Deda Dime preživeo je i rudničku jamu i nemački logor: Prešao je stotu, a puši cigaru za cigarom

Foto: Novosti

- Stotka i tri meseca preko! Izgleda mi da neću da umrem skoro. Kad sam nedavno vadio ličnu kartu u Žagubici, rekao sam im: "Vidimo se za deset godina" - ovako se našalio Vladimir Lukić zvani Dime, iz Krupaje, koji je 14. novembra prošle godine napunio čitav vek.

Život mu je, veli, bio mešovit. Preterao je i dobro, i patnju, i zlo. Doduše, više se patio nego što mu je bilo dobro. U školu nije išao, pa je radio u rudnicima "Bare" i "Vodna". Pošto nije voleo da radi u jami, pobegao je iz nje, pa se bavio stočarstvom. Služio je kod drugih, a kada je imao svoje ovce, koze, krave i svinje, čuvao ih je na brdu iznad sela, svašta je radio.

Preporučujemo

- Gospod Bog me je održao do sada - nastavlja kroz osmeh za "Novosti" deda Dime.

- Da mi je dao rogove, i njih bih morao da trpim. Tako i godine moram da nosim. Ništa ne mogu da radim. Obučem se, popijem čašicu rakije, ako ima, uzmem tojagu i malo prošetam. Ne pijem, no pušim! Al’ nema uvek. Trpež. Ne pušim, nego ih je’m. Ima da se zakopam s cigarama. Pušim već 60 godina, ali mi ne smetaju. Organizam mi zahteva cigare - objašnjava Dime.

Priča i da nikada nije primio injekciju, a lekaru je otišao tek nedavno, jer ima kamen u bubregu, zbog čega su mu ugradili kateter. Iako nije išao u školu, deda Dime zna da čita, pa voli da pročita novine, posebno u dugim zimskim danima. Ovaj dekica vedrog duha i vragolaste naravi najviše žali što više ne može da radi. Zato okupi svoje praunuke i čukununuke i priča im o svom životu. Posebno kada je bio zarobljen u Đurđevu.

Vladimir se pobratimio sa Ljubicom Savić, Foto: Novosti

- Kao vojnik, prošao sam Bugarsku i Rumuniju - seća se deka Vladimir kao da je juče bilo i dodaje:

- Nemci su me zarobili u Skoplju. Nabili su nas u vagone. Po sedamdeset nas. Bacali nas kao džakove. Oterali nas u Niš, pa u Pirot, pa u Plovdiv, preko Dunava, pa u Rumuniju. U Đurđevo. Tamo žica. Straža dupla. S obe strane. Bio sam 20 dana. Dobijali smo parčence nečega, nit je hleb, niti proja. Bili smo puni vašaka. Iz lagera nas izbavio jedan Rumun, a Srbe su oterali u Nemačku. I ja sam Srbin, ali, srećom, znao sam vlaški, pa me taj Rumun spasao.

Deda Dime priča da je kući stigao na Spasovdan, seosku zavetinu. Sada pokojnom suprugom Milosavom oženio se na Trojicu. Njemu je bilo 22, a njoj 17 godina. Izrodili su sinove Andreu i Ljubišu, koji nije imao dece i koji je poginuo u rudniku "Vodna", i ćerku Ljubicu, koja brine o njemu. Ima dve unuke, četiri praunuka i isto toliko čukununučadi.

Deda Dime je imao dva brata i sestru, ali su svi umrli. Kako je bio bolešljiv u mladosti, pobratimio se sa Ljubicom Savić, koja je bila zdrava.

- To je bio starinski običaj - kaže deda Dime.

- Napala me bila neka vatra, nisam mogao ni da jedem, ni da hodam. Otišli smo pod rodno drvo, iskopali smo gnezdo i seli. Babe su koristile vračke i govorile nam šta da radimo. Posle njihovog bajanja, ustao sam kao da nisam ni bio bolestan.

(Telegraf.rs)