KRISTIJAN: Skidao sam pivski stomak uhapšenim direktorima!

Foto: S. Pikula

Nakon što je pre desetak dana izašao iz zatvora, Aleksandar Kristijan Golubović (44), koji je "iza brave" proveo četiri godine pod optužbom da je švercovao heroin, ispričao je za “Alo!” sve o svojim zatvorskim danima, sukobima i prijateljstvima iza rešetaka, druženju s Miloradom Ulemekom, odnosu s Andrijom Draškovićem, Željkom Ražnatovićem Arkanom, a otkrio je i da je veliki simpatizer SNS-a, srpskog predsednika Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.

Intervju prenosimo u celosti.

Nosiš pancir. Je l‘ se to plašiš nekog?

- To je sitna predostrožnost. To je moj, kako da kažem, detalj pažnje na ove devijantne ličnosti, koje bi se usudile da naprave neki problem.

Imaš li neprijatelje?

- Nemam. U principu, nemam ozbiljnog neprijatelja. U ovom gradu su u 90 odsto slučajeva ljudi ubijani iz zavisti, ljubomore i iz straha. Pravi neprijatelji su se se odavno umlatili i svi su na nekom drugom mestu.

Znači, nema nekog straha?

- Nema, nema. Posle toliko godina i tenzije, strah ne postoji. To se kontroliše maksimalno. Ako dođe do situacije koja je zaista kritična, ona mora da se kontroliše profesionalno, da se spase što se spasti može. Nema vremena za strah.

Jesi li dolazio nekad u poziciju da te pancir spase?

- Jesam, 1999. godine, kad je u mene ispaljeno dvadesetak hitaca, a pancir je zadržao njih 11. Od pojasa pa do ključne kosti s leve strane, stomak, bubrezi, jetra, srce - sve je bilo izbušeno.

Da li se zna počinilac?

- Zna se. Jedan od njih je Ludi Đole, onaj klinac. On je mrtav.

Izašao si iz CZ posle četiri godine. Kako je bilo?

- Slučaj je namešten, to se vidi iz aviona. Apsurdno je da sam prodavao drogu, da sam podvodio neke maloletnice, da prljam Crkvu i pravoslavlje kad me znaju kao velikog vernika, a pogotovo kao protivnika svih poroka, a pogotovo droge. Ubeđen sam da su oni najveći i najgori među njima potegli da me diskriminišu i da me predstave kao nekog narko-dilera.

Bio si u zatvoru s mnogim poznatim zatvorenicima. Ko ti je ostao u najboljem sećanju?

- Pored Branka Filipovića Fida, ostali su neki direktori iz “Galenike”, neki iz “Azotare”… To su normalni ljudi, fakultetski obrazovani. Ono što mi kažemo, diše. Pokazao sam im kako se trenira. Našli smo neke porodične i političke teme. U zatvoru su trenirali i oni koji nikad u životu to nisu radili. Ja ih nisam terao da treniraju, oni su tražili moj savet kako malo da poboljšaju formu. Bilo im je interesantno to što ja radim. Čuli su da sam veliki ekspert za to, za skidanje tog pivskog, direktorskog stomaka (smeh). Tim gimnastičkim, kardio treninzima sam Fidi, na primer, skinuo 18 kilograma.

Koliko dugo si bio s Fidom cimer u ćeliji?

- S Fidom se znam sigurno 30 godina. Bio je dobar s mojim drugovima tamo gore s Brda, Ceraka, Žarkova. Fidu nisam video godinama i kad je došao video sam ga u jednom teškom psihofizičkom stanju. On mnogo voli Predraga Danilovića i njegovu porodicu. Mnogo se kaje zbog svega, što se desio taj incident. Davao sam mu savete, čitao je crkvene knjige… Čovek se praktično posvetio Bogu. Ali, ono što je najvažnije, prihvatio je savet od mene - da ako je pametan, nikad više ni pivo bezalkoholno ne popije, a kamoli alkohol.

Šta ti je sve rekao o sukobu sa Danilovićem?

- Priznao je da je loše naravi kad popije, da mu se desi tako neki put da se posvađa s ljudima, ali sve je to bilo u okviru društva. Rekao mi je da nije imao nikakvu nameru nikog da ubije. Ja sam čak na utakmici CSKA - Partizan pričao o tome s Danilovićem, kojeg znam s prvenstava. Bio sam u Americi na par utakmica, u Atini, kada smo osvojili evropsko zlato, kad Hrvati nisu izašli na postolje. Za Fida mi je rekao: “Pusti ga, znam”, a ja sam mu kazao: “Ne mrzi te, nije hteo, pomirite se. Bićete vi drugovi i napolju. Uvek ćete jedan drugog simpatisati na jedan poseban način, jer ne možete da bacite pod noge 15-20 godina porodičnog druženja”. Danilović je onako, malo jeste i malo nije rezervisan, jer on je puno voleo Fida, a njega Fido voli i dalje. Znam koliko je to Fidi teško bilo. Zaista mu je bilo teško. Ja sam mu bio velika podrška. I sad je on ostao u zatvoru i čujem da nije kao kad sam ja bio tamo. Ja sam tamo bio ekspert da ljudi prežive, da prevare tu situaciju. Pravim šale, trening, klopu, organizujem sve.

Da li ti je Fido rekao zbog čega je izbio incident?

- Nije. Oni su pili zajedno. Fido je prgave naravi, a Danilović je hteo da ga malo suspenduje u nekim gestovima. On je prenaglio u svojoj agresiji tom prilikom, ali totalno nesvesno i totalno bez namere da ga ubije. Zajedno su se družili njih dvojica, njihova deca, išli na putovanja i turneje s Partizanom. Išli su na toliko letovanja, zimovanja. Apsurd je da je Fido hteo njega da ubije. Desio se incident s nožem, Fido je prenaglio, kaje se i srami zbog toga. Ali, nije hteo da ubije svog druga, taman posla! Voleo bih da se pomire, ali ako to ne urade, znam da će i dalje u duši jedan drugog simpatisati.

Koga si viđao sve u zatvoru?

- Viđao sam skoro sve. Malog Marka Miškovića viđao sam u prolazu. Imamo neke zajedničke prijatelje, ali ne znam ga lično. Sretao sam onog Moraču (Dušana, vlasnika TV „Duga“), Predraga Bubala, Janjuševića (Zorana), Nemanju Kolesara, sve one kriminalce iz Šarićeve grupe. I još mnogo nekih narko-dilera optuženih za šverc nekoliko stotina kila droge koji su izlazili posle nekoliko meseci, na dogovor, na fore. Onda je sve ono vezano za mene izgubilo svaki smisao. Za 100 grama sam ležao četiri godine i osuđen na sedam i po godina za nešto što nisam uradio. A gledao sam svakodnevno kako iz zatvora izlaze neki ljudi. Da sam ja ono uradio, ako bi dobio ispod 20 godina, mogao bih da slavim.

S kim si još bio cimer?

- S Milom Đuraškovićem, koji je strašno aljkav čovek. Ne znam odakle mu uopšte titula direktora i biznismena, jer ono što je on radio u sobi i zbog čega je zaslužio ćušku od mene, to ne radi običan čovek, a kamoli direktor i čovek njegovog kalibra.

Ti si mu udario šamar?

- Čoveka sam masirao jer ga je bolelo rame, pošto znam i fizikalnu terapiju da radim. Trenirao sam ga, masirao sam ga, crtao sam njegovoj deci čestitke, njegovoj ženi pisao prelepe stihove. Čovek mi je kupio sunčane naočare. Imali smo jedan veoma prisan odnos. Moji su ručkovi bili definitivno najbolji u celom CZ-u, pa smo razmenjivali iskustva, jer i njegova sestra isto fantastično kuva. Međutim, taj njegov direktorski, nadmeni manir nije mogao da prođe u sferi gde sam ja, na primer, neka vrsta lava. Doći će hijena, zmija, soko i doći će neki kojot iz Berana. On meni priča o nekoj časti i poštenju, a vara ženu s petoro dece! Animozitet između nas je nastao kroz neke društvene igre. U „jambu” je bilo neko sitničarenje, krađa. Pravio tenziju čovek zbog 1.000 dinara koji su simbolični u igri. A on, kvazimilijarder, pravi problem zbog 1.000 dinara i beči se na mene. Ja mu kažem: ”Smiri se, ovde igramo da nam prođe vreme. Ako te boli da izgubiš od mene 1.000 dinara, ja ću da ti platim samo da bude tišina”. Onda je on tu počeo nešto da talasa, a ja sam mu jednu čvrgu opalio, od koje je on fijuknuo tri-četiri metra i pao, ali onako “lastu”, na suvo. Tu je slučajno naišao komandir i ovaj se njemu požalio, žargonski rečeno iscinkirao da ne možemo u sobi biti zajedno. Mene su sklonili u samicu, a kasnije mi je bilo duplo bolje društvo i sve. Učinio mi je uslugu. Da sam znao da ću u tako dobru sobu da odem, među tako dobro društvo, ja bih to odavno uradio, samo da se sklonim odatle. On je jedan direktor, on ne zaslužuje ni šamar, on nije mogao da dođe u situaciju da ja njega ispesničim. On bi morao da me napadne mačem ili budakom da bih ja njega morao da neutrališem šamarom ili pesnicom. Čovek nije uopšte u tom fazonu. Čovek ne može da se opusti jer on je nabeđeni diša, nabeđeni milioner.

(Telegraf.rs / Izvor: Alo / Danica Ćuruvija)