Junad kod Đurovića teška su 600 kilograma: Otac i sin ne odustaju od govedarstva

Foto: RINA

Tov junadi u čačanskom kraju zabeležio je svoj procvat sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka kada su se poljoprivrednici bavili uslužnim tovom junadi i kada je njihova roba završavala na inostranom tržištu. Grla su uzgajana za čačanski Stočar koji je u sopstvenom tovu imao oko 8.000 grla, a njegovi kooperanti i dodatnih 5.000. Sa još dve zadruge, godišnje se samo u čačanskom kraju gajilo 17.000 junadi. Ekstra klasa junećeg mesa odlazila je na italijansko tržište, dok je malo krupnija stoka plasirana na grčko tržište.

Ratne godine dovele su do raspada društvenih preduzeća kao i do zatvaranja brojnih tovilišta, a preostali su samo najveći zaljubljenici u stočarstvo, poput Tihomira Đurovića iz čačanskog sela Slatina.

Preporučujemo

- To je bila kooperativa koja je na čačanskom terenu učestvovala u izgradnji 70 farmi kapaciteta preko 100 grla. Ta kooperativa brojala je preko 17.000 grla, sa kooperantima i sa svojim tovom. Tada su se proizvodila kvalitetna junad koja su uglavnom završavala u izvozu. Postizali smo odlične cene, na obostranu korist, a naše je bilo samo da proizvedemo kvalitetnu kabastu hranu, sve ostalo je bilo na kooperativi. Postizali smo odlične rezultate - kaže za agenciju RINA Tihomir iz čačanskog sela Slatina.

15.000 po grlu ostane poljoprivredniku, Foto: RINA

- Danas je situacija dosta drugačija. Na teritoriji Grada Čačka godišnje se uzgaja do 2.000 junadi. Tržište je poremećeno, izmenili su se uslovi poslovanja i nema nekadašnje kooperacije koja je ulivala sigurnost poljoprivrednicima, od nabavke stočne hrane do osiguranog plasmana, smatra Đurović.

Nekada su se junad prodavala sa 450 do 500 kilograma, a sada se njihov tov produžava sve do 600 kilograma, što zahteva period od 12 do 15 meseci. Cena po kilogramu žive vage varira, a iskljucivo je zastupljena simentalska rasa.

Tihomir Đurović, Foto: RINA

- Imam 70 grla simentalske rase koja je prilagodiljiva ovim uslovima, u mlečnom govedarstvu. Ipak, subvencije su zračak nade da se u ovoj proizvodnji opstane. Sa 15.000 dinara po grlu, to je ono što ostane poljoprivredniku, kada sve sabere i oduzme - kaže Tihomir.

Vremena se jesu menjala, a da će doći bolja nada se Tihomir koju je u tov junadi uključio i sina Vladimira. On smatra da su državni podsticaji olakšavajuća okolnost za one koji su još uvek u ovoj proizvodnji.

Vladimir Đurović, Foto: RINA

- Ranije nije bilo nikakvih podsticaja, pa smo preživljavali, subvencije mnogo znače, ali sa druge strane otežavajuća okolnost jeste nesigurno tržište, odnosno plasman. Mi sarađujemo sa kupcima iz Crne Gore, to su poslovni partneri sa kojima radimo više decenija - kaže Vladimir.

Oni koji su opstali i ostali u ovoj grani poljoprivrede, veruju da će bolji dani doći i da će se zajedničkim snagama, kroz udruživanje, izboriti za nova tržišta.

Dve generacije Đurovića, otac Tihomir i sin Vladimir, veruju da je zadrugarstvo ključ opstanka srpskog poljoprivrednika.

(Telegraf.rs / RINA)