Stolar Mile poklonio kolica devojčici koja nije govorila nakon operacije. Jedna njena reč ga slomila

FOTO: Privatna arhiva

Lepše od humanitarnog rada, samo su osmeh i sreća, kojim se taj rad nagrađuje... Pogotovo, ako je reč o deci. Međutim, zauzvrat za svoj gest, Milorad Jurković, najpoznatiji stolar u Srbiji, čuveni Mile, doživeo je nešto što je ređe od sedmice na lotou. Zbog njega je progovorila devojčica, koja reč nije izustila dva meseca nakon operacije glave. Noge su mu se odsekle, soba mu se zavrtela...

Preporučujemo

Čuveni stolar Mile iz Rakovca, besplatno pravi stolice za malu decu i poklanja ih. Osim stolica, Mile sa svojom porodicom, sinom i suprugom, ljudima pomaže i da dođu do lekova, srede kuću, spreme drva... Nema kraja u Srbiji gde njegova noga nije kročila i pomogla.

U konkretnom slučaju, Mile se obreo u Požarevcu, kod devojčice Dijane (12), i doneo joj specijalna kolica. Nije mogao ni da nasluti kako će ga mala Dijana nagraditi. Bilo je to prošle godine u ovo veme.

- Priča je jako teška. Devojčica je iz Požarevca, prijavljena je na majku, koja nije iz ove države. Sa suprugom živi u vanbračnoj zajednici. Da bi ostvarila svoja prava, majka mora da se odrekne svog državljanstva. Samo tako Dijana može da dobije lekove. Trenutno je obezbeđena. Uspeo sam da joj nabavim lek koji joj je potreban, ali ta državljanstva moraju da se reše - kaže Mile za Telegraf.rs i upoznaje nas sa životnom borbom male Dijane, onoliko koliko mu to mogućnosti dozvoljavaju.

Dijana je rođena sa zdravstvenim problemom, zbog kojeg je morala da bude operisana.

- Ona je govorila ali je imala nekih poteškoća. Kako je operisala glavu, desnu polovinu, prestala je. Više je pokazivala rukom. Progovori nešto, više mumla. Potrebna su joj bila kolica. Kada su me pitali za njih, raspitao sam se kako drži noge, kakva bi joj odgovarala. Objasnili su me da su joj noge savijene unutra. Rekao sam da su to sportska kolica, koja imaju platformu, i da ne može da joj sklizne noga. Zato su joj roditelji stalno govorili: "Doći će čika Mile, doneće sportska kolica". Ona stvarno izgledaju kao sportska, točkovi su malo nakošeni, imaju neke šare na sebi - objašnjava Mile za Telegraf.rs.

A, onda je došao najlepši momenat, koji je Mileta toliko dirnuo da mu ozbiljno nije bilo dobro.

- Kada sam došao kod njih i doneo ta kolica, ona je sedela  i gledala me. Javio sam joj se, onako, uvek nasmejan, pitao je: "Kako si, Dijana?", ona je ćutala. Kada sam gurnuo kolica pored nje, i kako sam bio pognut, ona je podigla ruku, zagrlila me i rekla: "SPOTSKA".

- U tom trenutku su mi se noge odsekle, samo sam seo pored kreveta. Supruga je bila tu... Soba mi se okretala ... Malo sam se sabrao, ali nije mi bilo dobro. To je bila subota, nije mi bilo dobro ni u nedelju. Ni u ponedeljak, kada sam završio kod interniste. To je negde moralo da pukne. Baš me je dirnulo. Sama me priča dirnula.

Pre nego što je izgovorila SPOTKSA, Dijana dva meseca nije pričala. 

- Nije govorila ništa od operacije. Sada, posle našeg susreta, govori ona, mada i dalje više ćuti. Samo povremeno ponešto kaže.  Nisam se stvarno nadao da će tako da bude. I, sve vreme je tako držala ruku, grlila me. Nije mi bilo dobro, iskreno - priča nam čuveni stolar Mile.

Ovaj veliki humanitarac, inače, nosilac Sretenjskog ordena za rad, pre par dana je dobio Oktobarsku nagradu opštine Beočin za humanitarni rad i ček u iznosu od 60.000 dinara, koji je odmah prosledio na račun za lečenje male Lane Jovanović, koja boluje od spinalne mišićne atrofije i kojoj je potreban najskuplji lek na svetu.

- Lani je taj novac više potreban nego svima nama - jasan je Mile.

Na pitanje koliko ga humanitarni rad čini srećnim, objašnjava nam da je postao sastavni deo njegovog života. Nema predstavu koliko su porodica pomogli. Mnoge priče su ispričane, a isto toliko je prećutao.

- Ležem i budim se sa ovim. Tako je iz dana u dan. Ako sam nešto počeo da radim, krenuo u neku akciju, ne mogu da spavam dok je ne završim, i guram i nogama i rukama. Sin mi od svoje 15. godine pomaže u radionici, a  supruga sa nama obilazi porodice, pogotovo tamo gde su ženska deca - kaže Jurković i za kraj dodaje da ni na šta ne treba čekati da dođe od države, već da bi i mi sami trebalo nešto da učinimo:

- Ako komšija nema za hleb, treba prvo mi da mu pomognemo, onda će se uključiti i opština, i Centar za socijalni rad.

(Telegraf.rs)