Da li se sećate hrane u studentskoj menzi? Jela sam u jednoj nakon 5 godina i shvatila veoma važnu stvar

Foto: Marko Jovanović

Kada nešto više nemaš, tek onda shvatiš koliko ti je bilo značajno. To mi je bila prva pomisao kada sam posle pet godina ponovo sela u studentsku menzu.

Kuvana hrana, domaća jela i lagano gustiranje obroka dok sediš sa prijateljem ili, pak, sam. Nešto što zaista naučiš da ceniš onda kada uđeš u šablon i svakodnevicu savremenog sveta, gde je sve brzo i instant.

Preporučujemo

Sticajem okolnosti, ukazala mi se mogućnost da ponovo uživam u jednom prosečnom studentskom obroku. Kažem uživam, zato što je zaista bilo pravo zadovoljstvo opet okusiti jela koje smo, kao akademci, neretko znali da kritikujemo. Nepravedno.

Iskrena da budem, prilika je nalagala da se ispred mene nađe više jela (od kojih sam mogla da probam sva), što i nije običaj kada se nađete na liniji studentskog restorana - tada se možete opredeliti samo za jedno.

Dobro poznati mirisi toplih jela širili su se prostorijom i podsetili me na jedan period mog života. Bilo mi je zanimljivo koliko sam za vreme svojih studentskih dana mrzela isti taj miris i odlazila na ručak u staroj garderobi, kako ga ne bih "navukla". Sada me je obuzimao neki mio osećaj.

Pohovano pileće belo meso, domaća pljeskavica, krompir pire, gulaš, pileća supa, grašak, kuvani kupsus, čorbasti pasulj sa mesom, spanać, kupus salata... Sve je ovo stajalo ispred mene, dok sam osećala kako postajem neizmerno gladna i nestrpljiva.

Odlučila sam da odaberem omiljeni trio koji sam često volela da zateknem na liniji u vreme ručka dok sam bila studentkinja. Krompir pire, pileće belo i grašak - dobitna kombinacija! Kao i uvek, meso je bilo mekano, a hrskava korica topila se u ustima. Naravno, ne bih propustila ni domaću supicu, kao ni kupus salatu koju sam zavolela u menzi, jer je uvek bila začinjena po mom ukusu.

Budući da su mi "oči bile gladne", pa sam usput vrebala još nešto, prisetila sam se da bi mesta trebalo ostaviti i za desert koji, gotovo uvek, stoji u ponudi. Posebno me radovao jedan novitet - knedle sa čokoladom. Kažu mi da je to sada omiljena studentska poslastica i da će tako verovatno ostati još neko vreme dok je ne smeni druga.

Iako sam gurman, ovog puta sam ipak htela da ostanem umerena i probam samo jedan slatkiš. Mada i ovde izbor nije bilo nimalo lak. Pored pomenutih knedli, ispred sebe sam imala: baklave, pišinger kolač, mafine sa čokoladom i višnjom.

Odabrala sam knedlu sa čokoladom. U "moje vreme" nije je bilo na meniju , zbog čega na trenutak zažalih, ali mi je bilo drago što sadašnji studenti mogu da uživaju u ovom slatkišu prepunom krema. Prava stvar da podigneš energiju i entuzijazam u trenucima kada ti učenje postane "robija".

To me podseti na naš spas u kriznim situacijama - pišinger kolač. To slatko ludilo smo zvali "crna mamba", "dijabetes" i "crna smrt", zbog izuzetno jakog uskusa. I zaista, retko kad se desilo da ga pojedemo odmah posle ručka. Običaj je bio da ga ponesemo u sobu ili čitaonicu, pa kad naiđe kriza (šećerna i moralna) lagano degustiramo uz kafu. Priznajem, nije svima bio omiljeni. Neke kolege i danas na njegov pomen imaju izraze gađenja.

- Od same pomisli stvara mi se gorušica - reče mi jedna prijateljica kad sam je pitala seća li se čuvene čokoladne bombe.

Ali zna se, o ukusima je izlišno raspravljati.

Ono što mi je jedino nedostajalo da vidim jeste čuveni pohovani kačkavalj, zbog koga se dolazilo ranije na večeru i čekalo u redu makar pola sata. Čeka se i danas, kažu mi studenti sa kojima sam razgovarala. Verujem da bih našla mesta i za ukusni zalogaj ovog rastopljenog sira, ali mi je ostalo samo da se sećam koliko nam je radosti pričinjavao taj četvrtak. Iako dolaziš pregažen od umora sa celodnevnih predavanja i učenja, treseš se od gladi, stižeš 15 minuta pre večere, zatiče te red od 30 ljudi, ulov ovog blaga čini da zaboraviš sve prethodno.

Napominju studenti da sada kačkavalja ima i utorkom, da bi se smanjile gužve. Ali ne pije to mnogo vode, potražnja je ista. Dobio je kačkavalj, doduše, nedavno i svoju konkurenciju zbog koje se takođe cupka u redovima - picu. Ima je samo u tri studentska restorana, ali je svuda prisutna njena sestra "pica-pita". Pomišljam da su nas već pomalo razmazili.

Imalo je u menzama nečeg, za nas studente, i pomalo misterioznog. Nikada nismo videli odakle iznose svu tu hranu, kako je moguće da je naprave u tolikim količinama i kako je održavaju svežom. Bila je to podloga za razne "teorije zavere", od kojih mi je sada najzanimljivija ona kako kuvarice uzimaju najbolje delove obroka i "štekaju" ih u posebnim vitrinama. Kada sam se posle toliko godina našla sa druge strane linije, videla sam da su čuvene vitrine "za štekove" zapravo mesta gde su se držala peciva i ostala "osetljiva" hrana kako bi se održala njihova svežina.

U proces pripremanja hrane nisam imala uvid, ali mogu reći da je kuvanje "na veliko" zaista pouzdan način da se spremi ukusno jelo. Dok ovo pišem, sećam se čorbastog pasulja koji nikada nisam uspela sama da skuvam, a da ima taj bogati, domaćinski ukus.

Od momenta kada sam završila fakultet i izgubila status studenta, shvatila sam šta će mi najviše nedostajati. Sa druženjem i žurkama se nastavilo, preselila sam se u lepši stan, nije i da sam ostala željna sedenja u čitaonici, ali je menza, kao i dobra stara mamina kuhinja, postala nešto prema čemu osećam duboko poštovanje.

Činjenica da za sva tri (kvalitetna i obilna) obroka u toku dana treba izdvojiti svega 172 dinara sada, kada na hranu odlazi veliki deo plate, neverovatna je. Ako u obzir uzmemo i vreme koje trošimo na odlazak u kupovinu, kuvanje, a kasnije i pranje sudova, ishrana u studentskom restoranu je jedno pravo malo blago.

Zato, dragi studenti, iako znam da osoblje možda nekada nije najljubaznije na svetu, da hrana nije uvek po našem ukusu i onako kako "mama sprema", da nekada ostanu samo dva jela u ponudi, pa se i ohlade, poštovanje je najmanje što možemo da pokažemo prema ovoj (sa pravom kažem) studentskoj instituciji koja nas je održala.

Da li se vi sećate hrane u studentskoj menzi? Ostavite nam odgovore u komentarima.

(Telegraf.rs)