Da li možete da zamislite ranžirnu stanicu kod Hotela Jugoslavija? Tako je bilo do pre pola veka

Foto: Mateja Beljan

Goran Vesić u svojoj kolumni u listu "Politika" pisao je o pomalo zaboravljenoj železničkoj stanici u Zemunu, koja se nalazila blizu hotela "Jugoslavija", kao i o oslobađanju priobalja Beograda železničkih koloseka.

Danas, kada Beograd uklanja železničku prugu koja je odvajala Beogradsku tvrđavu i stari deo našeg grada od Save i Dunava, i gradi linijski park, samo najstariji pamte da se skoro isti poduhvat dogodio pre oko pola veka.

Preporučujemo

Većina naših sugrađanki i sugrađana koji šetaju Obalom kralja Aleksandra Karađorđevića i Zemunskim kejom, kada naiđe na brdašce koje se nalazi između Bulevara Nikole Tesle i obale Dunava na kome je pet stubova i železnička pruga dužine nekoliko metara ne zna šta to obeležje predstavlja. A upravo tu, do 1970. godine, nalazila se ranžirna železnička stanica koja je tada preseljena u Makiš gde se nalazi i danas. Da li danas možemo da zamislimo da se na tom prostoru umesto parka Ušće nalazila ogromna železnička stanica, prepuna teretnih vagona, cisterni i bučnih dizel lokomotiva?

Ta „zemunska” pruga nastala je u drugoj polovini 19. veka. Tada su koloseci građeni uz reke, a uz njih su nicale fabrike i magacini. Ljudi su „bežali” na greben, a rečne obale nisu bile tako popularne i uređene zato što je silazak na reku gotovo svuda značio i preskakanje koloseka.

Železnička stanica Zemun, koja je bila i carinska stanica, izgrađena je 1883. godine, godinu dana pre nego što je završen železnički most i prvi voz povezao Srbiju i Austrougarsku. Berlinskim kongresom 1878. godine na kome je Srbija dobila nezavisnost naša zemlja se obavezala da izgradi železnički prugu koja nas je povezala sa Bečom i Budimpešom a Evropu sa Carigradom.

Tad put iz Beograda do Zemuna nije bio tako jednostavan kao danas kada vam autobusom ili biciklom treba petnaestak minuta da stignete do keja. Voz je kretao iz velike stanice Beograd, polako prolazio kraj Save, pa se potom penjao na Stari most, a onda, pravac ka Zemunu, posred danas izgrađenih novobeogradskih blokova. Tu je bila stara austrijska carina, a odatle se dalje išlo ka Novom Sadu, Budimpešti, Beču, a kasnije, u Kraljevini Jugoslaviji, i ka starom aerodromu kod sela Bežanija.

Novi Beograd i Zemun bili su, dakle, premreženi prugom. Kako je to bilo, osim spomenutog spomenika, inače rada arhitekte Milutina Stambolića, svedoči jedan podvožnjak nedaleko od Tošinog bunara. Preko njega ne prolaze vozovi ali automobili i pešaci ipak prolaze ispod betonske konstrukcije koja ju je nosila. Još jednu takvu građevinu poznaju gotovo svi Beograđani - ali sa kultnih slika novije istorije. To je podvožnjak koji je dugo bio „usko grlo” na putu od Beograda ka Zemunu i Studenjaku, a gde se 1968. godine dogodio okršaj pobunjenih studenata i policije kada je policija upotrebila silu, a Tito posle tih batina pohvalio studente „da su bili u pravu”.

Mesto nekadašnje železničke stanice, Foto: Mateja Beljan

Pošto je stanica Beograd bila pretesna za sve vozove, zemunska je korišćena kao ranžirna, sve do izgradnje Makiša. Prema podacima, 1960. godine, prugama Novog Beograda i Zemuna prolazilo je 19.029 vozova godišnje. Kako se Novi Beograd gradio morao je da bude oslobođen silnih koloseka. Tako je i obala Dunava u Zemunu konačno oslobođena vozova. Postala je romantičan, najposećeniji beogradski kej.

Tu dolazimo do priče o starom i novom železničkom čvoru koji decenijama izgleda kao borba starog i novog. Stari čvor podrazumevao je upravo priobalne stanice, a osim Zemuna to su bile „Beograd glavna” i „Beograd Dunav“. Pruga se od starog Savskog mosta iz smera Novog Beograda doskora račvala na krak ka Beogradu i krak ka Topčideru. Prvi korak u tom oslobađanju grada od pruge bila je izgradnja Novog železničkog mosta 1978. godine. Tada je izveden i tunel ispod Bežanijske kose i Zemun je konačno oslobođen silnih koloseka – vozovi su kroz tunel direktno izlazili na Tošin Bunar, koji pruga premošćava i dalje nasipom ide ka stanici Novi Beograd i novim mostom prema Prokopu.

Stari most je sticajem okolnosti još dugo nastavio da radi, uprkos ogromnim investicijama u nove mostove i tunele ispod Vračara i Dedinja, o kakvima je krajem 19. veka moglo samo da se sanja. To je moderna i skupa investicija koja je prugu pomerila sa beogradskog priobalja u srce grada, ali kroz podzemlje, duboko ispod građevina, ulica i bulevara. Ali, sve do izgradnje osam koloseka na Prokopu, novi železnički čvor nije bio u potpunosti funkcionalan.

Vozovi su donedavno, tako, išli i starim čvorom, od Novog Beograda starim mostom ka Beogradu i od Rakovice preko Topčidera i Sajma. Postojala je i pruga oko Kalemegdana i čuvena Dunav stanica, sa koje su polazili vozovi za Vršac i Zrenjanin. Pola veka posle ukidanja železničke pruge na obali Dunava u Zemunu izgradnjom naselja Beograd na vodi i linijskog parka, stvorili su se preduslovi da se oslobodi centar beogradske obale od koloseka i kompozicija. Tu je izgrađen savski kej koji je danas najposećeniji u gradu. Nastavljena je priča iz Zemuna 1970. godine. Vozovi i šine odlaze na druge lokacije, a najlepši delovi grada, njegove reke i obale, dobijaju ulogu u životu grada koju zaslužuju. Umesto pruga i zahuktalih teretnih kompozicija tu je sada kej, zelene površine, dečija igrališta, žamor dece i pešaka.

Priča o stanici Zemun tako je, dakle, samo deo velike priče o sudbini beogradske železničke mreže i njenoj promenljivoj ulozi u istoriji. To je sećanje na neka davna vremena, kada se putovalo sa velikim koferima i voz bio osnovno prevozno sredstvo za svako duže putovanje. Ali, i o tome da se Beograd menja i da otkriva svoje veće vrednosti i lepote, dok saobraćaj preuzima nove obrasce. Parne i dizel lokomotive, prepuni teretnjaci koji se vuku po nekim sporednim kolosecima i na onim glavnim postavljeni zeleni putnički vagoni za Skoplje, Zagreb, Budimpeštu, Beč, pa i dalje, ostaju u uspomenama i istorijskim hronikama. A obale Save i Dunava konačno postaju deo jednog boljeg gradskog života.

Danas kada nas napadaju i pričaju o depou na Makiškom polju samo treba da pokažemo ovu sliku. Do 1970. godine na Ušću se nalazila velika železnička ranžirna stanica a železnički koloseci su odvajali Zemun i Novi Beograd od Dunava. Pre samo pola veka. Tada je glavna železnička stanica izgubila značaj i zato se u svim urbanističkim planovima Beograda od 1971. godine predviđa njeno premeštanje. Ono što smo mi uradili sa izmeštanjem pruge oko Kalemegdana je samo druga faza koja je još tada bila planirana. Pruga oko Kalemegdana je postavljena 1938. godine uz veliko protivljenje javnosti. Tako da mi nismo ništa učinili osim što smo sproveli planove nekih pametnijih ljudi.

(Telegraf.rs)