"Još uvek oremo sve naše njive": Ovaj čovek je napisao 6 reči na Zejtinliku, oličenje srpskog inata

"Još uvek oremo sve naše njive" - svega šest reči bilo je dovoljno da duboko dotakne celu naciju. Snagu im je dalo mesto na kome su ostavljene - spomen-kosturnica na Zejtinliku i ikonica krsne slave zalepljene pored papira.

Preporučujemo

Nebojša Matejić ostavio je cedulju sa ovim rečima kraj kostiju brata svog pradede Radomira Matejića pre godinu dana. Ipak, ona je tek ovog leta javnosti pala u oči i izazvala burne emocije, iako je bila lična, poruka potomka svom pretku, da su još uvek svoji na svome.

Ekipa Telegraf.rs razgovarala je s Nebojšom na Zejtinliku. Poruke više nije bilo, ali jeste onog osećanja koje je Nebojšu na prvom mestu navelo da je pošalje.

- Prošle godine sam bio sam na Krfu i Zejtilinku sa praunukom vojvode Živojina Mišića, Đorđem. Pod svim tim utiscima tokom našeg putovanja, svim pričama o tome ko su naši preci bili, a kako su zbog svoje časti, dužnosti i ljubavi prema zemlji, kažnjeni u komunizmu, osetio sam potrebu da ovde ostavim poruku i ikonu naše krsne slave, Svetog Stefana Dečanskog. Poruku da smo opstali, još uvek na našoj zemlju, još uvek svoju na svome. Osećao sam kao da mu to dugujem - rekao je Nebojša za Telegraf.rs.

Te njive koje je nekada orao Radomir, a koje još daju rod, nalaze se u selu Jagnjilo kod Mladenovca. Kao i tolika druga mladost, Radomir je poginuo na Solunskom frontu. Porodično ime, krsnu slavu i zadatak da obrađuje zemlju koju je mladić odbranio svojim životom, nasledili su potomci njegovog brata.

Kosturnicu na Zejtinliku Foto: Milena Đorđević

- Odrastao sam uz svog dedu i moje su detinjstvo pratile priče o Velikom ratu. Otuda i ljubav koja i dan danas postoji prema istoriji. Kada se nađemo na ovakvim putovanjima, sve one slike koje smo videli u knjigama, sve one priče koje smo čuli od naših starih ožive na neverovatan način - kaže Nebojša.

REČI NAROČITO DOTAKLE SRBE KOJI SU IZBEGLI SA KOSOVA I ONE STRANE DRINE

Ističe da je poruka bila lične prirode, te da nije ni slutio da će njegove reči postati svojevrsna personifikacija današnjeg srpskog seljaka.

-  U prvom trenu nisam ni bio svestan snage te rečenice. Ona se odnosila na lične stvari. Matejići su još uvek tamo gde su bili, na njegovoj, Radomirovoj zemlji. Još uvek je oremo, još uvek je obrađujemo i živimo od nje. Ali drugi su je doživeli drugačije i iz ličnog poniklo je jedno dublje značenje. Postala je oličenje srpskog inata i želje za opstankom na određenim prostorima. Naročito emotivno su je doživljavali ljudi koji su izbegli sa Kosova i s one strane Drine. Mnogi od njih su mi se javili i pričali koliko su ih reči pogodile. Za njih one imaju posebno bolno značenje. To je tužniji aspekt cele te priče - kaže Nebojša.

Dodaje da postoji i još jedan aspekt, onaj neželjeni. A to je pisanje i žvrljanje po kosturnici, koje se javlja sve češće. On je jaku poruku i ikonu ostavio na papiru, koji je lako odlepljen nakon nekog vremena. Besadržajno žvrljanje tu ostaje trajno.

(d.savanovic@telegraf.rs)