Sahranjeni Ljubomir i Dejan, poginuli kada je njihov motor udario u traktor, uz počasni krug bajkera

Foto: Facebook

Sve je za trenutak stalo u Srpskom Itebeju, jednom od najstarijih srpskih sela... Pust je bio park u centru u kojem uvek ima dece i mladih, zatvorene prodavnice, pošta, Mesna kancelarija... Svi su tiho i dostojanstveno želeli da se oproste od dva vredna i poštena momka, dvadesetpetogodišnjeg Ljubomira Marinkova Bebuša i njegovog dve godine mlađeg najboljeg druga, Dejana Tota, koji su u nedelju 28. jula u 02.45 časova poginuli na putu od Torka prema rodnom selu, kada se motor koji je vozio Ljubomir, zabio u nedovoljno osvetljenu "balirku".

Smrt je bila neizbežna, prizor kažu oni koji su prvi stigli na mesto nesreće, užasan...

Preporučujemo

Najbolji drugari Ljuba i Dejan, Foto: Facebook

Kažu meštani ništa manje potresno nije bilo ni u ponedeljak popodne, kada su tela dvojice najboljih prijatelja sa obdukcije u novosadskom Zavodu za sudsku medicinu, dopremeljena u porodične kuće.

KOVČEG OTVOREN, DA SE NAJBLIŽI OPROSTE

Beli kovčeg sa telom Dejana Tota, kaže komšinica u Ulici Jaše Prodanovića, bio je uz dozvolu medicinskog osoblja, za kratko otvoren, kako bi se majka Verica, otac Tibor, mlađa sestra Milica i ostala najuža rodbina, oprostili od sina, koji je bio ponos i dika porodice i spremao se na put u Nemačku.

Uz insistiranje i silne molbe majke Suze, kovčeg sa telom njenog sina Ljubomira, Bebuša, kako su ga svi u selu zvali, ostao je zatvoren.

"PALI MOTOR, LJUBA TAKO SA NEBA ŽELI"

Uz tihi jecaj truba i "Tiho noći", stariji brat pokojnog Ljubomira, Goran, istrčao je iz dvorišta kuće i povikao: "Pajo, pali motor, Ljuba tako sa neba želi..."

Nebo i zemlju zaparao je zvuk preko 50 motora bajkera iz Torka, Srpske Crnje, Karađorđeva, Ečke, Belog Blata, Zrenjanina... Kao poslednji pozdrav poginulim drugovima, bajkeri su napravili počasni krug.

Nadam se da i tamo gde si sada jašeš nekog Jadrana, Foto: Facebook

Jecala je majka Suza, "Ljubo moj, da te majka sa kućnog praga poslednji put pozdravi"...

Ništa manje potresna slika ni u dvorištu porodične kuće Totovih. Sestra Milica grčevito stežući sliku sa tamnim florom svog starijeg brata, tiho je jecala... Mnogobrojni prijatelji, drugarice i drugovi u neverici da više nikada neće videti vedro i uvek nasmejano Dejanovo lice...

Kada su se na uglu susrele dve tužne kolone, povorka do Hrama svetog Save u centru sela, gde je služeno opelo, bila je duga više od kilometra. U njoj neutešni roditelji, braća i sestra, rodbina, prijatelji, komšije, poznanici...

KONJ U POČASNOM KASU

Tako valjda samo sudbina udesi, nakon bolnog jecaja truba i zvuka moćnih mašina bajkera, konj braon boje, kažu komšije iznenađene prizorom, kojeg je Ljuba često jahao, izveo je počasni kas, vidno uznemiren nekoliko puta se ritnuo nogama, mahnuo repom i onda pritajio između dva čilaša. Žuti pas, samo nekoliko metara od kovčega svog gazde, nemo je ležao, ne pomerajući se, bez obzira na veliki broj ljudi okolo...

(Telegraf.rs / Izvor: Novosti)