Gospodine Tenis, zbogom!

Kada neki sportista eru učini svojom, poželite da dan njegovog oproštaja nikad ne dođe. Kada taj sportista pored sebe ima još dva čoveka s kojima se čitave karijere bori za zvanje najboljeg ikad, tek tada ne postoji ni promil šanse da će ikada doći kraj. Ipak, ovoga puta jeste. Došao je kraj, Rodžer Federer je rekao zbogom tenisu i svoj reket je okačio o klin.

Tokom karijere, Rodžer Federer je osvojio mnogo titula, Grend slemova, Masters turnira, ali... U ovom slučaju to nije bitno, nije poenta nabrojati sve njegove titule i tako ga učiniti velikim. Rodžer jeste veliki teniser, a polemika oko toga ko je "GOAT" (najveći u istoriji) verovatno nikad neće dobiti svog pobednika između njega i nešto mlađih Novaka Đokovića i Rafaela Nadala.

Sva trojica su veliki, verovatno i najveći ikad, međutim, Rodžer Federer ima nešto što verovatno nijedan teniser više neće imati na terenima - gracioznost i elegantnost kojom je odisala njegova igra i koja je decu širom sveta i naterala da se zaljube u ovaj sport.

Obično se deci kao najbolji sport plasira fudbal, potom košarka, tu je još i rukomet, dok je tenis tamo negde, na ko zna kom mestu. U Srbiji da postoji Novak Đoković, retko ko bi i bio zainteresovan za ovaj sport. Međutim, od malih nogu, pored Huana Martina Del Potra, džina iz Tandila, još jedan igrač je plenio svojim umećem i svojim, ne teniskim kvalitetom, koliko tim nekim "gospodskim" stavom - to je bio Rodžer Federer, makar sam tako video kao još neuki dečak.

Bio je izuzetak u ovom sportu, Bog je talentom nagrađivao mnoge sportiste i tačno je svaki njegov "miljenik" postajao mera za veličinu. U fudbalu je to bio Dijego Maradona, čiji nivo i upravo tu elegantnost niko neće naslediti. Onda je tu Majkl Džordan u košarci, takva titula u Formuli jedan bi morala da se razdvoji na Ajrtona Senu i Mihaela Šumahera, dok trenutno kod atletičara time može da se diči Armand Duplantis, čovek kome je samo nebo granica trenutno.

Nema mnogo tih "miljenika", ali se već na prvu mogu prepoznati i učiniće sve da prenesu tu neku vrstu ljubavi prema sportu na ostale. Rodžer je neko ko je rođen pod srećnom zvezdom u tom smislu, teniski reket je u ruke uzeo sa tri godine, paralelno je igrao i fudbal, za koji kažu i da je bio talentovaniji, ali je ta neka "luda sreća" prevagnula. Tako smo dobili jednog od najvećih tenisera.

Ostaće Federer upamćen po mnogo čemu, ali će se verovatno prepričavati s kolikom je gracioznošću odigravao svoj jednoručni bekhend, koji mu je ostao i zaštitni znak tokom čitave karijere. Ali, nije to jedina stvar po kojoj je bio prepoznatljiv.

Ono po čemu je još Rodžer bio jedinstven jeste i to što je ostao "Gospodin Tenis". Nikada ga nije zanimalo nešto izvan terena, fokusiran je bio samo na igru, nije dopuštao nikakvom skandalu niti pokušaju istog da mu naškode, već je ostao sebi dosledan, gde mu je i supruga bila konstanta podrška.

Igrao je 26 godina (ako uračunamo i juniorske mečeve), a uspeo je da ostane omiljen skoro svima, uspeo je da postane idol mnogima, uz sav respekt prema ostaloj dvojici iz te velike trojke. Rivalstvo između Nadala, Federera i Đokovića će se pamtiti, prepričavati i verovatno će se o tome još dugo pisati i pričati, pre nego što dođe neka nova trojka. Ako je ikad i bude.

Igrao bi Federer možda i dalje, ali su kolena počela da ga izdaju i osetio je da je to to. Nije želeo da forsira, da nastavlja dalje, jednostavno je dopustio tom osećaju da ga odvede u penziju.

Kako bi rekao Vojislav Ilić u svojoj čuvenoj pesmi "Ko udara tako pozno".

- Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći... - ovako nešto bi moglo da se kaže i o tome kada će neko uspeti da zameni Rodžera Federera, igračkog džentlmena i osobu koja se s pravom može nazvati "Gospodin tenis".

(Telegraf.rs)