Imao je 7 godina kad su mu ubili mamu, tatu i sestru. On je spavao. Pamte li Srbi ovu tragediju?

Foto: Privatna arhiva

Pripadnici rezervne jedinice MUP-a Hrvatske, kojom je komandovao Tomislav Merčep, u Zagrebu su 7. decembra 1991. godine ubili Mihajla Zeca (38), njegovu suprugu Mariju (36) i njihovu 12-godišnju kćerku Aleksandru.

Po Merčepovom naređenju, Miro Bajramović je naredio pripadnicima jedinice Igoru Mikoli, Siniši Rimcu, Nebojši Hodaku i Snježani Živanović da privedu Srbina Mihajla Zeca zbog navodnih veza sa krajiškim Srbima.

Preporučujemo

Kako navodi Dokumentaciono-informativni centar "Veritas", prilikom privođenja, uveče oko 23 sata, ispred njegove kuće u Poljaničkoj ulici na Trešnjevci, ubio ga je Siniša Rimac, navodno u pokušaju bega. Nakon Mihajlove likvidacije, Munib Suljić se vratio u Mihajlovu kuću, odakle je izveo njegovu ženu Mariju i njihovu kćer Aleksandru.

Najpre ih je odveo u hotel "Panorama", a odatle na Sljeme gde ih je pobio iz vatrenog oružja, a nakon toga naredio ostalim pripadnicima jedinice da leševe bace u jamu za smeće i zatrpaju, navodi "Verita".

Nekoliko dana posle likvidacije, njihove leševe je pronašao Marijin brat Zlatko Mesić, i sam pripadnik MUP-a Hrvatske. Aleksandrina sestra Gordana i brat Dušan uspeli su da prežive, jer su se posakrivali po kući i tako promakli ubicama.

Printkin: HRT

Ubice porodice Zec su ubrzo pronađene i uhapšene. U predkrivičnom postupku priznali su ubistva i odveli policiju na mesto gde su pokopali žrtve.

Za delo za koje su bili prijavljeni pre saslušanja nije bilo predviđeno obavezno prisustvo branioca u predkrivičnom postupku.

Po rasvetljavanju zločina, delo se prekvalifikuje, a počinioci se, po savetu advokata, u istrazi brane ćutanjem, zbog čega se prethodni iskazi kao nezakoniti izuzimaju iz spisa, a postupak se obustavlja "u nedostatku dokaza”, podseća "Veritas".

Hrvatska vlada je, pod pritiskom međunarodne zajednice, u aprilu 2004, donela odluku da deci ubijenih Mihajla i Marije Zec, Gordani i Dušanu, dodeli iznos od 200.000 evra, kao pomoć za podmirenje dotadašnjih troškova života, jer su kao maloletna deca ostali bez roditelja i bez ikakvih sredstava za život.

Županijski sud u Zagrebu je u maju 2016. godine nepravosnažno osudio Tomislava Merčepa, tadašnjeg komadanta rezervne jedinice MUP-a Hrvatske stacionirane u Pakračkoj Poljani i na zagrebačkom velesajmu i savetnika u istom ministarstvu, na pet godina i šest meseci zatvora, zbog toga što "nije sprečio sebi podređene da vrše nezakonita hapšenja, zlostavljanja i ubijanja 31 civila dovedenih iz Zagreba, Kutine, Ribnjaka, Janje Lipe, Bujavice, Međurića, Zbjegovače i Pakračke Poljane, od kojih je 23 usmrćeno".

Iz činjeničnog opisa presude izostavljeno je 20 žrtava za koje se nije moglo utvrditi ko ih je hapsio i likvidirao. Među ubijenima su navedena i imena Mihajla, Gordane i Aleksandre Zec.

Presudom iz februara 2017. Vrhovni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što mu je povećao kaznu na sedam godina zatvora, koju, umjesto u zatvorskoj ćeliji, povremeno "izdržava" u elitnoj banji Krapinske toplice.

U spomen na stradanje 12.godišnje srpske devojčice, hrvatski reditelj Oliver Frljić i dramaturg Marin Blažević napravili su pozorišnu predstavu “Aleksandra Zec”, posvećenu, kako rekoše autori, svakom detetu, žrtvi rata, čija premijera je bila 2014. u Rijeci.

A 2018. pojavio se i dokumentarni film, takođe hrvatskog autora hercegovačkog prezimena Nebojše Slijepčevića, koji prati pripreme i probe za pozorišnu predstavu "Aleksandra Zec", koji se bavi temama nacionalizma i ksenofobije, odnosno posmatra uticaj hrvatskog društva i javnog diskursa na živote prvenstveno dece srpske nacionalnosti, koja su rođena u Hrvatskoj godinama nakon završetka rata.

Godine 2014. objavljen je veliki intervju s Dušanom Zecom - pročitajte u nastavku:

Dušan Zec bio je desetogodišnjak kada mu je 7. decembra 1991. pred porodičnom kućom na Trešnjevci u Zagrebu ubijen otac, Mihajlo Zec (38), a dvanaestogodišnja sestra Aleksandra i mama Marija (36) odvedene na Sljeme, gde su u noći 8. decembra takođe ubijene.

U kuću im je došlo petoro pripadnika pričuvnog sastava Ministarstva unutrašnjih poslova: Siniša Rimac, Munib Suljić, Igor Mikola, Nebojša Hodak i Suzana Živanović. Nekoliko dana posle zločina, policija ih je uhvatila i ubistva su priznali, ali uprkos tome, kao i drugim dokazima, zbog proceduralne greške niko nije osuđen. Ni tada, niti ikada kasnije.

Mihajlo je bio poznati zagrebački mesar, a Marija je vodila gostionicu na Dolcu i mesnu proizvodnju u njihovoj porodičnoj kući. Dušan se oca dobro seća, mame nešto manje, a Aleksandre sasvim slabo. Kaže da je ta sećanja verovatno šok potisnuo. Te noći kada su im roditelji ubijeni, Dušan i njegova sedmogodišnja sestra Gordana su spavali, što ih je verovatno spasilo.

Tportal.hr uradio je intervju sa Dušanom, koji mi u celosti prenosimo:

* Imali ste deset godina kada su vam ubijeni roditelji i sestra. Sećate li se te noći?

- Sasvim su mi pomešana sećanja na tu noć, imam u glavi dve verzije događaja. U jednoj verziji su oni, ubice, ušli u kuću, a ja sam gledao s prozora, a u drugoj me komšija Božo probudio u krevetu kada se već sve završilo i ništa nisam video. Uopšte ne znam šta je od toga stvarno bilo, valjda bih trebao ići na hipnozu da saznam što sam sve potisnuo. U svakom slučaju, nas troje dece – Aleksandra, Gordana i ja - smo bili na spavanju, jer je bilo već 11 sati naveče. Aleksandra je istrčala u dvorište za mamom, verojatno ju je buka probudila. Nakon što su otišli, Goga je sama otišla i zvonila komšiji na vrata. Putem je prošla pored našeg oca koji je ležao u dvorištu. Goga se s tom slikom teško nosila kroz život. Meni je komšija prekrio oči tako da oca nisam video. Sve dok nismo došli u Prijedor, nismo znali šta se dogodilo s Aleksandrom i mamom. Mislili smo da su se i one negde sklonile.

* Kako ste otišli iz Zagreba u Prijedor i kakav vam je tamo bio život?

- Od komšije je Gogu i mene u svoj stan odvela naša strina, supruga očevog rođaka, oficira JNA koji je tada bio u Beogradu. U našu se kuću više nismo vraćali. Ta je strina bila jedina osoba u Zagrebu s kojom smo imali rodbinske veze. Imali smo u Otočcu u Lici maminu porodicu, ali njih nekako tada nije bilo. S njima ni danas nismo u kontaktu, iako imamo trojicu ujaka, maminu braću. Možda su oni mislili da smo mi ovde, među Srbima, a oni su Hrvati, možda nisu bili u financijskoj mogućnosti, možda su nas izbrisali… Ne znam, zapravo, nemam neko objašnjenje. No iz tadašnje Vojne bolnice u Dubravi vojnim avionom otišli smo u Beograd, a iz Beograda u Prijedor gdje nas je čekala naša baba, očeva majka.

Ona je živela u selu Gornja Dragotinja pokraj Prijedora. On se sa 19 godina i bez ikakve škole u toj selendri zakačio na voz i otišao u Zagreb. Tamo je završio večernju školu za mesara, zaposlio se u Mesnoj industriji Križevčanka i napredovao je do poslovođe poslovnice Križevčanke u centru grada. Paralelno je u kući koju je sagradio na Trešnjevci imao privatnu proizvodnju mesa i prodavnicu mešovite robe. Nakon onog što se dogodilo, baba je preuzela starateljstvo nad nama.

Smestili smo se u kući kod babinog brata i tamo smo proveli dve godine. Baba nije nikome verovala nakon toga što se dogodilo. Ni tu, domaćim Srbima, jer su stalno obigravali oko novog džipa koji je moj otac tu držao i hteli su da ga uzmu. A to je bila jedina naša pokretna imovina i baba ga je čuvala da bi od prodaje napravila nadgrobni spomenik mojim roditeljima i Aleksandri, drugog novca za to nije imala. Baba je bila jaka žena. U školi Goga i ja nismo imali ni jednu jedinicu jer je za babu to bila sramota, mada je jedva znala da piše, a mi nismo hteli da je sekiramo nakon svega što je prošla u životu. Nije ljude delila po tome koje su nacionalnosti. Naše su komšije uglavnom bili muslimani i s njima je bila u odličnim odnosima. To je sigurno pomoglo da uspemo naći ljude s kojima smo zamenili našu kuću u Zagrebu s njihovom u Banjaluci. Iako su muslimani odlazili iz tog kraja, to nije bilo jednostavno zbog onog što se u kući dogodilo.

* Otac vam je imao širok krug prijatelja u Zagrebu. Je li se netko od tih ljudi brinuo za Vas, jesu li se javljali, nudili pomoć?

- More ljudi je prolazilo kroz našu kuću, javnih ličnosti, puno očevih prijatelja koji su bili na visokim položajima u policiji… No samo se nekolicina njih kraće vreme povremeno javljala. Moj otac je bio imućan i možda su mislili da nam ništa ne treba, ali nije bilo ni moralne podrške. Neki su nas i izigrali. Baba se bojala da nas neće imati čime prehraniti i dala je bivšem očevom prijatelju punomoć za prodaju vikendice u Crikvenici i lokala na Dolcu. Od prodaje smo dobili neki smešan novac. Nakon niza pokušaja stupio sam u kontakt s tim čovekom i tražio kupoprodajne ugovore, ali nije hteo da nam ih pokaže. Onda sam uspeo da nađem čoveka koji je kupio našu kuću u Crikvenici. Znao je ko sam i bio je vrlo ljubazan. Pokazao mi je dokumente iz kojih sam video da smo dobili samo trećinu novca. Pogodilo me kada sam vedio da smo tako iskorišteni.

* Zbog čega je vaš otac ubijen, kome je smetao?

- Mislim da je ubijen zbog toga što je bio Srbin i što je smatrao da ono što se tada događalo u Hrvatskoj nije u redu. Najviše se kompromitovao kada nije hteo da stavi šahovnicu na mesnicu u Petrinjskoj gde je bio poslovođa. Govorilo se da je davao neki novac za HDZ, valjda da se zaštiti, ne znam koliko je to tačno. No ako je i davao, možda su smatrali da to nije dovoljno jer su mislili da on ima ne znam kakve milione. Bio je imućan, ali ipak nije imao toliko. Prijatelji su ga upozoravali da pripazi, dobijao je i pretnje. Privodili su ga bar desetak puta na informativni razgovor i iz kuće su mu uzeli sve lovačko i drugo oružje koje je legalno posedovao. Očito nije realno sagledao situaciju. Bio je čovek koji se nije nikoga bojao. Njegova je cela porodica bila komunistička i partizanska. Bio je dete s Kozare, gde su ustaše pobile strašno puno ljudi, pogotovo iz njegova sela. Njemu je 1941. ubijen deda kao komunista. Kada je proglašena nezavisnost Hrvatske i kada je Tuđman postrojio vojsku, očekivalo se najgore. Odrastao je u strahu od ustaša, u njegovom kraju se pričalo ko je koga i kako izgubio, svi su znali te priče i bojali su se. Sada mene moj Mihajlo, koji ima šest godina, pita gde je moj tata po kojem je dobio ime. Šta da mu kažem? Jednog dana ću morati da mu objasnim.

* Dolazili ste u Zagreb nakon te 1991. Jeste li bili i u kući u kojoj ste živeli?

- Više puta sam dolazio, ne bojim se, imam osećaj da mi se ne može ništa desiti u Zagrebu. Sama pomisao da u tom gradu slobodno živi Siniša Rimac, ubica mog oca, nekome bi stvarala nelagodu, ali ja sam to potisnuo i pustio da prevlada uspomena na Zagreb kao mesto mog rođenja i odrastanja. Ali do kuće nisam išao. Sve mogu, ali tamo ne mogu da odem. Puno me lepih uspomena veže uz to mesto i bojim se da bih ih pokvario da odem.

* Ubice vaših roditelja i sestre nikada nisu osuđeni. U toku je suđenje Tomislavu Merčepu, koji se tereti da je kao zapovednik  sastava MUP-a odgovoran za ubistva srpskih civila, među ostalima i vaše porodice. Da li bi vam značilo da bude osuđen?

- Verovatno bi, ali ne razmišljam puno o tome, jer ne verujem da će biti osuđen. A ako i bude, biće to za druge zločine, ne za moju porodicu. Uveren sam da je Merčep naredio ubistvo moga oca, da nisu o tome na svoju ruku odlučivali oni koji su došli po njega. Možda ga nisu nameravali ubiti pred kućom, ali su planirali da ga ubiju. Jedan od njih, Munib Suljić dolazio je kod nas kući i otac mu je pozajmljivao novac. Mislim da ga ne bi samoinicijativno došao ubiti, bez obzira što je bio kriminalac i pre rata. Neko mu je to morao narediti. Ne verujem ni da je motiv bilo koristoljublje, jer zašto onda nisu ušli u kuću i opljačkali nas? Imali smo zlata, a ništa nisu odneli. A hoće li se dokazati na sudu da je Merčep naredio ubistvo mog oca? Mislim da neće.

* Postoji li išta što bi vam makar donekle dalo osećaj zadovoljstva?

- Ništa mi ne može vratiti roditelje i sestru, ali bih ipak voleo da su ubice bile osuđene. Značilo bi mi da je Munib Suljić osuđen zato što je ubio dete, ali njega više nema, umro je. Ništa mi ne bi vredilo da je Siniša Rimac i 150 godina u zatvoru, jer je bio osuđen za druge zločine, ne zbog ubistva moga oca. No ipak sam se strašno iznenadio kada ga je tadašnji hrvatski predsednik Stjepan Mesić pre četiri godine pomilovao. To ne mogu da shvatim.

* Je li vam se ikada iko od predstavnika hrvatskih vlasti izvinio? Možda onda kada vam je Vlada premijera Ive Sanadera isplatila milion i po kuna takozvane novčane pomoći?

-Tim je ipak Hrvatska država priznala da je to bila njena odgovornost, ali je to spakovano u jednokratnu financijsku pomoć, nije to bila klasična odšteta niti smo dobili ikakvo izvinjenje. Ma i da mi se tadašnja potpredsednica Vlade Jadranka Kosor, koja nas je primila, izvinjavala pet dana, to mi ne bi nešto posebno značilo. Zapravo su hteli da izbegnu sudski proces koji smo Gordana i ja, na inicijativu advokata Ante Nobila, pokrenuli tražeći naknadu štete. Da je suđenje išlo do kraja, nešto bi se u presudi moralo navesti, čija je to odgovornost, ko ih je ubio, a ovako se to izbeglo. Nismo insistirali na nastavku suđenja jer nismo bili sigurni u ishod. Nije baš da verujemo hrvatskim sudovima.

(Telegraf.rs / Izvor: tportal.hr)