Jedan film je pokušao da pomiri Srbe i Hrvate, a posvađao je nas dvoje: Gledala sam "Srbenku" sa okorelim nacionalistom, još imam knedlu u grlu

"Srpkinja" je za mene najčešće odgovor na formularu. Retko kada podignut kažiprst uz patriotsku pesmu. Pojam na koga mislim kada kažem "Serbian". Laka, prosta reč koju nemam razloga da često koristim. Koja me ne muči, jer živim u Srbiji.

Tu reč sinoć nisam mogla da izgovorim. Nikad nisam osetila tako nešto. Upozoravali su me da će film "Srbenka" Nebojše Slijepčevića biti potresan i mučan. Spremila sam se na četničku ku*vu, srpsku dr*lju, glupu četnikušu, i nije da su izostale, ali sa ove strane Save one i nemaju neku težinu.

Remek delo Foto: promo

Nijedna od tih "časti" nije bila tako teška kao iščekivanje odgovora "Srpkinja", kada Riječanku Ninu (12) pitaju "šta si po nacionalnosti?". Dečje ćutanje i strah da će svi sada znati zgrudvali su sedam glasova u njenom grlu, ali i u grlima publike. Dete, koje čak nije ni prava glumica, nateralo je masu da oseća ono što ono proživljava. Odgovor koji se u tebi otima, guši te i istovremeno štiti, odbijanjem da se materijalizuje.

Dok je ona ćutala, u sebi, u publici, usred Beograda, nisam mogla da izgovorim "Ja sam Srpkinja".

POLU-LIBERALKA I DEKLARISANI NACIONALISTA GLEDAJU "SRBENKU"

Sedela sam pored okorelog nacionaliste koji se mršti kada kažem da mi je maternji srpskohrvatski, jer kao filološkinja ne mogu da pristanem na nebulozno političko cepanje jezika. Moj nacionalizam je liberalniji, romantičarski. Njegov je u stilu 90-ih. Ja se mrštim kada on kaže da u Italiju kolima možemo samo preko Mađarske i Austrije.

Zajedno smo gledali "Srbenku". Nije bio ono što smo očekivali. Bio je više od toga. Jedno od onih ostvarenja koje postavlja svoja pitanja, ali ti pomaže da nađeš odgovore na ona koja tebe tište. U njemu nema četnika i ustaša, nema mrtvih heroja, a i mrtvi civili nas u jednom trenu napuste i da bi mirovali pod zemljom. U njemu su živi ljudi, rođeni malo pre i malo posle rata, koje su četnici i ustaše ostavili za sobom.

- Jednog dana mamu sam ja pitala, nisam još tada znala da se kaže Srpkinja: "Mama, a što sam ja Srbenka?". Počela sam plakat, jer sam negdje do sedme godina smatrala da sam ja Hrvatica - priča Nina, a onda opisuje šta se desilo kada je dečak iz njenog razreda saznao koje je ona nacionalnosti.

Mama, a što sam ja Srbenka? Foto: Promo

Deca su na Balkanu redovno žrtve ratova koji su se završili davno pre njihovog rođenja.

Ratova kojih se drugi živo sećaju.

- Uništeno mi je djetinjstvo. Slušao sam te priče, ko je poginuo, ko je nestao. I tako se kroz te priče konstruisalo to što jesam. Hrvat - parafraza je izjave jednog glumca Slavonca, koji se prihvatio uloge Srbina da se izbori sa svojim ratnim ranama.

U jednako bolnoj paraleli, moj nacionalista se sa Hrvatom saglasio.

- I mene su kao Srbina odredile te priče. O dedi koji je sa 14 godina otišao u partizane, jer su mu majku, mlađu braću i ostale Srbe iz njihovog sela streljali u Jasenovcu. I oni su bili iz Slavonije. Sa očeve strane nemam nikog, a trebalo je da nas je gomila - odgovorio je on platnu.

Ispod zemlje i reflektora, uz zveket ašova i melodiju klavira, razobličeno na sceni i skriveno iza lopate, ostalo je pitanje - šta da radimo sa nasleđem tog rata? I jedni i drugi. Moj nacionalista i ja, oni koji su došli na predstavu o Aleksandri Zec i oni koji su protestvovali ispred pozorišta.

- Srpkinja  - pronalazi reč Nina, posle duge tišine. I beži iz pozorišta, iz našeg vidokruga, iz tenzije u kojoj je morala da da odgovor na ovo pitanje.

Iza nje ponovo ostaje tišina. Neuznemirena tišina u bioskopskoj dvorani. Film je gotov, svetla se pale, odjavna špica se ispisuje na platnu. A svi sede, nesposobni da ustanu, kao da će pokretom uznemiriti sahranu neke mlade osobe. Svi i dalje bez hrabrosti da izgovore reč koju je ona prevalila preko usta.

Osim mog nacionaliste.

- Znaš, dopalo mi se onda kada je pričala kako je pokušala da umanji svoje srpstvo, da bude više Hrvatica. Pa kaže "Roditelji su mi rođeni u Hrvatskoj, baka i djed nisu došli iz Srbije. Ali onda se počneš preispitivat, do pranone i pradjeda i shvatiš da si, kako okreneš, Srbin" - prepričao je on rečenicu, zadovoljan što se poklopila sa njegovim uverenjem da će kad-tad Hrvati morati da priznaju da su svi do jednog pokatoličeni Srbi.

MLADI SRBI I HRVATI IMAJU PROBLEM DA PRIHVATE SVOJU NACIONALNOST I IDENTITET

Dokumentarni film "Srbenka" Nebojše Slijepčevića na jednom nivou prati rad Olivera Frljića na predstavi "Aleksandra Zec" u Hrvatskom narodnom kazalištu u Rijeci 2014. godine. No, glavna junakinja Slijepčevićevog filma nije srpska devojčica Aleksandra, ubijena 1991. godine u Zagrebu, već 12-godišnja Nina Batinić, koja je u predstavi igra epizodnu ulogu.

Nebojša Slijepčević Pritnskrin: Youtube/KVIFF

- Moj autorski interes je bio da radim film o današnjoj deci, o Nini koja je rođena 10 godina nakon što je Aleksandra Zec ubijena i šest godina nakon završetka rata. Činjenica da je ona sa sedam godina morala da se suoči sa svojim nacionalnim identitetom naterala me je da snimim ovaj film - rekao je Slijepčević.

Smatra da je ovaj film potreban hrvatskoj publici i kaže da je za nju i snimljen, primetivši da je Nini učešće u predstavi bio "emancipatorski proces".

- Tokom snimanja razgovarao sam sa mnogo mladih ljudi u Srbiji i Hrvatskoj i više puta sam čuo termin "nacionalni comingout". To nije jednostavan problem. Nije istina da svi Srbi u Hrvatskoj imaju problema sa svojom okolinom. Neki imaju problem sa okolinom, neki sa prihvatanjem samoga sebe i svog identiteta. Za Ninu je izlazak na pozornicu bio završetak tog procesa - kazao je Slijepčević i dodao da Nina danas ima 17 godina i uobičajne probleme sa kojima se suočavaju tinejdžeri, kao i da želi da se bavi glumom.

UBISTVO PORODICE ZEC

Ubistvo porodice Zec je zločin koji su u noći 7. decembra 1991. godine u Zagrebu, počinili pripadnici specijalne jedinice MUP-a Republike Hrvatske, takozvani merčepovci, predvođeni Sinišom Rimcem.

Majka i ćerka su ubijene, dvoje dece je preživelo Printkin: HRT

Oni su provalili u stan porodice Zec u Poljaničkoj ulici. Mihajla Zeca ubili su na licu mesta, kada je pokušao da pobegne. Njegovu suprugu Mariju i ćerku Aleksandru (12) odvezli su u planinarski dom Adolfovac na Sljemenu, gde su ih likvidirali.

Ubice nikada nisu odgovarale za ovaj zločin, uprkos tome što su zločin priznali nekoliko dana kasnije pred istražnim sudijom. Međutim, priznanje je proglašeno nevažećim, jer je uzeto bez prisustva advokata. Rimac je robijao nekoliko godina, ali zbog zločina nad drugim Srbima, počinjenim iste godine. Pre isteka kazne, robiju mu je za godinu dana smanjio tada odlazeći predsednik Stjepan Mesić.

VIDEO: Ali, dešavalo se i da Srbi i Hrvati zajedno zapevaju

(D.D.S.)