Dreksel otvorio dušu: "Osećate da ste deo nečeg većeg od sebe u Partizanu, i dalje dobijam poruke od navijača"

Retko koji strani košarkaš u poslednjih nekoliko godina je toliko ostao u srcu navijača Partizana kao što je to Trej Dreksel. Amerikanac koji je upisao samo dva nastupa za crno-bele krajem prethodne sezone, kada je na utakmici protiv Mladosti povredio šaku, ovu godinu provodi u Poljskoj igrajući za aktuelnog šampiona ove zemlje, Stal iz Ostrova Velikopoljskog.

Grobari su tokom prethodne sezone navijali i radovali se svakoj njegovoj dobroj partiji, bili su oduševljeni kada je konačno dobio svoju šansu i obukao crno-beli dres nakon odlične godine u zemunskoj Mladosti, ali se stvari nažalost nisu odvijale na pravi način ovog leta. Međutim, treba istaći da Dreksel i dalje ima ugovor sa Partizanom i da njegov povratak nikada nije isključen. Možda čak i naredne sezone.

Ali da ne dužimo. Trej je izdvojio svoje vreme i u ekskluzivnom intervjuu za Telegraf Sport otkrio je mnogo toga - počevši od svog vremena u Poljskoj i Srbiji, saradnje sa trenerima Draganom Jakovljevićem i Željkom Obradovićem, navijačima Partizana i pričama iz Beograda, svom Jutjub kanalu...

"Nedostaje mi Beograd, neke delove grada sam uzimao zdravo za gotovo"

• Za početak, koliko si zadovoljan time kako se trenutno odvija tvoja sezona u Ostrovu? Da li si zadovoljan i kako si se navikao na promenu i prelazak iz Beograda u Poljsku?

- Za sada sve ide kako treba. Kao tim smo se pokazali solidno, ali nismo uspeli da dobijemo neke veće utakmice, poput onih protiv Manrese i Karšijake u Ligi šampiona. Vodili smo sa 11 razlike na poluvremenu na jednom od tih mečeva, tako da svaki put kada pomislim na svoj boravak ovde, deluje kao da smo propustili mnogo šansi. Mislim da smo bili dovoljno kvalitetni da prođemo u drugu fazu Lige šampiona.

- Ostrov je mnogo drugačiji i manji u odnosu na Beograd. Sada shvatam da sam neke delove Beograda uzimao zdravo za gotovo. U Beogradu imaš toliko toga da radiš i da vidiš, a ovde to nije slučaj. Zato vreme sporije prolazi. Ali nivo košarke je daleko veći nego u Mladosti, tako da sam morao da se prilagodim. U timu imamo šest Amerikanaca, svi su dobri igrači i očekuju da imaju loptu u svojim rukama. Pokušavam da shvatim kada treba da budem agresivan u napadu, a kada ne.

- Mislim da je jedina stvar koja me “nervira“ to što sam u Mladosti bio glavni igrač, tako da nije bilo polemike oko toga da ću dobiti loptu u ruke i po sto puta. Navikao sam se, imao sam problema na samom početku, jer sam dosta forsirao. Posle toga sam imao dobar novembar, decembar je bio solidan, pa sam ponovo imao manjih "problema". Ali takva je cela sezona, ide gore-dole... U nedelju imamo prvu utakmicu posle dvonedeljne pauze zbog kovida, protiv Šljonska iz Vroclava sa kojim je Partizan igrao i mogao je da izgubi. Imalo je ove sezone i dobrog i lošeg, ali moram da kažem da mi nedostaje Beograd.

• Pravi je "kulturni" šok preći iz većeg grada u manji?

- Posebno je teško mojoj devojci, zato što je u Beogradu imala toliko mesta na kojima je mogla da ode i da sredi frizuru i nokte. Postoji to i ovde, ali nije toliko amerikanizovano. Ovde dosta ljudi uopšte ne priča engleski ili kada pokušaš nešto da im kažeš, nije sigurno da će ti odgovoriti. Nije veliki grad, nisu navikli na turiste. Tako da smo sada Amerikanci u malom gradu, sve je drugačije. Naročito je tako u manjim mestima... Ipak, ne kažem da nisam dobrodošao u samom gradu. U Beogradu kada sam želeo da pričam na engleskom, svi su bili spremni da mi odgovore. Bio sam u Srbiji dve godine, naučio sam malo i jezik, znao sam brojeve i cene kada odem u prodavnicu, kako da kažem hvala, da naručim hranu. Sada je mnogo drugačije.

• Ipak, nije ti bilo potrebno mnogo da pronađeš svoju pravu igru i u novembru si proglašen za MVP-ja čitave Energa Basket lige?

- Mislim da sam tada konačno uspeo da prihvatim tu svoju novu ulogu. Ovde me dosta koriste i kada nemam loptu u rukama. U napadu igram uglavnom na takav neki način, a u odbrani dosta pritiskam igrače sa loptom. Stavljam ego sa strane i igram što je bolje moguće i pokušavam da pomognem timu. Kada sam to uspeo da uklopim, počeo sam da pogađam trojke, pa sam i na taj način dosta uticao na samu igru. To je bilo sjajno za moj napredak, počeo sam da se osećam kao kompletan igrač. U Mladosti sam imao dosta odgovornosti kada je reč o poentiranju, ali nisam znao kako je to igrati sa još četiri ili pet igrača koji igraju na sličan način. Mislim da je upravo to bilo ključno i dobro za mesec novembar.

"Imam osećaj da ima 'više' košarke u Srbiji. Kada odete u Čačak, vidite koliko se ljudi razumeju i kako navijaju"

• A koliko se razlikuje košarkaška kultura u Poljskoj u odnosu na onu koju si imao prilike da vidiš u Srbiji?

- Ne mogu baš da uporedim čitavu Poljsku, jer sam trenutno u malom gradu, ali barem ovde gde sam sada - ljudi obožavaju košarku. To je najveća zabava za čitav grad. Navijači su fenomenalni. Ali kada govorimo o košarci, u Srbiji samo u Beogradu imate pet klubova u ABA ligi. Nekako imam osećaj da ima "više" košarke u Srbiji. Kada odete u Čačak, vidite koliko se ljudi razumeju u košarku. Navijaju za svaki faul, za svaki važan skok. U Poljskoj kada odete u neki mali grad, slično je kao i u Srbiji kada odete u neko manje mesto, gde nema toliko navijača. Nisam siguran, ali mislim da je košarkaška kultura u Srbiji ipak na višem nivou. U Poljskoj, barem ovde u Ostrovu, takođe imamo sjajno navijanje.

• Odakle uopšte Trej Dreksel u košarkaškim vodama? Da li si se u mladosti bavio nekim drugim sportovima?

- Do kasno nisam postao “ozbiljan“ kada je u pitanju košarka. Voleo sam da je igram kada sam bio mali, ali prvi sport koji sam zavoleo u detinjstvu je bio bejzbol. Tada nisam bio toliko visok, malo sam bio i gojazniji, tako da košarka nije bila opcija. Moja sestra koja je tri godine mlađa od mene je bila viša. Ali voleo sam košarku, ona je bila moj “favorit“. Međutim, daleko sam bio bolji u bejzbolu.

- Zadržao sam se u tim vodama do svoje 16. godine, u tom periodu sam i porastao sa 172 centimetra kada sam imao 14 godina na 188 centimetara kada sam imao 15 godina. Sve se brzo promenilo, a pošto sam voleo košarku, mnogo mi je bilo lakše da treniram i uživao sam u tome. Što se tiče bejzbola, uživao sam da ga igram, ali nisam ga stvarno toliko obožavao. A ja ako ne uživam u tome što radim, neću to ni raditi. Bio sam daleko bolji u bejzbolu, mogao sam da igram na nekim velikim univerzitetima, ali sam odustao.

- Moj trener je bio besan zbog toga, ali sam odlučio da se prebacim na košarku. Imao sam tešku povredu kada sam imao 16 godina, tako da nisam mogao da odem na neki veći koledž. Završio sam na tome da sam plaćao školarinu na koledžu druge divizije. Posle toga sam se pokazao i upao "na budžet". U Americi, ljudi stalno misle da je druga divizija loša, jer samo prva dospeva u vesti, ali iz mojeg tima je šest momaka nastavilo profesionalno da se bavi košarkom. Jedan je završio sa mnom u Srbiji u ligi, drugi je dospeo u Nju Orleans Pelikanse, treći je u Holandiji, četvrti u Brazilu, peti u Španiji. Ne možeš da uporediš to. Naš tim je bio sjajan i tu sam se stvarno zaljubio u košarku.

• Da li si ikada sanjao da možda jednoga dana zaigraš i u NBA ligi?

- Uvek je to bio san, ali nikada se nisam osećao kada je to toliko realno, zato što sam uvek mislio da nemam dovoljno šanse za tako nešto. Ali baš to me je teralo da radim vrlo naporno i prošlog leta sam imao priliku da radim sa Hjuston Roketsima. To mi je bio prvi put da sam ušao u prostorije nekog NBA tima, tako da sam tada osetio da bih jednog dana možda i mogao da zaigram u NBA ligi. Malo sam "star" u tom smislu, imam 25 godina, ali onda kada čujem priče o Bredu Vonamejkeru... Nikada neću odbiti šansu i reći da je neki san nedostižan. Stvarno bih voleo da zaigram u NBA ligi. Fokus je sada da postanem bolji, da dođem do što većeg nivoa u Evropi, a onda ako NBA pozove – idemo. Sada je važno biti dobar ovde, a o snovima ćemo razmišljati neki drugi put.

"Uvek sam se osećao dobrodošlim u Srbiji. Ljudi ovde dosta rade, čvrsti su, kroz toliko toga su prošli, a i dalje su borci"

• Kako je došlo do toga da zaigraš u Srbiji?

- Posle sezone na koledžu druge divizije produžio sam u prvu diviziju na Grand Kanjon. Nije to bila toliko dobra godina, morao sam dosta da se prilagođavam i da učim, tako da nisam igrao puno van same Amerike. Bio sam kampu sa svojom agencijom, a na jednoj od utakmica sam imao tripl-dabl učinak. Tu su bili i momci sa drugih koledža prve divizije, neka velika imena... Na sledećoj utakmici sam bio takođe dobar, a tu su bili skauti sa Balkana.

- Pričali su sa mojim agentom, dva tima su pokušavala da me dovedu – Mladost i Tamiš iz Pančeva. Na kraju je to bila Mladost, jer je bila u Beogradu. Sve to je zanimljivo, zato što sam pre toga imao ponudu iz Slovačke. Sada kada razmislim o tome, da se to desilo, to bi bila pogrešna odluka. U Slovačkoj ako igraš jedne godine, opet si tu i sledeće. Agent mi je rekao da ne šalje često igrače u Srbiju, zato što je tamo teško da se igra, jer je u pitanju fizička košarka i da je u manjim gradovima teško prilagoditi se na život, ali da misli da će biti dobro za mene, jer sam snažan momak i da misli da ću imati sjajan odnos sa trenerom (Draganom Jakovljevićem, prim. aut).

- Zato sam se uvek i osećao dobrodošlim u Srbiji, mogao sam da se povežem sa ljudima i da ih razumem. Ljudi u Srbiji dosta rade, čvrsti su, kroz toliko toga su prošli, a i dalje su borci. To vidim i u sebi.

• Rad sa trenerom Draganom Jakovljevićem u Mladosti sigurno je bio i zabavan, ali i naporan. Šta možeš da nam kažeš o svom vremenu u Zemunu?

- Dragan je pravi karakter, jedan od najzabavnijih ljudi sa kojima sa bio u kontaktu svih ovih godina. Ima sjajan smisao za humor, dosta voli da radi. Neki igrači su se bunili oko toga koliko smo imali treninga, ali ja kažem da je on ipak tu bio za nas sve vreme. Nikada nije došao na trening, a da nije bio uključen. Nekada je bio i previše uključen u rad.

- Tražio je od nas da radimo, a uvek kada kaže nešto to i učini. Nekada je imao neke nerealno visoko postavljene ciljeve, što pojedini igrači nisu mogli da isprate. Nekada nije umeo to najbolje da objasni, ali kada smo se on i ja “ukačili“, ja sam počeo da radim jedno, a on drugo. I ništa neodređeno nije ni moglo da se desi. Insistirao je od mene da budem dobar na svakom meču. Ako nisam imao 25 poena i ne znam koliko skokova, uvek je pričao sa mnom i to respektujem.

- Imali smo neke lude priče, ali to je ipak trener koji je rizikovao sa mnom. U Srbiji, moj klub će uvek biti Mladost. Naravno i Partizan kada biram između Partizana i Crvene zvezde. Ali i kada budem možda nekada zaigrao u Evroligi, ipak ću reći da sam krenuo iz Mladosti.

 

 

 

 

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Објава коју дели Trey Drechsel (@treydrechsel)

• Koja je to najluđa priča koja ti se desila dok si igrao za Mladost?

- Na jednoj utakmici smo gubili osam ili deset poena na poluvremenu. U svlačionici je sve tako bilo postavljeno da su klupe postavljene na zidu, a jedna je bila u sredini gde su sedeli mlađi igrači. Trener je tada bio toliko ljut, da je samo uzeo i podigao celu klupu na kojoj su sedela tri ili četiri igrača. I igrači su počeli da viču, bili su ljuti... Ali trener je bio super-ljut.

- Ima još jedna priča sa jedne od utakmica, kada je bio toliko ljut (Jakovljević, prim. aut) da je zamahnuo tablom na kojoj crta akcije i slučajno je udario flašicu sredstva za dezinfekciju, koja je potom poletela u vazduh i sručila se na mene. Osećao sam se kao da me je neko okupao sredstvom. Bio sam besan, izašao sam, a on je krenuo za mnom i vikao mi da se vratim. Ali rekao sam mu da moram da se sredim, jer imam sredstva i po kosi. Posle toga smo i pobedili u toj utakmici.

- Isto tako, otišli smo u Crnu Goru na balon i kada smo se vraćali, Kvamejn Mičel, Stefan Gombol i ja nismo mogli da se vratimo preko granice, zato što nam je kovid-test istekao. Nismo imali papire, tako da smo morali da se vozimo nekoliko kilometara od granice do hotela, tamo smo ostali i odradili test ponovo tog jutra, a potom smo se vratili avionom i istog dana imali trening. U Srbiji moraš da radiš i da radiš, sve dok ne možeš. Ali to mi je bilo potrebno kako bih uznapredovao u karijeri. Zato sam zahvalan na svemu.

"Bilo je teško, jer to je bio taj momenat... Ruka mi je bila veličine loptice za bejzbol"

• Posle Mladosti, došlo je vreme za debi u Partizanu... Međutim, već na drugoj utakmici zadesila te je povreda šake. Kako si se osećao u tom momentu?

- Bila je to svakako loša sreća i sigurno jedna od najgorih stvari koja mi se desila do sada u karijeri, zato što sam toliko toga radio u Mladosti i ulagao sve napore. Partizan me je prepoznao i potpisao ugovor, čekali su do kraja sezone da me priključe ekipi i kada sam konačno dobio šansu, na prvom meču nisam bio toliko dobar, ali na drugom susretu kada sam se povredio, sjajno sam krenuo – pogodio sam trojku, imao par skokova i asistencija.

- Osećao sam se da ću pokazati sav trud i rad. Zato je to bilo teško, jer je to bio taj momenat. A uradio sam ono što bi uradio tipični Trej, pogurao sam se za loptu za koju možda nije bilo potrebe... Ono što je bilo teže jeste zapravo bio oporavak, jer sam imao komplikacija sa hirurškom intervencijom, morali su da stave dodatne vezove i lekovi za bolove nisu adekvatno reagovali. Bilo je to teško leto, rečeno mi je da neće toliko boleti, a na kraju sam jedva pomerao ruku.

- Za mene je leto oduvek bilo važno, jer se tada pripremam za sledeću sezonu. Kada sam se povredio, razmišljao sam o tome kakvu sam priliku propustio, a sada razmišljam o tome kako sam propustio čitavo leto. Pogotovo je to uticalo kada sam došao u Partizan, jer sam igrao samo jednu ili dve nedelje u Hjustonu, a ruka mi je bila potpuno otečena. Bila je veličina loptice za bejzbol. Otišao sam u Partizan, a ruka nije slušala, nisam mogao da pokažem da sam sjajan šuter... Desilo se što se desilo. Bilo je teško, ali takav je život.

 

 

 

 

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Објава коју дели Trey Drechsel (@treydrechsel)

"Osećate da ste deo nečeg većeg od sebe kada ste u Partizanu, shvatao sam to kao odgovornost da učinim navijače srećnim"

• Navijači Partizana su te "obasuli" porukama podrške?

- Mislim da je “najgora“ stvar kod navijača Partizana ta što toliko vole svoj klub. Bilo je neverovatno, toliko ljudi je proveravalo da li sam dobro. Nestvarno... Osećate da ste deo nečeg većeg od sebe kada ste u Partizanu. Svi su mi pružali toliko ljubavi i želeli mi da se brzo oporavim. Isto tako vam to stavlja pritisak, koji ja nisam osećao, jer sam shvatao to kao odgovornost da učinim te ljude (navijače, prim. aut) srećnim. Hteo sam da dam sve od sebe da igram dobro, ne za sebe, nego za grad i navijače. I dalje dobijam poruke od ljudi, stvarno hvala im za to.

• U jednom od ranijih intervjua i priča rekao si kako ti je jedan od navijača Partizana na ulici pokazao svoju tetovažu i da si tada shvatio koliko je košarka "velika stvar" u Srbiji?

- Bilo je neverovatno, zato što sam šetao sa devojkom na Vračaru i video sam čoveka koji prodaje cveće. Rekao sam tada da ću joj kupiti cveće, a čovek me je upitao da li se bavim košarkom. Ja sam mu odgovorio na srpskom. I onda me je pitao da li navijam za Partizan ili Zvezdu? A u sebi sam pomislio “o, sr*nje“, jer sam čuo razne priče.

- Kada sam rekao Partizan, rekao je “dobro, dobro“, dao mi cveće i podigao rukav da pokaže tetovažu Partizana na svojoj ruci. I tada sam pomislio "O, Bože, ovde se stvarno misli ozbiljno o tome“.

- Stvar sa mnom je što ličim kao prosečan Srbin, tako da me je teško razlikovati. Ali kada sam bio u Bosni jednom prilikom, pred utakmicu sam pio kafu, što je inače moj ritual. Otišli smo u mali kafić tu u okviru hale, a konobar mi je dao račun i rekao mi da me prepoznaje – da sam ja Trej Dreksel. Kazao mi je da je veliki navijač Partizana i da želi moj potpis. I na kraju mi je dao kafu besplatno. Tada sam shvatio da je slična priča i u Bosni, da je tako na celom Balkanu, da nije u pitanju samo Beograd.

 

 

 

 

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Објава коју дели Trey Drechsel (@treydrechsel)

"Željko kao da igra šah u svojoj glavi. Ja sam uvek crno-beo i ako se stekne šansa da zaigram za Partizan, tako će i biti"

• Tokom leta si imao priliku da radiš sa Željkom Obradovićem. Kako ga vidiš posle tog vremena provedenog sa njim i da li ste još u kontaktu?

- Znam da on sada mora da se fokusira na svoju sezonu, a ja na svoju. Nemamo kontakt, uopšte se ne bunim zbog njegove odluke. On ima svoj posao, a ja svoj. Kada sam radio sa njim, bio je to jedinstven slučaj zato što sam potpisan pre nego što je on uopšte došao. Dolazili su mnogi stranci koje je on birao, a ja sam bio jedini Amerikanac kojeg on nije odabrao. Nije znao ko sam, samo je čuo za mene. Morao sam da steknem njegovo poverenje i ne mogu da kažem da sam to uradio na pravi način.

- Neću da tražim izvinenja, ali sam zbog problema sa rukom vežbao samo dve sedmice. Mislim da je najvažnije što sam tada bio uz njega, što sam video kako prilazi igračima, kako čita košarku taktički i detaljno. Sećam se koliko puta je vikao na igrača koji je bio u ćošku što nije skroz na tom mestu. Delovalo je kao da ste počinili veliki greh. Obraća toliku pažnju na detalje i bilo je stresno, zato što sam se ja prilagođavao na viši nivo, a on je bio toliko specifičan i imao visoke zahteve.

- Smatram da sam mlad igrač "preko bare" i da je to bilo neprocenljivo iskustvo. On kao da igra šah u svojoj glavi, ima tri poteza spremna unapred. Pomalo sam razočaran što nisam u timu ove sezone, da iskusim sve to iz prve ruke. Ali to je život, možda se opet susretnemo, jer imam ugovor za sledeću sezonu... Ako ne sledeće, onda možda za pet godina. Ko zna... Ja sam uvek crno-beo i ako se ukaže prilika da zaigram za Partizan kada steknem dodatno iskustvo, sigurno će tako i biti.

• Da li stižeš da gledaš utakmice Partizana sada dok si u Poljskoj?

- Gledam hajlajtse gotovo svake utakmice. Mečeve ne baš, ali svaki put pogledam šta se dešavalo.

• Jedan si od retkih koji se odlučio da osnuje svoj Jutjub kanal, gde si između ostalog pričao o svom iskustvu u Srbiji i pokušavaš da pomogneš mladim igračima da izađu na pravi put?

- Moja devojka je ta koja mi pomaže. Napravila je kanal kada sam bio u Beogradu. Prošle godine je imala dosta časova i završavala je fakultet, pa nije mogla toliko da radi na tome. Kada sam bio sa Mladošću, imao sam dosta obaveza, ali sam bio na nivou na kojem sam bio zadovoljan, tako da sam imao vremena da istražujem. Video sam toliko toga u Srbiji. Mogao je ceo kanal da bude posvećen samo tome.

- Dobijao sam insipiraciju iz toga, da pokažem kakav je život jednog profesionalnog igrača u Evropi. Postoje i drugi slični kanali, ali nijedan nije toliko veliki. Kada dođem kući, pokušavam da prepričam sve svojim drugarima, ali ne mogu to u potpunosti da objasnim i da im kažem da su recimo zgrade drugačije boje. Oni me pitaju – kako to? I onda mi je lakše da im ovako pokažem. Kanal će sigurno ići u tom smeru da ću preko leta ubacivati više materijala sa treninga, a isto tako ću pokazivati kakav je to život Amerikanca, a naročito igrača u Evropi. Moja inspiracija je takva da ću, kada završim karijeru za deset godina i kada budem imao toliko materijala, moj sin kada ga budem imao, moći da vidi kroz šta sam prošao - da vidi kako sam živeo.

• Za kraj, da li možda imaš neku posebnu poruku za navijače Partizana?

- Navijajte za te momke, jer će sigurno “zapeti“ da se plasiraju u Evroligu. Tamo treba da budu. Ako mogu da ih inspirišem, neka navijaju još jače i pomognu timu. Hvala im što me stalno kontaktiraju i što pitaju za mene, pogotovo onda kada sam povredio ruku. Uz podršku sam nekako lakše prebrodio sve. Trener je poseban, atmosfera je stvarno porodična. Možda jedne godine, ne kažem da će to biti sledeća, nadam se da ću moći da se vratim i sa Partizanom osvojim titule. Za mene će Srbija uvek biti posebna, uvek to pričam sa devojkom, da moramo da odemo nazad u Beograd. Moraćemo deci da pokažemo grad... Beograd će uvek biti poseban.

(Telegraf.rs)