Aleksinac u crnom: Krenuli u Nemačku da zarade, kući stižu u kovčezima, majka jednog sanjala krvavog

Aleksinčani Nikola Stanković (31), Srđan Asanović (44), Miloš Utković (33) i Milan Lepojević (27) poginuli su u utorak u saobraćajnoj nesreći u Nemačkoj, kada se njihov "BMW" direktno sudario sa šleperom. Tragična vest zavila je u crno četiri porodice koje su za smrt svojih najbližih saznali preko medija.

Majka naslutila Nikolinu smrt 

- Pošli su u ponedeljak oko četiri popodne, a to se dogodilo sledećeg jutra oko 9.30 sati. Krenuli su da rade na građevini, neka firma ih je angažovala. Nikola je bio iskusan vozač, tri, četiri godine je radio u špediciji. Strašno je to što im se desilo, samo su želeli da zarade kao i sva ostala omladina koja odlazi u inostranstvo.

Niko nas nije kontaktirao, da nam kaže šta se desilo. Išli smo u firmu koja se bavi pogrebnim uslugama, oni su urgirali preko kolega iz Beograda da nekako organizujemo prevoz njihovih posmrtnih ostataka. Juče je dolazila naša policija, nešto im je bilo potrebno, valjda da pošalju u Nemačku - priča Boban Stanković, stric poginulog Nikole.

Njegova majka Olivera stiskala je fotografiju svog jedinca neprestano plačući.

- Imala sam strašan predosećaj, te noći sam ga sanjala, na motoru, kako pada, bio je sav u krvi. Zvala sam ga oko osam ujutro, smirila sam se kad sam ga čula. Posle sam ga opet pozvala, zvala, zvala, zvala. Nisam mogla da ga dobijem, uznemirila sam se, zamolili smo neke prijatelje iz Nemačke da ga oni pozovu. Tek uveče oko deset sati od njih smo saznali da moga sina više nema. Duša mi se kida, srce mi se raspalo od tog trenutka - govorila je neutešna žena.

Kazala je da je njen sin bio iskusan vozač te da je završio visoku saobraćajnu školu u Trsteniku.

- Radio je u špediciji, imao je nemačku vizu i posao u toj zemlji. Povezao je te ljude koji su imali ugovoren posao na građevini, ne znam šta se desilo, ali njih više nema - jadikovala je Olivera.

Srđan krenuo u Nemačku da vidi ćerku

Srđan Asanović (44) je nakon razvoda sa suprugom živeo sam u selu Lužane, jer su mu i roditelji preminuli. Njegov najbolji prijatelj Kristijan Duraković ne može da zaustavi suze dok priča o zajedničkim danima.

- Pošao je da radi i da vidi trinaestogodišnju ćerku koja živi sa njegovom bivšom suprugom u Nemačkoj. Šta da vam kažem, pošli su da rade i završili tragično. Bio mi je najbolji prijatelj, ma bliži nego brat, za njega imam samo reči hvale. Dva dana sam pod lekovima zbog njegove smrti. Eto, pošli su da nešto zarade a šta je i kako je bilo, to samo oni znaju - sa tugom je govorio Kristijan.

Miloša u Nemačku pozvao otac

- Nije mu se išlo, ćerkice su za njega bile mnogo vezane, ali nije mogao da odbije oca iako je imao lepo plaćen posao u Sokobanji jer se uspešno bavi molerajem. Išao je i ranije u Berlin i Švajcarsku ali je govorio da mu mnogo teško pada taj život i da više ne može. Međutim, mom suprugu koji je duže u Nemačkoj, je bila potrebna pomoć pa je on odlučio da ode na dvadesetak dana.

Krenuo je sa tim Nikolom iz Aleksinca, javio nam se i kazao da su prešli našu pa nemačku granicu. Posle toga smo ga zvali, ali se više niko nije javljao. Saznali smo za nesreću preko interneta, imala sam neku nadu do sinoć jer sam čula da je jedan čovek preživeo pa je moja sestričina zvala bolnicu da proveri da to nije on.

Uputili su je na policiju i tamo su joj potvrdili da je moj sin mrtav. Bio je mnogo unakažen pa nisu mogli da ga identifikuju - priča Biljana Utković iz aleksinačkog sela Moravac, majka poginulog Miloša.

Iza tridesettrogodišnjaka su ostale dve ćerkice, jedna predškolskog uzrasta a druga tek jednoipogodišnjakinja.

- Ne smemo da kažemo unučici da joj je otac mrtav, presvisnula bi. Vodimo je kod rođaka u Žitkovac da ne vidi kako plačemo. Ne znam šta da radimo, niti kako ćemo da joj objasnimo da tatu više nikad neće videti - naricala je Biljana.

Milan hteo da gradi kuću

Dvadesetsedmogodišnji Milan Lepojević se odlučio da prvi put ode u inostranstvo da bi pomogao porodicu.

- Koliko sam čuo, poginuli su desetak kilometara od gradilišta gde je trebalo da rade. Otišao je jadan da zaradi neki dinar, da me pomogne. Pre dva meseca su nam isključili struju, i dalje smo u mraku. Velika nesreća nas je zadesila, šta da radim, da se ubijem i žena i ja, da idem pod voz.

Imam još dve ćerke ali za Milana smo živeli, nije bio ni oženjen, nadali smo se da će svadba biti za Novu godinu. Kupili smo i materijal da gradimo novu kuću, on je planirao da ostane tri meseca da donese neki dinar - kazuje Milanov otac Miljan.

Kaže da je sin bio mnogo vezan za njega.

- Nisam ga ni video kad je krenuo, radim na terenu na izgradnji pruge. Kad sam poslednji put bio kod kuće, on me je odvezao, zagrlio me i izljubio i kazao da me mnogo voli. Ne mogu da podnesem ovoliki bol, malopre sam primio injekciju za smirenje. Traže mi 5.000 evra da doteraju njegovo telo, pa odakle da im dam. Ne znam ni kada ću ga sahraniti - sa tugom je govorio otac stradalog dvadesetsedmogodišnjaka.

(Telegraf.rs)