• 6

Rekla je: Idem da kupim nešto. Nikad se nije vratila. Ko je zaista kriv i može li to da se spreči?

Kada se to desi, našim najbližima pamtimo poslednje reči, koje možda i nisu bile tako lepe

  • 6

"Majka je došla s posla, kao i svaki put. Sela je na bicikl i rekla da ide da kupi nešto"

Nikada se nije vratila.

Jedna od stotinu tragedija koje smo pročitali u novinama poslednjih godinu dana. Od onih gde policija nema mnogo posla, gde se samo konstatuje da se dogodilo... Ona tragedija o kojoj mnogi sramežljivo ćute ili se ceo život preispituju da li su mogli da je spreče.

Možda su mogli, ali nisu krivi. I ne treba da se stide. Znam, bole komentari okoline. Ljudi pričaju: "sama je kriva", "sama je to htela". Ali, to je samo odbrana, jer u svima nama čuči strah. Bojimo se sami sebe, da tanatos ne učini svoje, da nam nešto ne zamrači svest.. Ali još više plašimo se za druge.

No razum, razum nas obuzdava. Moramo to da racionalizujemo, da objasnimo sebi.

"Ma oni to hoće, da naude sebi, ne bih ja njih ni spasavao. Oni se igraju sa svima nama, blefiraju. Ako hoće to da urade, pa neka urade. Privlače pažnju..."

Iz svoje lagodne pozicije osuđujemo druge, samo tešeći sebe.

A svima može da se desi.

Sećam se razgovora vezanog za događaj s početka teksta. Ćerka je tražila majku. Utučenim glasom, kao bez nade. Majka je otišla, nestala. Tek kasnije prepoznao sam tu crnu slutnju da je više nikada neće videti ni čuti.

Nekoga na taj čin nagna nestanak voljene osobe, tuga obuzme srce, nekoga savlada depresija. Ili, saznanje da boluje od teške bolesti. Neko nam da i neki znak, a neko ga uskrati, ili samo ostavi pismo...

Može li da se to spreči?

Nije sramota ni obratiti se lekaru, jer nekada ni sami nismo sigurni da li smo "normalni".

Možda možemo da zaustavimo ono najgore i u poslednjem trenutku, kada je jedna noga već u vazduhu, kada pregovaramo i molimo, prizivamo razum.

A možemo i da, poznavajući blisku osobu, pronađemo njene slabe tačke, i baš u njima ponudimo utočište. Ponudimo bezgraničnu ljubav i oslonac, nešto što bi tu osobu u najtežim trenucima možda osvestilo, pokazalo joj da nije sama, da ima postoji i neki drugi put.

10. SEPTEMBAR - SVETSKI DAN PREVENCIJE SAMOUBISTAVA

Tema samoubistava najaktuelnija je baš na današnji dan, Dan prevencije suicida. U Srbiji se svakoga dana izvrši dva do tri samoubistva dnevno, odnosno oko 1.000 godišnje.

Kako bi pomogli u suzbijanju ovog trenda, u Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“, u saradnji sa Ministarstvom zdravlja, otvorili su prvu nacionalnu SOS liniju za prevenciju samoubistva.

Na telefonski broj 011/7777-000 mogu se javiti oni koji pomišljaju na samoubistvo ili njihova porodica, a sa njima će razgovarati stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja - psihijatri, psiholozi, socijalni radnici.

Predznaci koji pokazuju da neko planira samoubistvo su povlačenje u sebe, tugovanje, odsustvo socijalnog kontakta, takve osobe verbalno izražavaju probleme, pričaju da hoće da se ubiju. Kod samoubistava postoji period pripreme i retko se dešavaju u afektu, to može da se desi samo kod nekog ko je imao potencijala da se ubije, pa se radi o trenutnoj krizi kao što je gubitak bliske osobe - ispričao je ranije za Telegraf.rs psiholog Aleksandar Šibul.

VIDEO: Ispovest devojke koja je pokušala da se ubije

(M. B.)

Komentari

  • Dragan

    Pa mi Srbi smo poznati kao suosecajni ljudi hm tako da i ne cudi sta se sve kod nas desava. Totalna nebriga socijalne sluzbe koja fiktivno postoji zbog plata. Ali tako je u nasem drustvu sve je kobajagi kao ! I uvek prazne reci .....i tako ko zna dokle. Dok se ne poubijamo ili odselimo i tada ce Srbija biti po meri njima koju je ovakvu stvaraju.

  • Eee

    Odoh da kupim nešto....

  • Züri

    I ovde se mnogo što šta koristi kao prevencija ali suicida ima možda više nego u RSrbiji ,ne pomaže ni bolja materijalna situacija,ni medicina,ni tehnika i sve bude kako majka priroda odluči.

Preporuka sa Weba

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima