Aleksandra španske plaže zamenila crvenom zonom, a došla je na odmor: Mladima pluća otkažu za 24 h

Foto: Privatna arhiva

Aleksandra Ilić (28) je mlada medicinska sestra koja se odselila u Španiju, da tamo živi i radi. Jedan odmor u Srbiji promenio joj je mišljenje o tome gde želi da živi, te se tako našla u crvenoj kovid zoni, kako bi pritekla u pomoć našem zdravstvenom sistemu.

Preporučujemo

Ona je u junu prošle godine, kada je u Španiji počeo karantin, a dom zdravlja u kom je radila se zatvorio, došla u Srbiju na odmor. Planirala je da ostane dva do tri meseca dok se situacija ne smiri.

- Vratila sam se jer mi je sve nedostajalo. Bukvalno sam došla na odmor. Ponela sam samo jedan kofer. Sve ostale stvari i dalje su mi u Španiji. Bilo mi je teško tamo u karantinu. Ispostavilo se da mi tri meseca u Srbiji nije dovoljno. Na neki način je tome u prilog išlo što je u Španiji bilo vanredno stanje i što mi je svaki let otkazan. Odlučila sam da radim, kad sam već ostala ovde. Znala sam da me kovid sistem čeka. Videla sam da će da bude haos i početkom oktobra pokušala sam da se vratim u Klinički centar, gde sam radila pre nego što sam se odselila - priča Aleksandra za "Telegraf".

Pre odlaska u Španiju radila je na anesteziji i reanimaciji u urgentnom centru Kliničkog centra Srbije, gde je bila u stalnom dodiru sa najtežim slučajevima. Tu je naučila sve o radu sa teškim pacijentima na respiratoru. Ipak, kako ističe, velika je razlika između rada tamo i u kovid bolnici u Batajnici.

- Ima dosta razlike jer pacijenti u urgentni dođu posle operacije i budu neko vreme u šok sobi intenzivne nege, a kada je u pitanju kovid oporavak traje duplo duže. Sve se menja iz sata u sat. Naravno da sam i ranije verovala da korona postoji, ali dok nisam videla svojim očima, nisam mogla da poverujem da je moguće da mladim ljudima pluća otkažu roku od 24 sata - dodaje ona.

Kako kaže, kada je u pitanju rad u crvenoj kovid zoni, najteže je kada dođe do smrtnog ishoda i to je veoma traumatično za sve.

- Kadar je mlad. Nekim koleginicama je to šok. Dešavalo se da padaju u nesvest i onda ne znamo kome prvom da pomažemo, pacijentu ili koleginici. Kod nas je bila trudnica koja je preminula, imala je 33 godine. Ona je pričala, bila je svesna i kroz par dana je bila kao biljka. Ljudi se gase za nekoliko dana. Danas je neko dobro, sutra je na mašini - objašnjava Aleksandra.

U kovid bolnicu u Batajnicu prebačena je pre tri meseca. Ističe da ume da bude prenaporno jer je vođa smene i nedeljno ima samo jedan dan slobodno, ali i dalje bi pre odabrala Srbiju nego Španiju.

- U Španiji sam tri godine čekala da mi nostrifikuju diplomu da bih mogla da radim u bolnici. Dok sam bila tamo radila sam u privatnom domu zdravlja. Kada sam došla za Srbiju, javili su mi da mi je gotova nostrifikacija i da su mi našli bolnicu, ali tada je već bilo kasno. Iako su u Španiji bolji uslovi rada, volela bih da ostanem u Kliničkom centru, naviše zbog toga jer mi nedostaje ono što imam u Srbiji - porodica, društvo, stari način života. Tamo ne mogu da izađem u grad sa društvom ili na ručak sa sestrama i braćom - priča ova medicinska sestra.

Kako objašnjava, volela bi da sve ispadne kako treba i da dobije ugovor kako bi mogla da ostane u zemlji koju voli, okružena dragim ljudima i da pomaže našim građanima.

(Telegraf.rs)