Bolno pismo druga Marka, stradalog u Čikagu: Bole, juri gore za loptom i konjima o kojima si maštao

Foto: Privatna arhiva

Povodom tragične smrti Marka Boškovića u SAD, Lokalne novine Obrenovac objavile su potresno pismo čoveka koji ga je poznavao, s njim zajedno rastao i sanjao dečačke snove. Iz ovog pisma upoznaćete Marka i shvatiti kakav čovek stoji iza imena objavljenog na stranicama crne hronike... 

Još se prikuplja novac za prenos Markovog tela, a do sada je sakupljeno 75.000 dolara.

Preporučujemo

Pismo objavljujemo u celosti:

Sećam se, mnogo smo voleli fudbal. I ne bi to bilo ništa novo rečeno, voleli su ga i pre nas i voleće ga generacije posle nas. Ali, nekako mi smo bili drugačiji. Kada krenemo od pumpe preko "Vašarišta" pa dole na "Rabu", Đura, Vlada, Fića, Bole, Fudža, Bane i ja, svi snovi bili su na jednom mestu, a u glavi samo jedno - lopta. Rodili smo se iste 92. godine, išli u različite škole, živeli u različitim delovima Obrenovca, imali različite drugare, ali smo ovde bili tim. Tim za koji kažu da je bio jedan od najboljih ikada u ovoj našoj varoši.

Ne znam u čemu je tajna ili kako se to dogodi, da se pojavi takva generacija, ali tih godina kada smo mi bili "Rabini klinci" svakako jeste. Neki od nas su počeli upravo tu pored Kolubare sa Vučkom, a neki su došli od čuvenog Čika Arse, sve u svemu bili smo najbolji. Sanjali smo velike klubove, boje dresova poznatih, velike stadione, a radovali se svakoj pobedi u našim takmičenjima. A onda, kao što Kolubara i Sava nezaustavljivo teku tamo negde, i nas je život vodio na različite strane.

Manje-više svi smo ostali u fudbalu, jer to jednom kad uđe u krv nikada ne izlazi. Fića je dosanjao svoj san o velikim klubovima i dresu reprezentacije, Đura je u Crvenoj Zvezdi, ali u ulozi trenera i to najperspektivnijeg u Srbiji. Za Dražu bi se moglo reći da igra ozbiljan fudbal u inostranstvu, a Vlada je uvek bio tu negde na granici da stvarno bude neko. Mi ostali smo manje više uspešni i jurimo za loptom iz ljubavi u malim klubovima.

Pored velike ljubavi za loptom, morali smo da se sretnemo sa životom i na onaj drugi način, kako smo bili stariji sačekale su nas obaveze, one druge, životne. Mnogi od nas su zapaženi u drugim oblastima, poslovnim. Neki su naravno,"trbuhom za kruhom" otišli hiljadama kilometara iz ovog grada da bi sebi obezbedili bolji život. Ponovo se u ovom trenutku sećam tih odlazaka na treninge i utakmice, kada smo razmišljali da nas niko i nikada neće rastaviti, da ćemo zauvek biti najbolji tim, a život nam je doneo neke druge priče.

Upravo tamo, hiljadama kilometara daleko u Americi ugasila se jedna od najsjajnih kockica iz našeg mozaika. Nesrećnim slučajem i ludačkim nemarom jednog bolesnika, koji nije znao ni šta će sa samim sobom, ni svojim automobilom, ugasili su se svi snovi i život našeg štopera - Marka Boškovića. Mnogo puta sam ovih dana pročitao tu vest koja je stigla iz Amerike i još ne mogu da verujem da Bole više neće biti među nama. Sanjali smo i to da se jednom okupimo i da odigramo tu neku utakmicu za našu dušu i naš grad, kako sada, kako bez Boleta.

Mnogi u gradu kažu da je Marko Bošković bio jedan od najboljih momaka koje su poznavali, a meni je najteže da o tome pišem sada, i sa ovim povodom. Voleo bih da to radim sa onim pravim razlogom, fudbalskim ili poslovnim, jer je tamo daleko bio uspešan u tome što je izabrao da mu bude životno zanimanje. Nismo imali izbor, ni ja, ni Bole koji se našao tog kobnog dana na meti suludog vozača koji je bežeći od svog kriminalnog dela uzeo našem drugaru život.

Uvek su mi bile teške te priče kada se setimo nekoga tek kada se dogodi nešto ovako tužno, kada prsti stoje na tastaturi i kada bi smo rekli mnogo toga, a opet samo ćutali. Ćutim i čitam reči njegove sestre Ivane: "Moj ponos, osmeh i snaga, moj fudbaler, pesnik, govornik i najbolji ujak na svetu. Nesebičan i pažljiv, odgovoran prema prijatelju i veliki ljubitelj konja, koji je čekao da zaradi pare, kupi veliko imanje i ima svoje konje, kućicu i vinograd. Moj brat je bio donor organa i sada će dve osobe živeti zahvaljujući njemu. On je bio odličan đak i sve što je radio u životu radio je punim plućima".

Marko Bošković prve fudbalske korake načinio je u školi fudbala Obrenovac 1905, a onda je sa svojim drugarima prešao u kadete FK "Radnički" gde se zadržao do omladinaca sa kapitenskom trakom oko ruke. Dubok trag u seonirskom fudbalu ostavio je u FK "Strelac" iz Mislođina gde je takođe u ekipi sa mnogo kvalitetnih igrača bio kapiten. Predvodio ih je srčano, borbeno samo kako je on umeo, a pod njegovom komandom osvojili su i Kup Obrenovca. Nakon utakmice dao je i izjavu karakterističnu njemu: "Ako svi zajedno sa trenerom damo sve od sebe, rezultat ne može da izostane, Moram da kažem da smo mi klasična sportska ekipa, mi "zakuvamo" na treningu da se igra do krajnjih mogućih granica, a kamoli kad je ovako nešto lepo. Dogovorili smo se da ostavimo srce na terenu, to je ono čega imamo najviše, to smo dali i zasluženo osvojili trofej." Takav je bio Marko Bošković, ljudina i veliki sportista...

U Ameriku je otišao pre tri godine, radio je kao spasilac na bazenu, a onda je prešao da vozi. Svojim sposobnostima i poznavanjem ekonomije brzo je otvorio svoju firmu i kupio tri kamiona. Razvijao je pametno biznis u želji da pomogne svojoj porodici. Veliku pomoć imao je od Marije Čudić, koja mu je bila desna ruka i pravi prijatelj.

Nastradao je u nedelju oko 2.40 ujutru, kada je na njegovo vozilo naleteo Huan Rodea Kruz i izazvao direktan sudar u kojem je stradala još jedna osoba, Laura Uribe supruga Markovog prijatelja. Rodea Kruz je bio sam u svojim kolima, po kojima se, kada je policija došla, razlio sadržaj otvorenih i neotvorenih boca pića, kao i slomljenih flaša žestine. On je mirisao na alkohol i imao "vodnjikav i krvav pogled". Preti mu do 28 godina zatvora.

Na svoj večni počinak da negde gore juri za loptom ili za svojim konjima o kojima je maštao. Večna ti slava, druže.

Mesto i vreme sahrane biće poznati pri pristizanju tela iz Amerike. Za ovu proceduru je bilo potrebno 50.000 dolara.

(Telegraf.rs/lokalnenovine.rs)