Goran je beskućnik od rođenja: Majka ga je ostavila ispred dućana, kaje se što je našao sa 32 godine

Printscreen HRT

Goran Raspor beskućnik je od rođenja. Majka ga ostavila kada je imao samo tri meseca ispred dućana.

- Izvadila veknu hleba i mene ubacila u platnenu vreću. Trgovac je zvao policiju i Centar za socijalni rad, došli su po mene, onda su me odvezli u jaslice na Potok do treće godine. Od treće do 14. godine sam bio u Domu za nezbrinutu decu Lovran, od 14. do 18. u Centru za odgoj i s 18 godina i pet dana opet na ulici - priča Goran iz Rijeke za HRT.

S 32 godine je pokušao da stupi u kontakt s ocem i majkom. Majka, kaže, nije htela da ima posla s njim.

- Broj sam našao u telefonskom imeniku. Pozvao sam je, a ona me pita: "Šta ti hoćeš od mene?" Rekao sam joj da neću ništa, samo da vidim ko je i šta je. Onda mi je rekla da neće da ima ništa sa mnom. Uopšte je ništa nije interesovalo - priča Goran.

Ipak, otkrila mu je ime njegovog oca.

Pronašao ga je na Rabu, sreli su se i razgovarali... Otac je imao svoju porodicu, ali je primio Gorana kod sebe. Živeo je s njegovom porodicom 10 godina, sve dok se otac nije razboleo i preminuo. Njegova supruga odlučila je da Goran treba da ode. Nije ga, kaže Goran, htela pod svojim krovom.

- Godinu dana nakon što je tata umro jedne noći je samo promenila bravu. Ja sam dolazio iz pekare, iz noćne smene, stavljam ključ, ne mogu ući u kući. Ja kucam, a ona mi kaže: "Ti više ovde ne stanuješ" - kaže Raspor.

Ponovno je postao beskućnik.

- S 32 godine sam shvatio šta je to kad imaš oca ili mamu. Do tada to nisam znao, za mene je to bila nepoznanica. Ali kako je sve ispalo - najradije bih da ih nikad nisam upoznao - kaže danas Goran.

Pokrenuo je ostavinski postupak, obratio se Udruženju Oaza koja se brine za beskućnike. Primili su ga, pomogli mu, od Grada je sada dobio i smeštaj... Ima problema sa zdravljem, ali ne gubi nadu, veruje da ga čekaju bolji dani.

Smatra da biti beskućnik u Rijeci i nije tako strašno. Grad ima dobar program, kaže, "imaš se gde obući, oprati, prespavati". A i Riječani su spremni da pomognu, imaju razumevanja, ne osuđuju beskućnike jer znaju da je u današnje vreme izgubiti krov nad glavom, nažalost, lako moguće.

Govoreći o svojim roditeljima kaže da im ne zamera. Koliko zna, kaže, ostavili su ga jer su bili premladi i nisu želeli bebu. Smatra da im je život zadao dovoljno udaraca za ono što su uradili.

(Telegraf.rs)