• 1

TIBET NA DVA TOČKA: Ovo je prva srpska mauntinbajk ekspedicija na Himalajima (FOTO)

Dragan Jaćimović, prvi Srbin koji se popeo na Mont Everest, i predsednik planinarskog kluba “Extreme Summit Team” otkriva za Telegraf kako je sa 11 članova ekipe, za 14 dana, na mauntinbajkovima prešao 1.100 kilometara od Lase (Tibet) do Katmandua (Nepal)

  • 1

Kako nekoga izvući iz kancelarije i za nepuna tri meseca pripremiti za nezaboravnu avanturu - uspon na Himalaje, obilazak Tibeta mauntinbajkom, ili osvajanje vrhova, koji poput Akonkagve imaju skoro 7.000 metara, svake godine iznova otkriva profesionalni alpinista Dragan Jaćimović, prvi Srbin koji se popeo na Mont Everest, i predsednik planinarskog kluba “Extreme Summit Team”.

U masivu Himalaja je do sada bio na 35 planinarskih ekspedicija, a od ’95. najmanje po dva puta godišnje boravi u Nepalu, koji zove svojom drugom domovinom.

Foto: Uroš Višekruna i Katarina Batut

Foto: Uroš Višekruna i Katarina Batut

Tamo se, kako priča za Telegraf “čisti od grada”, vodeći se onom Dalaj Laminom “da ga u čovečanstvu najviše iznenađuje čovek, koji žrtvuje svoje zdravlje kako bi zaradio novac, a onda žrtvuje novac kako bi ozdravio”!

- Dešavalo se da po povratku s naših putovanja, ljudi do te mere spoznaju sebe da bez problema daju otkaz i počnu da žive život, koji su želeli, a nisu imali hrabrosti - počinje priču sa nama Dragan dodajući uz zagonetan smešak da kao po pravilu parovi, koji pođu s njim na put, po povratku - ili uplove u bračne vode, ili se raziđu.

Foto: Marko Todorović

Foto: Marko Todorović

Do polaska u neke nove avanture Jaćimović se ekskluzivno za Telegraf seća poslednje velike ekspedicije kada je sa 11-članom ekipom, za 14 dana, na mauntinbajkovima prešao 1.100 kilometara od Lase (Tibet) do Katmandua (Nepal), prošavši pritom četiri prevoja visine od preko 5.000 metara, uz neprekidnu vožnju na visini od oko 4.000 metara.

S obzirom na to da su u timu bili ljudi najrazličitijih profesija, pa i oni, koji se ne bave sportom, kako su izgledale pripreme?

- Pripreme počnu dva do tri meseca pred polazak. Prvo razgovaram sa svakim od polaznika i na osnovu toga napravim individualne programe. Nakon toga kreće prelazak sa teorije na praksu: vikend vožnje bajsovima po svim mogućim delovima Srbije. Tura subotom od po100 kilometara, pa onda još toliko nedeljom. Prespavamo u nekom etno selu, spakujemo bajsove, pa kući. E, u Beogradu onda svakog ponaosob čekaju individualni aktivni aerobni treninzi: trčanje, plivanje, veslanje, šetanje, vožnja bicikla na otvorenom. I, to po principu “veliki obim treninga, nizak intenzitet”, koji podrazumeva da ne smete da imate puls iznad 130 otkucaja u minuti, jer je za ovakve poduhvate najneophodnija izdržljivost!

Foto: Uroš Višekruna i Katarina Batut

Foto: Uroš Višekruna i Katarina Batut

Šta prvo poručite članovima tima kada se popnete na neki vrh?

- Kažem im:“Lepo. Sad ću da vas učim da dišete, da hodate, da pijete vodu i da jedete”. Oni obično uzvrate da sve to znaju, međutim ubrzo ih ubedim da nisu u pravu. Svaki novi metar nadmorske visine, menja pomenute principe. Inače, na Himalajima se obavezno smrša osam do deset kilograma. Dešavalo se da neki putnici izgube i po 15 kilograma, ali to važi samo za one punije.

Sigurno odmah primetite i ko nije redovno vežbao?

- Naravno, međutim to uopšte nije toliko važno. Najbitnija je aklimatizacija. Ako kao vodič uspem svakog ponaosob iz ekipe da aklimatizujem, bez obzira na to da li su trenirali, ili ne, nakon četiri, pet dana aktivnosti na tamošnjim visinama, oni će ući u štos, i neće biti nikakvih problema. Onima, koji nisu trenirali najteže je prvih nekoliko dana, jer u tom period mogu da dobiju „visinsku bolest“. Simptomi su: mučnina, dezorjentisanost, gubitak apetita, nesanica, bol u potiljačnom delu, požutele beonjače. Međutim, ja ne dozvoljavam nikome iz ekipe, ni da dobije visinsku bolest, niti da se povredi. Tu sam da demistifikujem pohod na Himalaje i pokažem da je to nešto što svako može!

Foto: Uroš Višekruna i Katarina Batut

Foto: Uroš Višekruna i Katarina Batut

Put na Tibet je podrazumevao i organizovanje dobre logistike?

- Imali smo sjajnu logistiku. Sve je počelo tako što smo iz Katmandua putovali avionom, a opremu i bicikle poslali kamionom. Za neka tri dana našli smo se sa opremom u Lasi, i vožnja je mogla da počne. Ispred nas je sve vreme išao tim, koji bi nam postavio šatore za spavanje i pripremio kamp, tako da smo praktično vozili od doručka do ručka. Pritom smo nosili takozvani aktivni veš, višeslojnu sintetičku odeću, koja omogućava telu da diše i ne dozvoljava vam da se znojite. Čim bi, nakon penjanja i vožnje stali, presvlačili bismo se u pamučnu garderobu. U protivnom bismo se smrzavali, jer su temperaturne razlike prilično velike. Preko dana je između 20 i 25 stepeni, a noću između 0 i - 3.

Ono što vas je najviše impresioniralo svakako je kontakt sa lokalnim stanovništvom?

- Sećam se, vozimo bicikle po Tibetu i odjednom u daljini ugledamo neko selo. Istog trenutka se uputimo tamo. Na samom ulasku, tridesetak kuća sa ravnim krovovima od zemlje... Ljudi prijatni, ljubazni. Bez problema nas puštaju u svoja dvorišta. Odmah primećujemo da je koncept življenja u svakom domaćinstvu isti - porodice žive na spratovima, a u podnožju drže životinje. Nigde ničeg nema, a svi, onako u budističkom duhu, nasmejani i raspoloženi. Dovoljno je da vam kažem da u jeziku Šerpa ne postoji reč za “tuču”, da hiljadu godina niko nikog nije ubio, i da nema negativnog nasleđa i loših arhetipova.

Foto: Uroš Višekruna i Katarina Batut

Foto: Uroš Višekruna i Katarina Batut

Po Vašoj priči čini mi se da im život podseća na onaj, koji su Evropljani živeli u 19. veku?

- Cela atmosfera u tom selu podseća na 19. Vek, za razliku od milionskog grada Lase, koji su Kinezi tako izgradili da ima ekskluzivne prodavnice kakve ne možete videti u Beogradu. Inače, većinu stanovnika Tibeta danas čine Kinezi. Tamo živi oko desetak miliona Kineza i četiri miliona Tibetanaca. U pomenutom selu, u stopu nas je pratilo 15-ak preslatkih klinaca, koji su nas naposletku između ostalog odveli i u obilazak mesta na kojem se ručno obrađuje tsampa, čuvena tibetanska vrsta ječma. Druženje sa neodoljivom dečicom završili smo u skučenoj prodavnici od jedva četiri kvadratna metra, u kojoj smo ih, razume se, častili bombonama.

Foto: Marko Todorović

Foto: Marko Todorović

Da li je neko od lokalaca znao nešto o Srbiji i Srbima?

- Sami Tibetanci, malo toga, za razliku od budističkih monaha, koji važe za izuzetno obrazovane ljude. Oni znaju i šta se dešava u vašoj zemlji, i koje ste vere... Znaju čak i da je najbolji srpski fudbaler „Nemanja Vidić iz Mančester Junajteda“, a najbolji teniser, Novak Đoković (smeh). Tamošnji monasi su u obavezi da se što više obrazuju, za razliku, recimo od pravoslavnih monaha na Svetoj gori, gde sam bio svedok toga da su neke monahe isterivali iz Hilandara zato što su hteli da upišu Teološki fakultet. Dok na Svetoj gori vlada princip „što više čiste vere i molitve, a manje edukacije“, među budistima važi pravilo „što više edukativne širine, uz obaveznu meditaciju“. Oni se, recimo, i po šest meseci izoluju kako bi meditirali. U svakoj sferi života kod njih važi jin-jang princip, pa čak i u ishrani.

Foto: Uroš Višekruna i Katarina Batut

Foto: Uroš Višekruna i Katarina Batut

Da li ste imali prilike taj princip ishrane da „osetite“ u nekom od lokalnih specijaliteta?

- Njihova hrana je vegetarijanska, bez hemije i pesticida, energetski jača od naše. A, princip ishrane im je u tesnoj vezi sa temperaturnim promenama. Otud izbor hrane zavisi od toga da li je napolju toplo, ili hladno, a ne kao kod zapadnjaka, da li je nešto masno ili ne. Budisti poštuju balans, princip „od svega po malo“. Tokom boravka na Tibetu jeli smo lokalnu hranu - krompir, bareno povrće, pirinač. S obzirom na to da su vegetarijanci, isključivo zbog nas su nabavljali meso, i to na moj predlog uglavnom piletinu i ćuretinu. Uživali smo u njihovom nacionalnom jelu „dalbat“ (kombinacija sočiva, krompira, povrća, pirinča prelivenog sosom od dala). Za doručak je obavezno serviran „poridž“, kojim su u 19. veku hranjeni robijaši, a koji zapravo predstavlja pirinač sa dodatkom raznoraznih cerealija. Interesantno je bilo jesti i svojevrsni paprikaš „šerpastju“, nazvan po Šerpasima, čuvenim vodičima na ekspedicijama po Himalajima.

Foto: Uroš Višekruna i Katarina Batut

Foto: Uroš Višekruna i Katarina Batut

Prelazili ste serpentine, uspinjali se na „Đavolji uspon“... Koji je bio najopasniji trenutak na putovanju?

- Imali smo million defekata, pucanja guma, lanaca, ali istina je da opasnih trenutaka nije bilo! Nije ovo neki neizvesni avanturistički pohod u nepoznato, nego planski odrađena priča do najsitnijih detalja. Sve vreme nas recimo u kolima prate dvojica Tibetanaca, koje angažuje kineska vlast, jer naposletku nije ni dozvoljeno da se tek tako „na svoju ruku“ obilazi Tibet. Inače, ekipa je taj jedan uspon nazvala „Đavoljim“, jer je nekima od njih bilo jako naporno da se uspnu uz njega. Da biste prošli taj prevoj, koji ima hiljadu metara visinske razlike od dna do vrha, vozite serpentinama, i vozite, i vozite… I taman kada vam se učini da ćete uskoro stići, raziđu se oblaci u koje ste upali, ugledate nove serpentine, i onda neizbežno pomislite:“E, definitivno nikada nećemo stići do vrha” (smeh). Ipak, kada konačno dosegnete vrh, uz stalno konzumiranje slatkiša koje ste potrpali po džepovima, i najmanje četiri, pet litara vode, i bacite pogled sa visine od pet hiljada metara, zadovoljstvu nema kraja!

Foto: Uroš Višekruna i Katarina Batut

Foto: Uroš Višekruna i Katarina Batut

Pored tog, sigurno je bilo još nekih prizora, koji su vam oduzimali dah?

- Ulazak u drugi po veličini grad na Tibetu - Šigatse. Bio sam na čelu kolone, kada sam se odjednom okrenuo i rekao svima da stanu. Ostao sam bez daha kada sam ugledao nepregledna polja tsampe na površini od 4.000 metara oivičena kanadskim topolama i čempresima, koji su treperili na vetru … Osetio sam se odjednom kao da sam u Provansi, na čuvenoj slici Van Goga. Sličan utisak na mene ostavila je i vožnja najvišim spustom na svetu - Lalung La. Dva dana nam je trebalo da se spustimo sa 5.220 metara nadmorske visine. U tih 100 kilometara vožnje iz snega smo se spustili u nepalsku džunglu sa čarobnim vodopadima i bananama na sve strane.

Foto: Uroš Višekruna i Katarina Batut

Foto: Uroš Višekruna i Katarina Batut

Interesantno je da ste jedan od retkih Zapadnjaka, koji je u nepalskim Himalajima od Šerpasa dobio zemlju na poklon. Planirate li jednog dana da živite tamo?

- Bila je to nagrada za moj humanitarni rad. Obnovio sam i donirao jednu školu i napravio prvu biblioteku na Himalajima. Na poklon sam dobio zemlju od četiri, pet ari na Himalajima, tačnije između Katmandua i Mont Everesta i to na visini od 2.600 metara nadmorske visine sa savršenom, blagom klimom. Jedini uslov da zadržim zemlju je da je nikada ne prodam, i da nju mogu da naslede samo moji direktni potomci.

Kako se može postati deo vašeg tima?
- Tim čine ljudi iz najrazličitijih sfera života. Od nezaposlenih studenata, preko menadžera, novinara, avanturista, koji uživaju u vožnji mauntinbajkova, do onih koji uopšte nisu vični vožnji bicikla, ali su željni novih iskustava. Svakog člana put košta 2.000 do 2.500 evra. A, najviše novca odlazi na avio karte, dozvole i takse neophodne za penjanje na vrh, servis šerpasa, nosača, agencije za snabdevanje hranom.

(Katarina Vuković)

Komentari

  • Dule

    Svaka cast....Zivotna avantura za relativno pristupacnu cifru.

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima