bolja plasamanu među ekipama SSSR, Brazil Italija, SAD, Češka  i Urugvaj.

Skupo plaćen najveći sportski uspeh

Bilo je to 23. maja kada je naš tim pobedom nad SAD 70:63 obezbedio zlato, iako je poslednji meč 24. maja poražen od SSSR 87:72. Slavlje je moglo da počne. Slavilo se od Vardara pa do Triglava, a sam predsednik države Maršal Tito primio je svetske šampione i slikao se sa njima.

Sve te scene videli smo i u filmu "Bićemo prvaci sveta", ali jedna stvar je izostavljena, čak nije ni pomenuta, kao da se nije ni desila.

Tri dana od pobede nad SAD desila se druga najveća tragedija srpskog sporta. Stameni centar Jugoslavije Trajko Rajković (32), pronađen je mrtav u svom stanu 27. maja ujutru.

Jednog od 12 junaka, jednog od sportskih heroja nacije, izdalo je srce. U decembru te godine bi napunio 33 godine. Bila je to druga smrt u reprezentaciji Jugoslavije, jer je manje od godinu dana pre toga poginuo Radivoj Korać 2. juna 1969.

Dan pred smrt Trajković je posetio redakciju „Politike“. Pričao je o prvim suzama-radosnicama u karijeri posle pobede nad SAD u Ljubljani, o najlepšem mogućem oproštaju od reprezentacije, o ponosu sa kojim će pričati sinu detalje iz svoje bogate karijere.

Sportska karijera bila je pri kraju, ali je život bio pred njim. Na tom šampionatu u glavnom gradu Slovenije, Jugoslavija prvi put u istoriji postaje svetski šampion.

#OnThisDay in 1970, only a few days after winning @FIBAWC with YUG, Trajko Rajković died aged 33 from heart failure. Center, OKK Beograd. pic.twitter.com/KWI61JdIOG— Sports Heritage SEE (@SportsHrtg) May 27, 2017

Prvi svoj veliki uspeh nacionalni tim platio je skupo. Nacija je dobila velikog šampiona a izgubila, ništa manjeg.

Svi su sumnjali na manji infarkt posle meča sa Amerikancima kada je legao na parket

Sahranjen je u Aleji velikana, na nekoliko metara od Radivoja Koraća, druga iz OKK Beograda i reprezentacije, koji je poginuo 2. juna 1969. Trajko je ispraćen kao sportski velikan, onako kako je zaslužio.

Na hiljade ljudi došlo je na Novo groblje da ga isprati. Ostalo je sećanje na dobroćudnog džina koji od tog 28. maja 1970. počiva kao večiti prvak sveta.

Spekulacije o njegovoj iznenadnoj smrti nisu izostale tih dana. Jedan od saigrača Trajka Rajkovića u OKK Beogradu i pre toga u reprezentaciji Jugoslavije Momčilo Pazman, opisao je kako je sve to izgledalo tih dana.

- Strašno je bilo, do juče si ga gledao na terenu, a danas ga nema. On je prethodno veče bio specijalni gost na maturskoj večeri u hotelu Jugoslavija, a ja sam išao u Mažestik. Tada je to bilo popularno i bilo je vreme maturskih večeri.

Spekulacije i teorije zavere o smrti trajale su danima

- Ujutru me zovu iz OKK Beograda, kažu Trajko preminuo - seća se tog dana Pazman i nastavlja.

- Niko nije ni sumnjao niti se postavljalo pitanje da je bio bolestan - kaže nekadašnji as OKK Beograda.

Moma Pazman ističe da je tada u javnosti bilo dosta misterije oko razloga smrti.

- Bilo je mnogo spekulacija. Neki su pričali da je odmah posle tog meča sa Amerikancima imao manji infarkt, jer je legao na parket, ali to nema veze, verovatno je bilo od umora i euforije.

- Onda su išle priče kako je izbegavao lekarske preglede. Mislim, sve je moguće, ali ja ne verujem u to,  jer svako čuva svoju glavu.

- Pokušao sam da saznam od doktora reprezentacije iz Ljubljane Pece Markovića, ali on nije želeo ništa da mi kaže posebno.

- Rekao je da je na poregledima sve bilo u redu, valjda je štitio struku ili slično.

- Bilo je po novinama raznih priča, sve se svodilo na te spekulacije da se sumnjalo da je on izbegavao da se pregleda. Ali, ne verujem da je on imao neke simptome i da je znao, a da nije hteo da se pregleda.

Tada tih godina pregledi su bili takođe obavezni, naročito u reprezentaciji.

- U klubovima je bil obavezno, ali da budem iskren do kraja, pošto smo znali lekare, a pregledali smo se svakih šest meseci, često smo odlazili samo na razgovor i dobijali potpise. Međutim, u reprezentaciji su testiranja bila ozbiljna i detaljna, tako da tu nije moglo da bude nekih propusta - objašnjava Pazman.

Kako postati dobar strelac u ekipi koja ima tri vrsna košgetera?

Moma Pazman dalje otkriva kakav je Rajković bio saigrač.

- Bilo je jako teško igrati u toj ekipu i u toj petorci Korać, Gordić, Sija Nikolić i Rajković. Trajko je bio sumnjive visine za centra, 204 cm koju sad imaju maltene bekovi, ali je bio skladno građen, i brz što je za centra jako važno.

- Najjače oružije mu je bio desni zakorak i horog. Bio je zahvalan igrač, znao je da se kreće u napadu nije bio statičan i naravno u odbrani veoma korektan što je za OKK Bilo jako važno, jer Korać nije igrao odbranu, Gordić je folirao da igra, a Nikolić tu i tamo - objasnio je Pazman.

Trajko Rajković je rođen 7. decembra 1937. u Leskovcu, prelazi u Beograd posle završene srednje škole, upisuje medicinu i igra u Beogradskom Železničaru gde tek sa 19 godina počinje ozbiljnije da igra košarku.

U OKK Beograd je došao 1959 godine. Vrlo visok (205), pomalo nespretan i bojažljiv mladić, od koga se tek ponešto moglo očekivati.

Međutim, tadašnje rukovodstvo OKK Beograda u „materijalu“ od koga je Rajković Trajko bio napravljen, prepoznalo je košarkaški dijamant i započelo njegovo brušenje.

Kad Trajko časti ekipu

Napornim radom i  treningom, za vrlo  kratko vreme je poboljšao tehniku, svakodnevno poboljšavao koordinaciju, krupno telo dobilo je mišićnu masu što ga je ubrzo pretvorilo u jednu od najboljih „petica“ u Ligi.

Imao je sreću da uđe u veliku ekipu OKK Beograda. Igranje sa Koraćem, Gordićem i Nikolićem donelo mu je strahovit napredak. a on njima ono što je timu nedostajalo: efikasnog centra koji je u početku igrao samo odbranu, ali je vremenom postao jedan od najboljih strelaca.

- Sećam se jedne anegdote sa Trajkom. Bili smo na nekim pripremama u jednom letovalištu između Trsta i Venecije. To nas je Žeravica častio jednim odmorom posle serije napornih treninga. I bilo je nas nekoliko, jedno sedam, osam. I tako sedimo pričamo, koka- kola kafa, zapali se neka cigareta, ko je smeo, alkohola nije bilo.

- I na kraju uvek jedan plati ceo račun. Mislim da je Ražanj krenuo da plati, kad  Trajko kaže ne, ja ću da platim.

- I sad svi u čudu, jer je Trajko bi stipsa, ali iz te neke sirotinje u kojoj je odrastao, jer je stalno štedeo novac za neku kuću na Senjaku što je gradio. Kaže on "Vi pamtite Trajka tako, ali sad Trajko ima lovu" - ispričao je Pazman.

Usavršio je horog i postao napast za protivničke koševe. Trajko staje rame uz rame sa Koraćem i Gordićem i postaje centarska vedeta „plavog kluba“, vrednost na koju se ozbiljno računa. Sa svojim karakterističnim horogom kao i izuzetnim osećajem za skok, Trajko je tih šampionskih 60-tih godina, bio nerešiva enigma za sve centre protiv kojih je igrao.

U OKK Beogradu je, odigrao 132 prvenstvene utakmice i dao 1.495 poena za 9 sezona sa prosekom od 11,3 kosa po utakmici iako je igrao sa nestvarnim strelcima u to vreme Koraćem, Gordićem I Nikolićem.

Osvojio je tri prvenstva Jugoslavije, dva kupa Jugoslavije i dva puta igrao polufinale Kupa šampiona.

Kako je OKK dobio najbolje centra Evrope

Sa 30 godina, posle niza blistavih sezona u OKK Beogradu, sezone 1967/1968 otišao je u Italiju, u Fargasu iz Livorna i postao najbolji strelac italijanskog šampionata.

Dao je 521 poen, ostvario prosek od 24,8 poena i zadivio sve. Znalo se da može da poentira, ali s obzirom na ulogu koju je imao u OKK Beogradu i reprezentaciji, gde su drugi bili zaduženi za davanje koševa, niko nije očekivao prosek od skoro 25 koševa po meču.

U Italiji je bio veoma poštovan i voljen. Vlasnik Fargasa mu je poklonio bordo Alfa Romeo Julia u kome su modifikovali sedište za vozače da bi Trajko mogao da vozi. Naredne sezone 1968/1969 prešao je u Noaleks iz Venecije i završio na 7. mestu najboljih strelaca sa 19,4 dok je među skakačima bio četvrti sa 14,04 uhvaćene lopte po meču.

Te sezone, igrajući za Padovu, najbolji strelac italijanske lige bio je Radivoj Korać sa prosekom 26,4. Dva drugara iz OKK Beograda bili su velike figure tada veoma jake italijanske lige.

Profesor Nikolić koji mu je bio trener u OKK Beogradu ga poziva već 1963. godine u reprezentaciju Jugoslavije i Trajko igra na Evropskom prvenstvu 1963. u Poljsku, učinak od 5,4 poena bio je u skladu sa njegovom debitantskom ulogom a Jugoslavija je osvojila bronzanu medalju.

Poslednjih 14 poena u karijeri Sovjetima

Iste godine na Mundijalu u Rio de Žaneiru, gde smo bili drugi, imao je prosek od 4,7 poena, a na Olimpijadi u Tokiju godinu dana kasnije 7,0. Kada smo zavrsili na sedmom mestu.

Na šampionatu Evrope u Tbilisiju i Moskvi 1965. prosek je popeo na 8,1 kada je osvojena srebrna medalja, zadržao ga je na Mundijalu 1967. u Montevideu kada je osvojena srebrna medalja.

U kvalifikacijama za Meksiko 1968. u Sofiji bio je jedan od najboljih sa prosekom od 13,1 poena, a na Olimpijadi u Meksiku kada smo osvojili srebrnu medalju je bio na standardnih 8,6. Na EP 1969. u Italiji, u koju je otišao 2 dana posto mu se rodio sin, stigao je do 9,8 poena u proseku i tada smo osvojili srebrnu medalju.

Na šampionatu sveta 1970. ostvario je 6,0 poena u proseku, tačno koliko je dao Amerikancima u odlučujućem meču, a najviše je dao Sovjetskom Savezu, 14, u poslednjem meču koji nije imao rezultatski značaj, jer smo već obezbedili titulu.

Na žalost, bilo je to njegovih poslednjih 14 poena.

Boje nacionalnog tima Trajko Rajković branio je skoro celu deceniju, od 1963-1970. Ovaj košarkaški div na svojim širokim plećima, uz Iva Daneua, Krešimira Ćosića, Radivoja Koraća, Petra Skansija i drugove, izneo je mnoge terete i utabao put novoj košarkaškoj sili koja je izranjala na starom kontinentu.

Za vreme Trajkovog igranja u reprezentaciji, Jugoslavija je osvojila dva evropska srebra (1965 i 1969) i jednu bronzu (1963), jedno olimpijsko srebro (1968), dva srebra sa svetskih prvenstava 1963 i 1967 i prvo zlato u istoriji Jugoslovenske košarke na Svetskom prvenstvu 1970. u Ljubljani. Trajko je osvojio i zlatnu medalju na nezvaničnom prvenstvu sveta održanom u Čileu 1966 godine. Osvojio je zlatnu medalju i na 4 Balkanijade na kojima je učestvovao (1963, 1964, 1967 i 1969).

U reprezentaciji je za 7 godina odigrao 137 utakmica i dao 1.131 poen, jedan je od samo 25 igrača koji su u dresu reprezentacije postigli više od 1.000 koševa. Na 12 zvaničnih takmičenja osvojio je 11

medalja, a bio je član i ekipe koja je donela prvo zlato sa nezvaničnog prvenstva sveta 1966. u Čileu. Ostao je bez medalje samo 1964 na Olimpijadi u Tokiju.

Za sezonu 1969/1970 Trajko se vratio u OKK Beograda i zaigrao u timu sa Kotarcem, Maroevićem, Pazmanom, Ivačkovićem, Tanjevićem, Đurovićem… Nije odigrao sve utakmice ali ga je Ranko Žeravica uvrstio u 12 za Ljubljanu.

Imali smo strahovito jaku centarsku liniju: super-talentovani Krešimir Ćosić i pokretni Vinko Jelovac kao dolazeće mlađe snage, Petar Skansi u najboljim igračkim godinama, a Trajko Rajković najiskusniji.

Iza Trajka Rajkovića ostali su sin Vladimir i supruga Biljana, i jedna velika uspomena na leskovačkog diva, krupnog čoveka i telom i srcem, košarkaša koji je zatnim slovima sa svojom generacijom pisao istoriju jugoslovenske košarke.

Unuk Trajka Rajkovića, Viktor, je nastavio košarkašku tradiciju i sa uspehom nastupao u Americi za svoju školu Branson-Ross i bio "The Cronicle 2019 Boys All Metro (San Francisco) Player of the year". Od 2020. Viktor će nastaviti karijeru na "Seattle University".

(Dragutin Stojmenović)