• 1

Dr Nemanja je od početka u crvenoj zoni: Korona mu je uzela oca, izgubio je dete, i dalje se bori

Godinu i po dana kasnije, tokom kojih je i sam preležao koronu, dr Nemanja iz sećanja ne može da izbriše uplašene poglede pacijenata

  • 1
dr Nemanja Životić

Dr Nemanja Životić (prvi zdesna), Foto: Privatna arhiva

Doktor Nemanja Životić iz Kruševca u crvenoj kovid zoni bio je od prvog dana, boreći se za svakog pacijenta. Ipak, svog oca od ovog opakog virusa nije uspeo da spasi. Usled svih ovih okolnosti, Nemanjinu porodicu zadesila je još jedna nesreća - njegova supruga izgubila je bebu u devetom mesecu trudnoće.

Ipak, Nemanja nije posustao nijednog trenutka. Godinu i po dana kasnije, tokom kojih je i sam preležao koronu, iz sećanja ne može da izbriše uplašene poglede pacijenata, mnogo ravnih linija na monitoru i lavovsku borbu svojih kolega da sačuvaju svaki život, piše portal Kruševac Grad.

- Pamtim svoje prvo dežurstvo u kovid zoni. U bolničkim sobama sve ono što nisam očekivao - ljudi srednje životne dobi koji do tada nisu imali neke ozbiljnije zdravstvene probleme, a sada su u teškom stanju. Klinička slika i tok bolesti ni nalik kao kod sezonskog gripa. Suočili smo se sa nepoznatim, ni na fakultetu ni ono što smo naučili kroz dugogodišnju praksu nije bilo primenljivo, ali je situacija bila takva da vremena nije bilo za strah. Pratili smo protokole, učili u hodu i znali da moramo biti kao jedan. A kao rezultat svega toga – nikada veće zajedništvo i nikada veća požrvovanost svih, od spremačica do lekara - počinje svoju priču internista Nemanja Životić koji je na subspecijalizaciji iz pulmologije.

Kako objašnjava, supruga mu je tada bila u drugom stanju, pa se od prvog dana rada u kovid zoni odvojio od porodice.

- Koliko kod se trudili da se ne zarazite, uvek je bilo šansi da virus donesete kući i zato sam doneo odluku, pre svega zbog supruge koje je bila trudna, da se posle posla ne vraćam kući. Međutim, stres koji je moja porodica imala zbog celokupne situacije, verovatno je uticao da moja supruga izgubi bebu u devetom mesecu trudnoće. Otac sam dvoje dece, da je bilo sreće sada bih imao troje -  sa tugom govori Nemanja.

Doktoru Nemanji korona je uzela i oca, kojeg je sam lečio ga je u bolnici. Dao sve od sebe kao što je to činio i za sve druge pacijente.

- Moj otac je pre korone bio relativno zdrav čovek, ali kao što sam već rekao, ova bolest je nepredvidiva. Nakon što mu je sanirana upala pluća otpušten je iz bolnice, da bi posle samo nekoliko dana ponovo dobio upalu pluća, što je prava retkost. Pre nego što je prebačen u Kovid bolnicu, gde je i preminuo, iscrpljene su sve moguće terapije, predugo je bio i na maksimalnim dozama kiseonika. Da sam izgubio oca javila mi je koleginica, nije imala hrabrosti da me pozove, napisala mi je samo poruku da ima saznanja da je preminuo - kaže ovaj doktor.

Nakon očeve smrti, na posao se vratio već posle nekoliko dana. Bilo mu je teško ali, kako kaže, bio je potreban i pacijentima i kolegama.

- Tako je bilo i kada mi je otac preminuo i kada sam se i sam razboleo od korone. Bio sam odsutan samo toliko koliko je bilo potrebno da budem u samoizolaciji. Nisam se osećao najbolje, ali sam znao koliko je važno da nas je više.

O kolegama iz crvene kovid zone doktor Nemanja priča sa divljenjem.

- Radilo se iznad granica ljudskih mogućnosti, ali bukvalno niko nije rekao ne mogu i neću. Znali smo međusobno jedino da se požalimo jedni drugima da se nikada nismo osećali bespomoćnije, u smislu da tok lečenja ne ide po nama poznatim pravilima medicine. To su naravno bile priče u našim sobama dok se pripremamo za smenu. Dok smo oblačili skafandere, uvek isti dogovor, a to je da su pred pacijentima "zabranjeni" zabrinuti pogledi - kaže on.

Kako objašnjava, svaki izgubljeni život doživeo je teško i zauvek će ostati otvoreno pitanje da li se moglo još nešto učiniti.

- Pitao sam se i za svog oca i za sve ostale da li je moglo biti drugačije. Toliko smo se trudili, nismo odustajali ni onda kada je bilo jasno da je kraj. Mnogo je života izgubljeno na planetarnom nivou i verovatno se i sve naše kolege širom sveta isto pitaju. Ovo je nešto što niko od nas nikada neće moći da zaboravi - kaže on.

A tuga zbog preminulih među kojima je bilo i dosta ljudi koje je ovaj lekar lično poznavao, pa i nekoliko kolega, ostaće zauvek.

- Kada smo se opredelili da postanemo lekari, ni sanjali nismo da ćemo doživeti ovako nešto. Veliki teret je pao na nas zdravstvene radnike, sve smo to stoički podneli i zbog toga sam ponosan na svoje kolege. Izdržali smo. Umor koji nisam želeo i nisam smeo sebi da priznam, stigao me je sada. To će naravno da prođe, ali sećanja nikada. Zauvek ću pamtiti uplašene poglede pacijenata, izgubljene bitke, ali i tugu, nemoć i strah u očima iskusnih kolega koji inače slove za vrhunske stručnjake, nepogrešive dijagnostičare, lekare kojima mnogi sugrađani "duguju" život… Nadam se da ćemo uskoro pobediti ovu pošast i da se ni slična nikada neće ponoviti - priželjkuje doktor Životić.

Video: Godina borbe za živote u crvenoj zoni VMC Karaburma

(Telegraf.rs)

Podelite vest:

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima