Ovi mališani nikad neće ozdraviti, ali sa jednim trenerom im se menja ceo svet: Priče 5 majki različitih religija, ali iste vere - vere u svoju decu (VIDEO)

Deca sa autizmom i Daunovim sindromom, često su izopštena iz svakodnevnih aktivnosti i društva, a novopazarski trener, Armin Zećirović, ulaže sve svoje napore kako bi to promenio. Naime, on je početkom 2019. godine pokrenuo fitnes program za ovu decu, a nakon samo tri meseca rada sa njima, pomak je evidentan. Sala u kojoj trenira ovu decu obojila je njihove živote, dala novu šansu potrebama njihovog drugačijeg sveta i naučila ih da oni vrede kao i svi drugi. 

Preporučujemo

Otići na jedan njihov trening bio je izazov zbog više elemenata, ali svaka pretpostavka pala je u vodu kada me je na vratima teretane dočekao Armin, a onda i deca koja su hitala u prostoriju u kojoj vežbaju.

Svi su različitih uzrasta, od šest, pa do 20 godina. Obučeni su u iste majice i počinje zagrevanje. Količina moje sreće i oduševljenosti dok deca koju ponekad i lekari "otpisuju" fenomenalno rade vežbe, bila je jednaka njihovoj što su ponovo svi zajedno, na treningu.

Deca su u Arminu pronašla prijatelja; Foto: Privatna arhiva

Raditi sa ovakvom decom nije ni najmanje jednostavno, posebno ako se uzme u obzir činjenica da im morate biti i prijatelj i autoritet, što često isključuje jedno drugo, ali Armin i Azra to zaista fenomenalno sinhronizuju.

- Hajde, Joco, idemo lepo. Leva, pa desna. Ne, ne. Nemoj da izbegavaš prepreku - govorila je Azra Crnovršanin, predsednica Centra za autizam i razvojne smetnje "CODE", dok je jednog dečaka sa Daunovim sindrom i autizmom treći put vraćala na istu spravu.

Azra Crnovršanin prisustvuje treninzima kao psihoterapeutkinja; Foto: Snežana Čenad

I ne, nije se umorila ni jednom, niti odustala od težnje da svakog kroz poligon provede pravilno. Azra, koja je načelno idejni tvorac ovog projekta, pomaže Arminu u obavljanju treninga, jer je ona pre svega tu kao stručnjakinja, odnosno psihološkinj-psihoterapeutkinja.

Još jedna Arminova pomoćnica, Emela (18) učenica je srednje tekstilne škole u Novom Pazaru, ali i saradnica CODE-a.

- Prelepo je raditi sa ovom decom, oni su praktično postali deo mene. Ništa mi nije teško i jako volim ovo što radim - rekla mi je Emela, dok ju je jedna devojčica sa Daunovim sindromom vukla za ruku, želeći da je zagrli i poljubi.

Emela je samoinicijativno došla da radi sa ovom decom; Foto: Snežana Čenad

SUZE, SMEH, ZNOJ I VELIKI ZAGRLJAJ

Jedna devojčica kojoj je ovo bio prvi trening, a koja ima autizam, teže je podnela uklapanje u pravila i kolektiv, plakala je i odbijala da uradi ono što je trener na početku zadao. Dodatnu nervozu unosila sam i ja, ali čelični živci i ljubav ovo troje ljudi odagnali su njen strah i nekomformitet.

Brisali su znoj sa svog lica, ali videla se neka sreća što su i oni uključeni u svakodnevne fizičke aktivnosti, što su u teretani u koju idu i svi drugi i što neko sa njima radi, jer su podjednako važni kao i drugi članovi društva.

Sva deca sa kojom Armin radi ga obožavaju; Foto: Privatna arhiva

RODITELJI PRVI PUT NISU SAMI

Dok je trening bio u punom jeku, morala sam da napustim ove male vežbače velikog duha i da se priključim roditeljima koji su ih čekali.

Prilazim stolu za kojim sedi pet majki, sve ustaju, a ja osećam potrebu da im kažem: Bravo! Samo mi klimaju glavom i sležu ramenima. Znam da se podrazumeva da se bore, znaju to i one, ali ovog puta ima čestitam na tome što nisu odustale od inkluzije i socijalizacije svoje dece.

Jedna od majki, morala je da napusti razgovor pre fotografisanja; (sa leva na desno) Selveta Spahić, Mira Petrović, Sabrija Ahmatović i Emina Koca; Foto: Snežana Čenad

- Mislila sam da sam ja kriva, da sam ja potpomogla tom stanju u kom je moj sin rođen. Jako je teško pomiriti se sa činjenicom da vam je dete bolesno i reći to naglas. Nekad mislim da je lakše reći da si ukrao, nego da tvoje dete ima problem. Moj ceo život je podređen njemu, nije bilo ni jednog događaja na koji sam išla, a da ga nisam vodila. Neću da ga sklanjam od ljudi, ako treba pet minuta da budemo u kafiću, bićemo pet, ali neću da ga krijem - priča majka.

Ove žene razmenjuju svoja iskustva, savete i kažu da su navikle jedna na drugu, jer te probleme koje dele jedna sa drugom, čine ovaj odnos specifičnim.

- Znači to što se mi držimo zajedno, nekako smo podrška jedna drugoj, jer je Novi Pazar mala sredina i onda dobro dođe taj vetar u leđa koji dajemo našoj deci, a onda i nama kao majkama. Možemo da se družimo sa svima, i sa mamama čija su deca bez posebnih potreba, ali ovo druženje među nama je nešto posebno - kaže Selveta Spahić čije dete ima autizam.

Devojčica sa Daunovim sindromom oduševljena je treninzima; Foto: Snežana Čenad

Njih pet različitih su religija, ali sve imaju istu veru: veru u svoju decu, koja nisu manje vredna zato što su drugačija.

Ne kriju da nisu mogle ni da zamisle za šta su sve njihova deca sposobna, ali da im je rad na ovom projektu to pokazao. Oni su savladali fizičke aktivnosti, igrali su sedeći odbojku, polagali su za žuti pojas u karateu, odradili su kate, naučili da plešu.

Potpuna predanost radu sa ovom decom je formula Arminove delotvornosti; Foto: Privatna arhiva

KAD PITANJA OKOLINE BOLE

U danima kada imate milion pitanja o svom detetu, njegovom stanju, kvalitetu života, najmanje su vam potrebna zajedljiva i nekulturna pitanja okoline, ali i na to su ove majke morale da se naviknu.

- Nakon što sam rodila sina sa Daunom, dobila sam najbolniju rečenicu i to od lekara "znaš li šta si rodila". To su užasne stvari i stanja, posle toga se teško oporavljaš, a neretko i nikad ne oporaviš, ali živiš sa tim traumama i samo želiš da tom detetu koje imaš, ma kakvo ono bilo, obezbediš normalan život - priča Mira Petrović.

Svi oni imaju punu podršku ljudi sa kojima treniraju; Foto: Snežana Čenad

Šeća Aličković, majka čija devojčica takođe ima Daunov sindrom kaže da je na razne komentare nailazila, ali da je njena heroina odolevala svim preprekama koje je pred nju, osim zdravstvenog stanja, stavljalo i samo društvo. Ona ima 20 godina, završila je osnovnu i srednju školu i uključena je u razne aktivnosti. Ipak, najveću socijalnu promenu doživela je ovim treninzima. 

- Raspoloženija je, bolje sarađuje sa ljudima. Vidim da je zadovoljna, jedva čeka da ide na trening, a kad se ona obraduje i ja sam srećna. Mnogo se takvoj deci uskraćivalo, a ona i deca koja su kao ona samo žele da ih čujemo, da ne budemo gluvi na njihove potrebe i unutrašnje glasove - kaže Šeća.

NAKON PRVOG TRENINGA ZNALI SMO DA SU SREĆNI

Već posle prvog treninga i fotografija Armina Zećirovića i njegovih novih "klijenata"  bilo je jasno da je ovo jedno novo poglavlje u životu dece sa Daunovim sindromom i autizmom. Sreća ne može da se odglumi, niti sakrije. A ni Armin ne krije koliko je bio ponosan što je tako mali korakom učinio ogromnu stvar.

Deca sa autizmom na ovim treninzima pustili su druge u svoj svet; Foto: Snežana Čenad

- Kada smo došli na ideju tih treninga, bio sam uzbuđen, jer sam prethodno izučavao literaturu na osnovnim i master studijama o sportu za decu sa razvojnim smetnjama. Tada sam sebi rekao: hajde da malo vidiš kako to funkcioniše i privuklo me je. Znao sam da ću raditi sa decom, jer su neiscrpni izvor prelepe energije, iskrenosti i neizmerne sreće - rekao je Armin za "Telegraf".

Pitala sam Azru i njega da li se nekada umore, da li ih nekada mrzi da jednu rečenicu ili vežbu ponove po nekoliko puta.

- Bude naporno, ali kada vidite da je neko za mesec dana uspeo da popravi svoju motoriku, koncentraciju i volju za treniranjem i druženjem, onda shvatite da biste bili u stanju da ponovite još minimum 100 puta - kaže Azra Crnovršanin.

Sažimanje sa realnim prostorom i sredinom, uključivanje u sportske aktivnosti, stvorio im je osećaj pripadnosti.

Nije im teško da jednu rečenicu ili vežbu ponove 20 puta; Foto: Snežana Čenad

- Moj sin nije voleo da se rekreira, ali oni su toliko strpljenja i nerava imali za sve njih. Sad tačno zna gde mu stoje stvari za trening kada ga pitam je l' idemo da vežbaš, on ode proveri da li mu je flašica napunjena vodom, ako nije, natoči i krećemo. To znači da voli to što radi i gde ide - kaže Sabrija.

MRZIMO SAŽALJENJE

Nizom aktivnosti, što u gradu, što u sportu i raznim radionicama, kako kaže Emina, majka jednog deteta čiji sam trening pratila, dali su im na važnosti. Tada su shvatili da su jednako važni kao i svaki drugi član društva.

- Mrzim sažaljenje, nama to ne treba. Nećemo da ikoga žale, ni nas ni njih. Ne očekujemo da završe univerzitete i da prodru u ne znam koje pore društva, ali samo da imaju slobodu da žive u skladu sa svojim mogućnostima - kaže Emina.

Ovi treninzi prava su sreća i za decu i roditelje, ali i za Armina, Emelu i Azru; Foto: Privatna arhiva

Za sam kraj razgovora, ove hrabre žene poslale su jako važnu poruku svima onima koji su se pitali gde da nađu snagu za probleme koje imaju sa zdravljem svoje dece.

- Sutra kada bih rodila dete, nikad ne bih radila prognoze moguće dijagnostike, ne bi me bio strah da dobijem dete sa istim nedostacima, ili težim oblicima. Čim se to dete rodilo, ono ima svoje mesto ulogu i razlog što je došlo na ovaj svet. Oni nikada neće ozdraviti, ali ne gubimo nadu da će živeti normalnim životima - rekle su majke.

(S. Čenad - s.cenad@telegraf.rs)