TELEGRAF NA KROVU SA DIMNIČARIMA: Ljudi nas vole jer veruju da donosimo sreću! (FOTO)

I danas kada sretnu dimničara, mnogi će se odmah uhvatiti za dugme, jer veruju da im to donosi sreću. Tu se ništa nije promenilo već 150 godina, koliko ova delatnost postoji u Srbiji.

Oni su čađavi, obučeni u crno, nose kape, četke na leđima i merdevine u rukama. Ipak se smeju i nema tog čoveka na ulici koji ih sa simpatijama neće pogledati. Toga su svesni i dimničari Nedeljko Nikolić i Srđan Mančić, koji su sa reporterima Telegrafa pričali ne samo o onome što čini njihov svakodnevni život, već i o bajkama o ovom poslu.

Ima više verzija zbog čega se veruje da dimničari donose sreću, ali se dve prepričavaju. Prema prvoj, davno, veoma davno, dvojica dimničara, vraćali su se svojim kućama iz udaljenog grada. Zatekli su se ispred jednog dvorca, u kojem je grofica pripremala rođendanski bal. Sve je bilo spremno za slavlje, samo je iz kamina suknuo opaki crni dim preteći da ispuni ceo dvor. Groficu je uhvatio očaj, jer zvanice samo što nisu stigle. Dimničari su pritekli u pomoć, očistili dimnjak, a plamen iz kamina obasjao je balsku dvoranu. Grofica je tada uzviknula: Ah, moje sreće. Dimničari donose sreću!

Prema drugoj verziji, prvi dimničar koji se popeo na krov, tamo je pronašao dečju loptu koja se zagubila. Od silne radosti i deca i roditelji počeli su da veruju da im dimničari donose sreću.

Dimničari Nedeljko i Srđan sa osmehom nam pričaju ove priče i kažu da vole svoj posao, iako je težak i rizičan.

- Važno nam je da smo stalno u pokretu i sa ljudima. Ne smeta nam što se ljudi dimničara obično sete kada zagusti. Posla uvek ima. Zovu pred sezonu da im se očiste dimnjaci, da se sve sredi, da budu mirni preko zime. Stignemo sve da uradimo, nije problem, mada nas ima malo. Ranije su bile dobre plate, možda me to i zadržalo da ostanem u dimničarstvu. Sada su manje, ali su redovne. U ovom poslu sam 27 godina jer ko ga zavoli taj zauvek ostaje – kaže Nedeljko.

Obuka za dimničare traje tri meseca, a sertifikat izdaje jedino komunalno preduzeća "Dimničar Beograda", u kojem Nedeljko i Srđan rade. Pre toga treba da se završi elektrotehnička škola.

- Nas dvojica možemo dnevno da uradimo po 15 intervencija. Zavisi i od toga da li treba da obavimo samo uobičajeno čišćenje ili je nešto komplikovanije. Bilo je svega, evo vi ste prisustvovali da smo došli na adresu, a nema čoveka koji nas je zvao – kaže Srđan, dimničar već 17 godina.

Na svašta su nailazili. Ima i onih koji su sami pokušali da očiste dimnjak.

- Uzmu, vežu čekić ili neki teg, i onda to puštaju kroz dimnjak misleći da će tako da ga očiste. To se zaglavi i onda nas zovu. Desi se da u dimnjaku bude pčela i stršljenova ili potpuno zatvore dimnjak i onda vi idete na neviđeno. U dimnjacima nalazimo kartone, novine, džakove, flaše... A dimnjak ne može da funkcioniše ako nije prohodan – dodaje Srđan.

Dimničara je nekad bilo više, a sada ih je oko 150 u celoj Srbiji. Oni mladi nerado ostaju na ovom poslu jer smatraju da je "prljav", a i plate za početnike nisu veće od 22.000 dinara. Iskusni dimničari mesečno odnesu kući oko 38.000.

- Iz naše perspektive, posao službenika u kancelarijama je monoton i to nije za nas. Mi idemo po terenu i stalno se nešto dešava. Obično su ljudi raspoloženi kada nas vide. Ima onih koji nas ponude kafom, sokom, časte. Kada je "komotan" kanal može lepo da se radi. Međutim, u jednoj školi kanal je bio jako uzak. I kada sam hteo da izađem uhvatila me panika. U tom trenutku sam mislio da ću tu ostati. Kolege su me brzo smirile i ja sam bezbedno izašao. Jednog kolegu smo morali da vezujemo da bi mogao da izađe, a nedavno je jedan pao sa merdevina i polomio kuk. Ipak, sve se to zaboravi, kada volite ovaj posao – kaže Nedeljko.

Za dimničara je poželjno da bude niži rastom i vitak.

- Većinom dođu svi takvi, ali se to promeni posle pet do šest godina – nadovezuje se uz osmeh Srđan i dodaje:

- Poželjno je da voli da radi, da se ne boji visine, da je spretan. Imamo jednom godišnje preglede na kojima se utvrđuje da li neko može da obavlja ovaj posao. Neko ko ima strah od visine ne bi smeo da bude dimničar. Radni staž nam je beneficiran dva meseca po godini, a od prošle godine je to tri meseca – kaže Srđan.

Pored fizičkih karakteristika, za dimničara je važno da nije krivično gonjen zato što ulazi i u zgrade državnih organa, škole, bolnice, ambasade.

Ministar građevinarstva i urbanizma Velimir Ilić nedavno je poručio da je Srbiji potrebno oko 1.000 dimničara, i da je šteta što ih je sada toliko malo.

Na kraju razgovora, reporteri Telegrafa takođe nisu mogli da odole, a da ne isčupaju par dlaka iz njihovih četki. Možda će nam to zaista doneti sreću.

(Natalija Sekulić)