Sahranila sam ga u crnoj vreći, nisu dali da ga obučem: Bolna priča Sanje, čiji je muž umro od HIV-a

Sanja živi sa porodicom u malom mestu u Srbiji. Muža je izgubila nakon 19 godina duge borbe sa HIV-om.

- Moj suprug je bio otac i muž za primer i porodica mu je uvek bila na prvom mestu. Nikad nije podigao ton, pola mesta mu je došlo na sahranu. Ali, nisu nam dozvolili da ga ispratimo kako dolikuje, već smo ga sahranili u crnoj vreći. Ne znam šta mi je gore: što sam izgubila muža ili što sam i dalje morala da ćutim o tome i da lažem rodbinu odakle ta crna vreća - govori Sanja za BBC na srpskom.

Preporučujemo

Sa ovom stigmom suočavaju se i ostale porodice u Srbiji koje sahranjuju bližnje preminule usled posledica HIV virusa ili side.

Sanja je bila u braku gotovo 40 godina. Ima dvoje dece i unučiće. Kada su saznali da joj je muž pozitivan na HIV virus, odmah su se svi testirali.

- Samo je on bio HIV pozitivan. Naučili smo decu da paze i nikada nismo imali nikakvih problema sa tim. Ja sam ga uvek brijala, pažljivo i sa rukavicama. Baš je bio pedantan, da ne kažem picajzla, voleo je da bude namirisan i uredan - kaže Sanja.

Foto-ilustracija: AP/Tanjug

Ali kada je suprug preminuo, rečeno joj je da nije moguće ni da ga umiju ni obriju, a kamoli da odnesu telo kući, kao što je običaj u nekim mestima u Srbiji.

Zato je Nacionalni centar za seksualno i reproduktivno zdravlje Potent pokrenuo inicijativu da se promeni "praksa nejednakog postupanja prema posmrtnim ostacima osoba sa HIV-om".

- Njih ne pripremaju za pogreb, ne oblače ih, već ih u crnim vrećama sahranjuju. Ne poštuju dostojanstvo i želje kako preminulih osoba, tako i njihovih porodica. Ovakvo postupanje pogađa porodicu i bližnje preminulih, a užasava i osobe koje žive sa HIV-om - kaže Branislav Prokić iz Potenta za BBC na srpskom.

Doktorka Biljana Begović Vuksanović iz savetovališta za HIV i AIDS Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd navodi da uz korišćenje lične zaštitne opreme i primenom ostalih standardnih mera predostrožnosti - ne postoji rizik za prenos HIV infekcije u kontaktu sa osobom koja je preminula od ili sa HIV infekcijom.

- HIV infekcija se ne prenosi vazduhom, već kontaktom sluzokože ili povređene kože sa krvlju, vaginalnim sekretom ili semenom tečnošću inficirane osobe. Što bi značilo: nezaštićenim seksualnim odnosom, upotrebom droga tuđim priborom i sa majke na bebu, teže pirsingom, tetovažom, upotrebom tuđeg pribora za ličnu higijenu - kaže doktorka Begović Vuksanović.

Foto: Shutterstock

Ona dodaje da bi sahranjivanje obolelih trebalo da se vrši po istoj proceduri kao i za bilo kog drugog preminulog jer "bolničari često ni ne znaju od čega je patila osoba koja je preminula".

- Kada bi se pravilno koristio pribor i striktno poštovala procedura, ne bi postojala potreba za diskriminacijom - kaže ona.

Sanjin primer u početku je izgledao kao izdvojen slučaj diskriminacije. Međutim, porodica je na Klinici za infektivne bolesti u Beogradu dobila informaciju da se takav postupak sprovodi više od dvadeset godina i da tu niko nije uspeo nešto da promeni.

- Članovi porodice su iz kapele dobili informaciju da je praksa takva da se crne vreće u koje se iz bolnice u kapelu dopremaju preminuli, ne otvaraju, već da se tako sahranjuju - dodaju iz Potenta.

Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti u članu 56. propisuje da se prema posmrtnim ostacima umrlih lica postupa tako da se spreči pojava i prenošenje svih zaraznih bolesti.

Zato Pravilnik o uslovima i načinu postupanja sa posmrtnim ostacima umrlih lica iz 2016. godine definiše u članu 3 da se higijenska obrada ne obavlja kod lica koja su umrla od zaraznih bolesti.

- Iako je profesionalna izloženost HIV-u kod poslova koju pogrebnici obavljaju nepoznata, propisi HIV tretiraju na isti način kao sve druge lako prenosive zarazne bolesti gde je opravdano i od javno-zdravstvenog interesa primeniti dodatne mere opreza - dodaju u Potentu.

(Telegraf.rs/ BBC)