Ivana je inženjer i jedina žena u ovoj garaži: Kao mala je vozila frezu, a sad joj je kamion 4. dete

Kada se Ivana pojavi na svom radnom mestu, javljaju joj se sa "Ćao, kolega". Građani joj na terenu prilaze, neki se čude, a najčešći komentar je "Tako mlada i lepa, a vozi kamion". Neretko je zaustave i požele da se fotografišu sa njom. Među vozačima GSP-a i Parking servisa uvek je rado viđena jer joj, kako kaže, mašu i daju prvenstvo prolaza. Ivana Đokić (35) je inženjer za zaštitu životne sredine i trenutno jedina zaposlena žena vozač kamiona u JKP "Gradsko zelenilo".

Kao dete volela je prirodu, a sa devet godina upravljala je frezom. Kasnije je tu ljubav pretočila u inženjersku diplomu, a prošle godine i u vozačku dozvolu "C" kategorije. Kako je ispričala za Telegraf.rs, oduvek su je više privlačili poslovi koji su smatrani "muškim".

- I kad sam živela sa roditeljima, kod kuće sam uvek obavljala taj "muški deo posla". Dok nisam imala položeno, volela sam tako malo da isprobavam vožnju oko kuće, a onda sam dobila dozvolu sa 18, tako da sam već 16 godina aktivan vozač. Kada sam krenula na obuku za vožnju kamiona, roditelji nisu bili iznenađeni, oni su očekivali to. Pre godinu dana sam prošla obuku, dok sam bila na porodiljskom. Deca su bila takođe oduševljena, a i suprug mi je pružio veliku podršku. On me je čak i najviše motivisao za to, budući da je i sam vozač - priča nam Ivana.

Ipak, dolazak na novo radno mesto i početak vozačke karijere nije bio jednostavan, najviše zbog činjenice da jedina žena u svom kolektivu na ovoj poziciji.

- Bila sam u garaži jedino žensko i to mi je tada bio baš problem. Ulazim, zima napolju, stojimo u garaži, ja nikoga ne poznajem, a sve muškarci. Posle sam se stvarno navikla, sad mi i oni kuvaju kafu, javljaju mi se sa "Ćao, kolega". Kolege su mi zaista divni ljudi, od početka mi izlaze u susret, posebno kad nisam poznavala teren.

U to se ekipa Telegrafa i uverila. Dok nam je pokazivala teren kojim se kreće svaki dan, na potezu od Starog sajmišta do Gradske opštine Novi Beograd, naišao je jedan od Ivaninih kolega, koji je za ovu mladu i energičnu ženu imao samo reči hvale.

- Ivana je super - rekao je i dodao:

- Mislim da je glupo što se ovakav posao doživljava kao "muški". Treba da postoji ravnopravnost. Ivana razbija predrasude.

Kako nam dalje Ivana objašnjava, radni dan u "Zelenilu" je vrlo dinamičan, iako se mnogima sa strane tako ne čini.

- U garažu dolazim obično oko 5.40, napišem nalog i predam ga. Dobijam raspored i odlazim na teren. Vozim prvo kosače oko 6h, posle toga se vraćam ponovo u pogon i dobijam novo zaduženje. Prevozim neke delove, trimere, kosačice ili cveće kad je sadnja, saksije...

Inače, radni dan koji zahteva svaki minut budnosti nije nimalo lak, naročito ako su obaveze i kod kuće velike. Ivana ima troje dece, dve ćerke i sina.

- Najstarija ima 14 godina, mlađa sedam, a sin 20 meseci. Akcija kreće od pet sati ujutru. U pet ustajemo, ostavljam sina u vrtić, trčim na posao, mlađu ćerku uzimam iz boravka, sina iz vrtića, ova starija može i sama da se organizuje sad. Tako da dolazimo kući oko 17h. Postižem sve u "desetoj" brzini..

Kako nam je kasnije priznala, i brza vožnja jeste nešto voli, ali i ne praktikuje, posebno ne kada je "na dužnosti".

- Kad idemo Dunavcem, ili da odvezem radnike ili zbog nekog drugog zaduženja, ljudi znaju da reaguju burno i zlovoljno u smislu "Mi se šetamo ovde, šta će kamion tu?". Ne razumeju baš najbolje naš posao. Da nije nas ovde bi bio haos, posebno sad u ovom periodu kad se trava kosi svako malo. Teško im je da se pomere, pa se malo natežemo. Kada vozim tim delom za pešake, krećemo se veoma sporo, a kada nas neko ne čuje ili ne vidi, trudim se da ne sviram, jer ima tu dosta mama sa bebama, ne želim da ih uznemirim. Sve to treba uskladiti. Kad ste vozač u svakoj sekundi morate da ste budni i na oprezu. Inače, u ovom delu se baca i dosta smeća, opušaka, flašica, naši ljudi su stalno na terenu.

A ni drugi učesnici u saobraćaju nisu posebno strpljivi.

- Nisam imala "čukanje", ali sam imala situaciju da mi neko na kružnom toku "uleti" i preseče me. Čini mi se da vozači putničkih automobila nemaju neki odnos prema gabaritnijim vozilima, pa lagano pretiču, sasecaju, voze suviše blizu. Jedino što vozači GSP-a i Parking servisa, čak i ako imaju prvenstvo, staju i sačekaju i puste me. E sad, ne znam, da li je to džentlmenski potez ili stalna praksa - kroz smeh se priča Ivana.

Ivana kao "fenomen"

- Obično kada sam negde parkirana za utovar ili istovar prilaze ljudi. Skoro mi se desilo u Bulevaru umetnosti da mi je prišao jedan stariji gospodin i došao da se fotografišemo, jer me je inače ranije viđao na istom mestu. Rekao je "Svima ću sad da se hvalim kako Zelenilo ima ženu vozača". Dogodilo se isto da je jedan čovek došao i prokomentarisao "Tako mala žena vozi toliki kamion"- objašnjava Ivana.

Žene su te koje ipak najviše dele komplimente i govore "Svaka čast".

- Dešavalo se i na parkingu, recimo, da nekome zasmetam da izađe, pa mi kažu "Možeš da pozoveš kolegu da pomeri kamion", onda im objasnim da ja vozim, i tada se u prvi mah začude.

Ipak, čini se da su deca najponosnija na svoju mamu, pa nekada vole i da se pohvale.

- Kada je jedna ćerka bila u prvom razredu imali su zadatak da kažu čime im se roditelji bave. Ona je rekla da joj mama vozi kamion. Učiteljica je prvo mislila da dete malo izmišlja, a posle je bila oduševljena. Naročito je najmlađa ćerka srećna zbog toga, stalo me pita "Mama, kad ćeš da me provozaš do škole" - kroz smeh nam prepričava sagovornica.

Kamion je "četvrto dete"

Najgabaritniji kamion koji je Ivana vozila, bio je i onaj na kom je polagala za "C kategoriju", a koji je težak i do 16 tona. Iako je njeno vozilo na kome radi nešto manjih gabarita, ipak o njemu brine kao o nekom detetu. I zaista, njegova stakla su čista, kabina je blistava, mirisna, a tu su i sredstva za čišćenje i bombone za osveženje.

- Volim da mi kamion bude čist. Kad se prevoze radnici uvek se nanese neko trunje ili blato, pa onda ja sredim to. Manje kvarove popravljam, ako mi se upali neka lampica uvek idem da vidim šta je u pitanju. Ili nešto sa ceradom ako nije u redu. Sreća da sad imamo nova vozila, te retko dolazi do kvarova.

Takođe, terenski posao doživljava kao benefite svog radnog mesta i nešto što je u skladu sa njenom energičnom prirodom.

- Verujte da sada kad sam se uhodala sa kamionom, lakše mi je nego putnički auto da vozim. A i lepi su poslovi u "Zelenilu". Volim terenski rad, ne volim kancelarije. Kada je sadnja, kao recimo sad, obično prvo idemo u neki rasadnik sa kolegama. Iako je njihov posao da vrše istovar i utovar, ne volim samo da stojim pored i gledam, nego i ja to radim sa njima. Lepše mi je tako, radimo, pričamo, družimo se, brzo nam prođe vreme.

A koliko je "ne drži mesto" govori i to da se usavršava i u ostalim sferama, pa je tako završila kurseve daktilografije, engelskog i ruskog jezika.

Budućim koleginicama je poručila - samo napred!

- Žene ne treba da se plaše ovoga, nema tu "muški-ženski posao", treba da budemo ravnopravne. Posebno što je ovo zanimljiv i dinamičan posao. Svakog dana imamo gomilu nekih situacija, idemo svuda, u toku dana smo i sa  20-30 ljudi u kontaktu - dodala je na kraju Ivana.

(Telegraf.rs)