Zaharije je služio Miloševića i Stamboliće, a sad ga samoća ubi: U selu nikog nema, miševi kolo vode

Foto: RTS printskrin

Sećanje na bolju prošlost - to je glavna tema meštana Jasenova. Mesto pored Nove Varoši, u kome vreme kao da je odavno stalo. U celoj stambenoj zgradi, već 13 godina, ostao je da živi još samo jedan čovek. Bez prodavnice, lekara, pekare, fabrike. Pre 35 godina ovde se još i dolazi, a sada se ovuda samo prolazi. Šta se od tada promenilo? Čega se sećaju, čemu se nadaju?

Preporučujemo

Kafa u ovom selu kuvala se Stambolićima, Miloševiću i Tupurkovskom. Pre tri i po decenije, pio je i Zaharije Trnavčević. To su samo neke od priča koje pamti ova varoš. Međutim, malo je onih koji su ostali da ih kazuju. Jedan od njih je Dragan Bjelanović. Unazad trinaest godina, jedini stanovnik zgrade u Jasnovu. Sam. Bez komšija, piše RTS.

Od pre neki dan - u komšiluk mu je, privremeno, došao i jedan radnik strugare u blizini. Ipak i dalje je sam u hodniku, jer iza 14 vrata više niko ne živi.

- Najviše mi nedostaju komšije. Kažu dece i komšija nikad nije mnogo. Jer dece koliko god da imaš nikad nije mnogo, a komšija, kad ti god nešto zatreba, kažu komšija preči od brata - kaže Dragan Bjelanović.

Kada je ušao u zgradu 1982. godine, živeo je u 12 kvadrata sa ženom i troje dece.

- A u toj zgradi je bilo nas 41. Dole 4 porodice, gore samci. Bili smo u opštini drugi po platama, a imali smo, ne znam ni ja šta. Jer ako počnem da se podsećam šta smo sve imali , ima dva sata da vam pričam - kaže Dragan.

- Pa imali smo samo po 20, 30 fizičkih radnika koji su zimi čistili sneg. Trgovina je bila u ovoj zgradi. Svo prizemlje. Bila je jedna prodavnica tekstilna, druga je bila mesara, a treća je bila samoposluga. A sada? A sada miši kolo vode.

"Vikendom kućim, i sam sa sobom pričam"

Tamo gde kolo miševi ne vode je istureno odeljenje pošte. Još je ono, osim Dragana, opstalo u ovoj zgradi. Međutim, tu pisma niti dolaze, niti iz nje odlaze. Radnim danima samo, meštani okolnih sela, plate račune ili podignu penziju.

- Dok nam tu poštarkica Gocka, koja radi radnim danima, neko dođe nešto, plati, nešto uplati, znate kako, ja sednem tu pred zgradu i onda se vidimo, sve ljude znam i sa strane i odavde. Milion ljudi znam. Jer sam radio u kafanama i tako sve poznajem. I ona kad ne radi, subotom i nedeljom, niko ne dolazi, onda dva dana ćutim. Pa onda uđem u kuću i sam počnem da pričam - kaže Bjelanović.

Na pitanje šta kaže sebi, odgovara: "Pitam se, kad spremam ručak, ej gde sam ja pošao, šta treba da uzmem. Tako da ponekad zaboravim, kud sam pošao".

A da pođe po namirnice, mora sve do Nove Varoši. Dalje 25 kilometara. U Jasenovu nema radnje. Odavno je katanac stavljen i na dve nekadašnje fabrike - tekstilne i kožne galanterije, banku, benzinsku pumpu, pekare, klanice, pa i dom zdravlja. Zato im je i doktor sada daleko. Zimi, kad zaveje, još dalje. Po dijagnozu i recept moraju do svoje opštine.

Svraćali i Stambolići i Milošević, danas niko

Nekadašnji konobar pamti i posete tadašnjih zvaničnika.

- Petar Stambolić je bio u kafani kao predsednik Predsedništva bivše Jugoslavije. Eto osamdesete godine sam služio njega, baš zbog ovog puta odavde do Kokina broda. I Milošević je bio i Tupurkovski i Ivan Stambolić. Služio sam Ivana, pio je kiselu vodu, stavio ruku na čašu, onda su izašli u šetnju. Prošetali do igrališta, tako da su obišli Jasenovo - seća se Dragan Bjelanović koji je radio kao konobar u varoškoj kafani.

- I sećam se jedne rečenice Slobodana Miloševića, kad je rekao - samo se vi u Novoj Varoši bavite trgovinom, pa ćete procvetati. To je, citirana reč, Slobodana Miloševića, koju sam ja zapamtio".

(Telegraf.rs)