U Tamari 3 meseca kuca srce devojčice preminule od ekstazija: Promenilo se nešto u meni, dođu dani kad bih digla ruke od svega

Foto: Tamara Dobričić, privatna arhiva, Facebook/ Sofija Siljanoski

Prošla su skoro tri meseca od trenutka kad je u grudima Tamare Dobričić zakucalo srce devojčice Sofije S. (15) iz Aranđelovca, koju su ubile dečja radoznalost i opasna supstanca ekstazi. Još dok je bila u bolnici i oporavljala se od teške operacije, nepažnjom nekih ljudi saznala je ko je donor. Sa tim mora da živi do kraja života, kao i porodica devojčice koja zna ko nosi srce njihove mezimice. Kako im je - znaju samo oni. Tamara nam je poverila kako je njoj.

Odmah nakon operacije rekla mi je da se nikada nije molila da neko dočeka kraj da bi ona išla dalje. Naprotiv. Danas mi priznaje da se svakodnevno nosi sa određenom dozom straha, radosti i bola, kao i da je prava životna borba počela posle transplantacije srca.

Preporučujemo

- Teško je to. Iako ljudi misle da se lako nosim sa svime, nije baš tako. Dani prolaze, ti se vrtiš u krug, opet rutina hvata maha. Ustajanje u 6, lekovi, doručak i lekovi, lekovi, lekovi, spremi ručak, lekovi. Shvatiš da proleti vreme, a da nisi stigao da uradiš šta si hteo, šta si sinoć čvrsto obećao sebi. Jednostavno, nemaš dovoljno snage. I onda dođu dani i nama najjačima kada bismo digli ruke od svega. Ali to se samo tako kaže - iskrena je Tamara.

Tamara i dalje više vremena provodi u bolnici nego kod kuće/ Foto: Facebook

Sa Sofijinom porodicom još nije ostvarila nikakav kontakt.

- Maltene svaki odlazak u grad me vodi pored njihove kuće. Više ne znam ni da opišem ta osećanja. Još nismo u kontaktu, prepustila sam taj izbor njihovoj volji. Teško je to, iako ljudi misle da se lako nosim sa time, nije baš tako - priča mi dok leži na nosilima ispred sale u Kliničkom centru. Čeka na novu biopsiju.

Prva tri meseca rade se biopsije organa na 2 nedelje. Zatim na mesec dana, pa tri. I tako pet godina.

- E, tu počinje prava borba. Borba sa samim sobom, psihičke traume. Koliko god vi bili hrabri, intervencije koje ostavljaju uglavnom nevidljive, ali bolne ožiljke na krvnim sudovima, rukama, vratu, preponama, ostave ožiljke i na duši - kaže Tamara.

U bolnici je pokušavala da ostane pozitivna/ Foto: Facebook

Još uvek više vremena provodi u bolnici nego kod kuće. Polako joj se vraća kondicija. Sporije nego što je očekivala, ali nekako ide. Penjanje uz stepenice svaki put doživi kao veliku, ličnu, pobedu.

- Prvih meseci dižeš nogu, prvi stepenik, drugi, treći. I osmehuješ se zadovoljno jer uspevaš, osvajaš svoj Mont Everest na vrhu stepeništa. Pobodeš svaki put zastavicu u vidu čestitki samom sebi, jer niko drugi u stvari i ne razume koliki je to uspeh za tebe - priča iskreno hrabra žena.

Ljude izbegavaš, ne jer ne želiš društvo, već što ne smeš biti izložen virusima. Javna mesta izbegavaš prvih 6 meseci do godinu dana. Psiha kod nekoga slaba, kod nekoga jaka, ali svi isto prolaze. Preispitaš se baš onako dobro, ko si, šta si, a i gde si. Fizički osećaš napredak, ali postoje dani kada te bolovi prelome na pola pa ti se ne izlazi iz kreveta, ne priča ti se - dodaje.

Često bude umorna od svojih misli, ali mozak se ne da isključiti.

- Isključim se ponekad. Jednostavno ne čujem i ne vidim nikoga oko sebe. Tada punim baterije. Ono što je veoma bitno je podrška porodice, partnera. Ali i oni imaju granice tolerancije, umora, tolerancije na mene. Niko nije savršen, verujte. Promenilo se nešto u meni. Postala sam nezainteresovana za gluposti. Za ljude koji nose negativnu energiju. Naljutim se na dragu osobu jer me ne razume ili me bombarduje nekim glupostima. Ne razume da su kod mene prioriteti sasvim drugačiji - priča.

Prerano preminula Sofija/ Foto: Facbook/Sofija Siljanoski, Profimedia/Alamy

O svom životu bi, kaže, mogla napisati knjigu.

- Kroz život me je pratilo dosta kako lepih, tako i teških događaja. Shvatiš, posle ovog šetanja po žici, da život brzo prođe i da nema vremena za nedoumice, čekanje i očekivanje. Uzimaš ono što ti život pruži i trošiš dok si još tu - zaključuje mlada žena.

Disciplina je najvažnija stavka u toku prve godine. Maska na licu kao obavezna zaštita, svakodnevna evidencija kilaže, telesne temperature, pritiska, pulsa, šećera koji je u fazi dijabet II svim teansplantima, a da li će se povući - pitanje je organizma i samog čoveka.

- Nadimanje lica, vrata, nogu od uticaja leka. Korigujete ishranu, izbegavate i da mislite o čokoladi, masnoj i slanoj hrani. Onda postajete svesni da ćete čitavog života biti osetljiviji od drugih na viruse, bakterije, sunce. Eh, to divno Sunce, i ono mi je potencijalni neprijatelj. Gde god kreneš, prvo pakuješ lekove, imunosupresori, antiviretici, antiviotici, vitamini, minerali.

Tamara sa ćerkicom/ Foto: Privatna arhiva

Raduju je male stvari i na svakoj ostvarenoj je i više nego zahvalna.

- Nažalost, zabranjeno mi je druženje sa životinjama i rad u bašti, ali se nadam da ću do leta moći da ukradem koji zagrljaj sa mojim psima i biljkama - kaže mi za kraj, a ja shvatam da je za sreću zaista malo potrebno.

Zastanem na kraju razgovora i zamislim se šta sam ja poželela malopre. I prekorim se jer sam jutros rekla da bih dala sve za još pola sata sna.

VIDEO: Ekstazi koji je usmrtio Tamaru je tri do četiri puta jači nego ranije

(J.S/j.stakic@telegraf.rs)