Umobolnik ih je pratio danima i psihički je uništio: Nož u leđima Monike Seleš boli posle 26 godina!

Nad sudbinom Monike Seleš će večito ostati da visi veliki znak pitanja: da li je imala sreće što nož nije probio dublje u njena leđa, ili razlog da žali što u karijeri zbog noža nije stigla da uradi više?

Dugo pre Ane Ivanović, Jelene Janković i njene imenjakinje Dokić, generacije su odrastale diveći se jednoj igračici koja je nanizala veće uspehe od sve tri pobrojane teniserke zajedno.

Monika Seleš, devojčica rođena decembra 1973. godine u Novom Sadu, postajala je globalna senzacija u vreme kada se habala barijera između istoka i zapada, a publika u Jugoslaviji je već rado pratila tenis zbog Bobe Živojinovića.

Scena je bila nameštena da i Monika zablista i to je učinila brže nego što je bilo ko očekivao. Dok deca još uvek razmišljaju šta će uraditi na sutrašnjem kontrolnom iz matematike u srednjoj školi, Selešova je podigla svoj prvi Grend slem trofej u Parizu pobedom nad Štefi Graf 7:6, 6:4 posle pet spasenih meč lopti.

Nažalost, njena zvezda će potrajati samo tri godine pre nego će se nasilno ugasiti, jednim napadom koji je i 26 godina kasnije predmet brojnih kontroverzi. O svemu tome smo popričali sa nekadašnjim urednikom "Sporta" i čovekom koji je uživo pratio Monikine igre iz zlatnog vremena - Čedom Šoškićem.

- Monika je bila svetski bum, od trenutka kada je sa 16 godina dobila Pariz kao vunderkind, ona je krenula da vlada svetom, ali je napravila ogromnu seriju bez poraza i bez izgubljenog seta. Zasela je na pravo mesto i zavladala je. U to vreme je odlazila Navratilova i Kris Evert, ali je tu bila Štefi Graf, najozbiljnija nemačka igračica, bila je tu i Sabatini, Sančez, Sukova. Međutim Monika, čudo od deteta je sve to porazila i pregazila - počinje Šoškić priču za naš portal.

Jedna od bitnih figura na putu do uspeha tada tinejdžerke Monike bio je njen otac Karolj. On je na mnogo načina bio i Monikin motor.

- Karolj je pokazao kako je nekad mnogo važnije poznavati svoje dete i pokazati mu put do treninga, do svega toga, nego neki trener koji je prevashodno teniski. Karolj nije bio teniski trener, on je bio profesor fizičkog vaspitanja, poznavao je osnove sporta, ali mnogo bolje je znao svoje dete. Tačno je znao šta i koliko da dozira i od onog trenutka kad je odlučio da joj kupi reket i da se bave tenisom i zaista, čak nije ni znao ni engleski osim Helou i jes, a očitao je ozbiljnu lekciju mnogim trenerima sa svojim detetom - priča Šoškić.

Ono što je devočicu rođenu 1973. godine izdvajalo od ostalih je neviđena želja za pobedom. Ta želja će joj zbog Štefi Graf umalo doći i glave.

Tridesetog aprila 1973. godine dok je Monika bila na pragu 20. godine, desio se turnir u Hamburgu, meč sa Magdalenom Malejevom i napad 38-godišnjeg Gintera Parhea.

Parhe je tri dana ranije po prvi put u životu napustio rodni Gerzbah i sa 3.000 maraka ušteđevine, nožem tirkizne drške, nešto stvari i domaćih kobasica rešio da po svaku cenu uništi Moniku. Uspeo je.

- Čudan slučaj! Nikada se nije dogoodilo da umobolnik utrči u teren i povredi teniserku i na taj način joj oduzme karijeru. Monika, ne samo da je bila fizički povređena, ta fizička povreda je trajala mesec, dva, ali taj strah se usadio u nju - kaže Šoškić.

Taj slučaj je bio i skandal i sreća i mešavina više stvari odjednom. Sudija je uzviknuo "tajm!", Monika se savila da bi uzela flašicu pre nego nastavi meč u kom je na hamburškoj šljaci nameravala da pobedi Malejevu (6:4, 4:3).

Naginjanje napred joj je možda spaslo život, a sudija Fos se uz telohranitelja, jer je Monika bila Jugoslovenka, pojavio kao neočekivani spasilac. Ne može se isto reći i za organizatore turnira ili policiju.

- Taj čovek je njih pratio danima, oni su to ukazivali na to policiji i videli su ga. Kasnije je to uslovilo da ona prestane da igra, a još jedna otežavajuća stvar je i što je otac počeo da joj se razboljeva. Veliki deo toga je povukla i ta bolest oca, jer je Moniku strašno pogodila. To su stvari koje su je udaljile od tenisa. Dugo je i prošlo pre nego se vratila.

I istina, prošle su dve godine. Rana od uboda bila je duboka "svega" dva centimetra mada je kuhinjski nož koji je Parhe poneo u Hamburg bio dugačak cela 23 centimetra! Zbog toga je pitanje i da li je Selešova imala sreće jer je ostala živa, ali nedorečena u karijeri.

- Na to pitanje može da odgovori samo neki vrhunski stručnjak, inspektor koji bi na osnovu svakog frejma mogao da zaključi da li je Monika imala sreće, da li se ona baš tog sekunda spasla sebe jer se sagla, da li je ovaj želeo da je ubode skroz ili samo da je uplaši i nanese povredu. Možda odgovor leži u presudi suda, da je taj čovek dobio malu kaznu jer su odlukom oni presudili da nije opasan po društvo. Ako su to presudili, onda možda nije bio ni u tom trenutku osim da joj nanese neki bol, ali su to sve moje i tvoje neobavezne priče, nisam stručnjak - priznaje Šoškić.

Te dve godine između 1993. i 1995. bile su dovoljne i da Parhe odradi kaznu izrečenu oktobra 1993, ali nisu bile dovoljne da se Monika oporavi psihički. Zbog toga nikada nije vratila ni svoju pređašnju formu do koje je došla kao tinejdžerka.

- Ne mogu da tumačim odluku suda zato što ne znamo sve činjenice. Ako su advokati ili lekari dokazali da je umobolan... a definitivno jeste, jer je uradio to što je uradio. Neko ko hoće to da uradi i izjavi da je to nameravao da bi pomogao svojoj ljubimici Štefi Graf da bude prva, jer ne može od ove male Jugoslovenke, sa njim nešto nije u redu. Verujem u nemačko pravosuđe, da su uradili ono što su mogli. Ispred sebe su imali umobolnika koji je na kraju dobio uslovnu kaznu dve godine - sleže ramenima naš sagovornik.

Šoškić se priseća da je Štefi iste večeri došla da poseti jugoslovensku igračicu u bolnici, ali izvinjenja takođe nisu značila mnogo u trenucima kada znate da je neko baš zbog te igračice hteo da vas ubije. Znate da nije ona kriva, ali ipak...

- Ne verujem da bi se Nemci toliko obrukali. Štefi Graf je bila u bolnici te noći i posećivala je Moniku, izvnjavala se u svoje ime i nemačkog naroda. Ali Moniki ne bi pomogla presuda ni da je osuđen na deset godina. Da li je osuđen na deset ili na dve uslovno, Moniki Seleš to ne pomaže. Pozadina finansijskog dela priča u smislu tužbe za naknadu štete koja je njoj pričinjena isto nema smisla... Njoj je napravljena doživotna šteta koja ne može da se naplati.

Mnoge igračice su tražile da se Moniki oduzme prvo mesto liste, a sponzori su joj okrenuli leđa zbog čega je jugoslovenska teniserka gubila milione dolara koji su odlazili drugim teniserkama.

Slaba uteha bi bila naknada štete od organizatora turnira u Hamburgu, jer je nosilac organizacije bila veoma ugledna teniska akademija, koja je i oblikovala Moniku posle Jelene Genčić, krajem osamdesetih godina kada je Selešova radila sa Nikom Bolitijerijem.

- Finansijska šteta nije mogla biti naplaćena, svi ti procesi nisu prolazili jer je nosilac organizacije turnira u Hamburgu bila IMG akademija koja je napravila Moniku i to bi značilo da IMG tuži samu sebe. Sa te strane je zataškano i odšteta nije bilo. Organizatori su mogli da odgovaraju za bezbednosni propust eventualno. A pošto se to nikad nije dešavalo, svi su bili šokirani. Tada su i uveli svuda telohranitelje. I da je Monika dobila i milion i pet, ništa. Ona je već imala i milion i pet - kaže Šoškić.

U trenutku kada je razmišljala o velikom povratku, još uvek mlada Monika je razmišljala o jednom tegu na vagi kao velikom da bi ga zanemarila: ocu.

- Monika se vratila na višemesečni nagovor Navratilove, na taj način je mislila da će pomoći i ocu. On ju je takođe zamolio da se ipak vrati tenisu da bi njemu bilo lakše. Naravno, ona je imala sve novce ovog sveta da se otac leči na najbolji mogući način, ali bolest je bila teža nego što je moglo da se pretpostavi.

Selešova je kao Jugoslovenka osvojila osam Grend slem titula, pod američkim pasošem samo jednu, ali je jasno da bi uzela i mnogo više da nije bilo Gintera Parhea koji je svoj napad pravdao opsesijom prema Štefi.

Na pitanje da li danas postoji teniserka koja podseća na Moniku, Šoškić je uveren da on za sve godine u tenisu nije video nešto slično.

- Monika je neuporediva jer je dokaz da u tenisu ličnost i ono što ti je u glavi daleko nadvladava fizikalije i sve ono što onaj prekoputa ima bolje od tebe. Uporediću ti odmah. Monika je igrala sa dve ruke i bekhend i forhend, servirala je vrlo prosečno, daleko ispod servisa Štefi Graf, Navratilove i Sabatini. Daleko ispod, to se ne upoređuje. Forhend? Štefi je igrala jači forhend od svih njih. Bekhend, najbolja je bila Gabrijela Sabatini. Što se tiče smeča ili voleja, Monika ga nije ni imala. Na mrežu je dolazila samo da se pozdravi i Monika je broj jedan sa ovim što sam ti rekao, a Štefi i Sabatini iza nje i Sančez i ostale. Ali zato je Monika imala tempo sa osnovne koji nisi mogao da ispratiš, to je sevalo sa svih strana. Pomislio bi čovek, šta ova igra? A igra na mestu broj jedan. Ne bih mogao da je uporedim. Većina igračica i igrača imaju nešto što ih odlikuje, ali nije sve to dovoljno - priča nam.

Objašnjava i da sve to nije bilo dovoljno drugim igračicama da bi je skinule sa trona na kom je bila od 1991. godine dok jedan ubod nožem nije rasekao njenu karijeru na dva drastično različita dela.

Zamislite samo danas igračicu koja sa 19 godina već ima osam Grend slem titula. Pa to bi bila totalna senzacija! Monika je imala 178 nedelja na vrhu WTA liste.

Šoškić se setio još jedne anegdote i pokazatelja koliko je otac bio pedantan i koliko je polagao pažnju detaljima.

- Ona je odigrala par turnira jako, čak je Australiju igrala odlično, ali je skupo koštalo jer se napela i nije moglo. Tada je i otac ulazio u poslednju fazu, a on i brat Zolika su uvek bili uz nju. Sećam se kad smo Karolj i ja sedeli na Vimbldonu, pili kafu i on mi objašnjava, da Monika ako bi išla po tom betonu, a do kuće imaju 800 metara, bolje da ne ide pešaka zbog kolena. Bolje da idu kola po nju, sve takve detalje. Ovde ćemo da igramo, ovde nećemo jer će da se povredi, ovo ne može da izdrži njena muskulatura. On je nju maksimalno rasterećivao.

Koristeći Rodžera Federera kao primer, on kaže da Švajcarac ima i najbolji forhend i servis i volej kojim je tranžirao protivnike tokom prvog dela karijere i Novak Đoković ga opet pobedi. Aludirao je time da je Monika u glavi na terenu bila najjača, kao što je poslednjih godina Nole.

Nekadašnji novinar i urednik Sporta više ne prati tenis toliko aktivno kao analitičar, već kao ljubitelj s tim što nema onih kod kojih vidi fanatičnost koju je posedovala nekadašnja jugoslovenska igračica.

- Pratim, ali sada više kao ljubitelj tenisa nego kao neko ko analizira i gleda ozbiljnije. Ne vidim u današnjem tenisu taj tip i tu želju za pobedom. Monika je bila spremna da pogine, samo da pobedi. Ona bi sigurno još tri, četiri godine harala i nakupila se trofeja i trofeja. Bila bi sigurno ispred Štefi Graf. Možda ne ispred Navratilove, ali ispred Štefi sigurno. Kao tip igrača, sa tim stilom igranja, kretanjem po terenu i rešenjima, ja nisam video to - jasan je Šoškić.

I što se tiče ženskog i što se tiče muškog dela teniskog sveta, postoji mnogo velika razlika u odnosu na devedesete godine. Danas igrači i igračice igraju kao kompjuteri, na rezultat i da pobedi onaj ko duže "preživi".

- Velika razlika. Sve do nekih devedesetih, do pojave "bombardera", Samprasa, Agasija i odlaskom nekog Mekinroa, Nastasea, nekih igrača koji su u svoj tenis uneli i neki geg, vic, potez koji je mnogo više za publiku nego za rezultat. Taj igrač želi da napravi nešto što bi se upamtilo, a možda neće doneti rezultat. Danas teorije nema da se tako nešto dogodi. Ovo su mašine za mlevenje mesa. Po mom mišljenju, Federer je rođen kao teniser, a svi ostali su naučili da igraju tenis. Ne brojim titule, da li će imati on, Nole, Nadal, Borg... Kad je Federerov meč, ljudi se opuste, dobio on ili izgubio. Kada gledam meč između Nadala i Noleta, ja moram dobro da uključim strpljenje i gledam jedan rat između dva ozbiljna matadora koja hoće da prožderu jedan drugog. Svaki poen i razmena su krvnički, tu nema previše lepote, nego samo ko će da preživi i onda se i gledaoci umore.

Kod žena takođe postoje spomenute "bombarderke" poput Serene Vilijams, s tim što se produžilo vreme za koje jedna igračica može da "eksplodira". Zbog toga se na mladu Amerikanku Kori Gof sada gleda kao na apsolutni hit u ženskom tenisu.

To je pre tridesetak godina bila baš Monika. Međutim, pored borbi sa protivnicama u tom periodu odrastanja, jedan od izazova ženskog tenisa je i privatne prirode.

- Kada je reč o ženskom delu, i on je postao takav. Mašine su, jake. Žene već serviraju 190, 200, ruke su im kao kod momaka, noge isto. Koko Gof podseća na Serenu, ali je za nju rano. Imali smo i ranije takve, Dženifer Kaprijati je obećavala sa 15, 16 pa posle ništa. Sad je malo duži put do razvoja. U ženskom tenisu nikad ne znaš šta će igračici da dune u glavu. Šta ako se zaljubi i ne zna kako se zove? Ja to znam i za neke naše teniserke.

"Everybody has their story - at some point you have to say, 'This is who I am: Now it's up to me to become what I want to be.'" - Monica Seles, Youngest Ever Tennis French Open Champion at the age of 16 pic.twitter.com/gC10iMQlhk— The TurtleShells™ Company (@turtleshellstm) October 13, 2019

Žao mu je jedino što teniseri i teniserke uglavnom ne vraćaju matičnim savezima ono što su dobili i zbog čega su između ostalog postali svetski igrači. Svi koji stignu do najboljih 50 ili 100 igrača već su napravili veliki uspeh.

- Svi oni vrlo brzo zaborave koliko im je matična zemlja, neki ljudi u toj zemlji ili savez pomogao pre nego su postali to što jesu. Savez je bio bogat tih godina (s kraja osamdesetih) jer je kasa bila puna, a reprezentacija je triput igrala polufinale Dejvis kupa. Ona generacija sa Bobom i Ivaniševićem je bila moćna. Najbolji klinci su mogli da igraju na turnirima van i to je plaćao savez. Tako je i Monika igrala razne turnire, prvenstva Evrope i sveta do 12, 14 godina, Oranž boulove. Ok, ti teniseri postanu to što jesu, kako se nikad nisu setili da pošalju nešto tom savezu nazad, na primer sto avio karata. Monika je recimo samo na ime mogla da dobije od sponzora 100 avio karata, blanko. Pošalješ savezu nazad i kažeš "hvala vam, dajte nekoj drugoj Moniki i detetu" da proba još neko da izađe iz te zemlje. Ne ona, niko se ne seti, od vremena otkako ja pamtim, a pamtim dugo. Od osamdesetih do sada - zaključuje Šoškić.

Selešova je svoju "labudovu pesmu" što se vrhunskih rezultata na najvećim turnirima zatvorila porazom u finalu Rolan Garosa 1998. godine kada je bolja od nje bila Aranča Sančez Vikario posle tri seta.

Poslednji Grend slem trofej je podigla još 1996. u Australiji kada je pobedila Nemicu Anke Huber, ali je veći deo godina pre toga obeležilo njeno rivalstvo sa Štefi Graf sa kojom je čak šest puta igrala meč za titulu na najvećim turnirima.

Nijedan od tih mečeva se posle kobne 1993. godine nije desio u Nemačkoj jer je posle Parheovog napada odbila da igra u ovoj zemlji.

What is up with people who do this?Two words: Monica. Seles. https://t.co/76BKoqroOv— Dr. "Despa"-Szto (@courtneyszto) October 7, 2019

Njih dve su se sastale tri godine posle napada Gintera Parhea u finalu US Opena i Štefi je bila bolja. Do tada su igrale petnaest puta i Štefi je pobedila deset puta, a Monika pet.

Zbog toga je utoliko manje jasno otkud Ginteru Parheu tolika bojazan za svoju ljubimicu, pa se latio noža i na dušu nije sebi stavio jedan život, ali jeste jednu karijeru.

Ono što je trebalo da bude najsvetlije rivalstvo u ženskom tenisu, zahvaljujući jednom poremećenom čoveku na koga niko nije pazio, postalo je najmračniji dan u svetu ženskog tenisa koji nije zaboravljen ni više od četvrt veka kasnije.

(M.Ljubisavljević)