"Mi nismo gradili Hram, Hram je gradio nas": Ovde će počivati mitropolit Amfilohije

Foto: Tanjug/Edib Tahirović

Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, koji je preminuo 30. oktobra u Kliničkom centru Crne Gore, počivaće u kripti Sabornog hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici.

Preporučujemo

Hram koji će biti večna kuća blaženopočivšeg crnogorskog vladike osveštan je 7. oktobra 2013. godine, kada je postao je dom svih pravoslavnih vernika širom Crne Gore. Velelepna građevina zidana je pune dve decenije, ali je rođena mnogo ranije, daleke 1966, za vreme zatvorskih dana arhitekte Peđe Ristića, koji je preminuo prošle jeseni.

Na promociji monografije o izgradnji podgoričkog Sabornog hrama iste godine kada je i osveštan u Beogradu su govorili njegov tvorac arhitekta Ristić, vladika crnogorsko-primorski Amfilohije i autor monografije Jovan Markuš.

„Idealna Studenica“

- Kad sam bio uhapšen, 1966. godine, u zatvoru sam crtao crkve – ispričao je arhitekta Ristić. - Pravio sam ovaj hram kao idealnu Studenicu, i to pod uticajem Milankovića. Kad čovek dugo razmišlja o nečemu, onda se u njemu natalože misli i ideje, i kad dođe prilika, ona pukne, odjekne. Tako je bilo sa Sabornim hramom Hristovog vaskrsenja.

Arhitekta je kao svoj najveći uspeh isticao to što se u hramu u Podgorici od skripte do kupole može stići stepenicama:

- Imao sam ceo hram u merama i dimenzijama tako da se on odmah slaže, da svaka sitnica bude na svom mestu. Izgubili smo četiri godine sa urbanistima koji su krenuli od toga da bi Grad trebalo da da uslove kakva će crkva biti. Bio je to prelomni trenutak; ako je čovek izmislio Boga, onda će urbanisti, inženjeri odrediti kakva će biti crkva, a ako je Bog stvorio čoveka, onda ćemo prvo da nazidamo hram pa ćemo znati kakav je grad. Iako sam bio glavni dirigent, crkvu nisam zidao samo ja, zidao ju je ceo narod u Crnoj Gori.

"Ima nečeg što nije naše, Saborni hram je čudo Božije"

Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije podsetio je da je on hram u Podgorici želeo odavno, ali da je njegova želja dobila prve obrise šezdesetih godina prošlog veka, kada se prvi put sreo sa arhitektom Ristićem. Za Ristića, mitropolit je govorio da je jedan od najvećih arhitekata ovog veka.

- Naš akademik Dimitrije Bogdanović i ja vidjeli smo se Ristićem, koga su zvali Peđa Isus – ispričao je mitropolit. - Sredinom sedamdesetih godina, sadašnji vladika valjevski Milutin zatražio je od mene graditelja krstionice za manastir Kaona. Pronašao sam Peđu i on je uradio krstionicu, koja je nešto najljepše što sam vidio. Kad sam otišao u Crnu Goru, rekao sam da ćemo graditi Hram vaskrsenja, da obezboženi Titograd, bez hrama, tamo gdje žive Cikotići kako kažemo mi to u Morači a ovi sa Cetinja kažu "ona turska kasaba", dobije hram. Želio sam da to bude Hram vaskrsenja, ne bi li vaskrsao Bog i ne bi li vaskrsla Crna Gora.

Foto: Tanjug/AP/Risto Bozović

Mitropolit crnogorsko-primorski s ponosom je govorio da u Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja ima nečeg posebnog od samog početka:

- Ima nečega što nije naše, Saborni hram je čudo Božije. Pokazalo se da obezboženje nije dotaklo sjeme naroda u Crnoj Gori. Gradnja i način na koji je hram građen je svjedočanstvo čuda Božijeg. U njegovu gradnju su se uključili svi, od djeteta do starca, bilo molitvom, željom, namjerom, prilogom. Jedna bakica živi od socijalne pomoći od 70 evra. Svakog mjeseca donosila je po 10 evra blagajniku, žaleći što ne može da izdvoji više. Priloge su davali djeca i nastavnici iz tri podgoričke škole, davali su zaposleni u KAP-u i MUP-u...

Išlo je to tiho, kamen po kamen, kap po kap, zrno po zrno. Građeno, gradilo nas je, obnavljalo je iz temelja dušu Podgorice i Crne Gore. Trebalo je vidjeti šta se događalo posljednjih mjesec dana pred završetak gradnje; hram kao da je bio pčelinjak. Na desetine majki sa djecom, mlado, staro, svi su dolazili i pitali šta treba, mogu li nekako da pomognu. Hram Hristovog vaskrsenja nastao je iz glave cijeloga naroda, nekim Božjim čudom, i svaki otpor koji se javljao kasnije je nestajao. Mi nismo hradili Hram, Hram je gradio nas!

Mitropolit je govorio da je, zahvaljujući Sabornom hramu Podgorica potpuno promenila svoj lik – „postala je grad, a pre hrama bila je palanka“.

- Prvi put poslije srednjeg vijeka jedan hram je oslikan na živom malteru, čitavih 6.200 kvadrata. To je podsticaj drugim eparhijama da se vratimo jedinom normalnom načinu slikanja hramova, a to je živopis. Sve što je rađeno sjekopisom, između dva rata, već je propalo. I s te strane je projekat koji je radio arhitekta Ristić jedinstven – govorio je mitropolit crnogorsko-primorski.

(Telegraf.rs)