Sam samcijat u kući, bez porodice i nade, borio se s crnim mislima: Saša (43) prvi put ima posao na neodređeno

Foto: Telegraf

Saša (43) je bio obično, zdravo dete. Završio je osnovnu, a potom i srednju poljoprivrednu školu, radio u jednom trgovinskom preduzeću, onda u mlekari. Ništa nije slutilo da će se razboleti i voditi dugu borbu sa strahovima, psihozom i depresijom. Tri životna događaja u porodici bila su "okidač", a povezano su uzrokovali narušeno mentalno zdravlje, teške psihičke krize, povlačenje u sebe, zbog čega je u najtežim trenucima bilo neophodno da bude hospitalizovan na psihijatrijskom odeljenju u bolnici.

- Prvo je bilo bombardovanje i mobilizacija. Ja sam tada imao 21 godinu. U kuću su upali naoružani vojnici koji su tražili su oca. Zatim sam 2010. godine izgubio majku i ostao da živim sa ocem. Četiri godine nakon majčine smrti otac je napustio kuću i nastavio svoj život sa drugom ženom, a ja sam ostao sam na porodičnom imanju - priča Saša.

Preporučujemo

Lekari su ga, kaže, hrabrili:

- Ti nisi lud, nisi ni bolestan. Vidi kakav si momčina, lep, snažan, život je pred tobom - govorili su mi, ali sam se teško borio sa najcrnjim mislima, živeo sam u beznađu, bez porodice i sam samcijat u kući, često bez hleba i struje - takvu mladost, malo lepih trenutaka i više duševne patnje i bola pamti Saša.

- Koliko sam bio u stanju išao sam da radim električne instalacije sa jednim majstorom iz sela, nisam birao poslove, ali je bolest napredovala pa sam morao i na lečenje u bolnicu - podseća na najteže trenutke svog života.

Prvi posao na neodređeno vreme Saša Milovanović iz Mačvanskog Pričinovića dobio je tek nedavno.

U preduzeću za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom "Avlija održivog razvoja" u Bogatiću on radi skoro sve poslove na poljoprivrednom imanju. Ovo nije "obično" i kao svako drugo, već jedno od 66 "socijalnih preduzeća" u Srbiji i specifično zato što zapošljava i osobe sa mentalnim smetnjama i intelektualnim poteškoćama. I tu je nobičnostima kraj, pošto je Saša svojim primerom pokazao da uprkos psihijatrijskoj dijagnozi može da bude radnik kao svaki drugi i obavlja veliki broj poslova - od jednostavnih do zahtevnijih.

Bolni ožiljci na duši

Odlazak u dnevni boravak "Sveta Sofija" u Šapcu, po preporuci dr Borisa Jovanovića, psihijatra u šabačkoj bolnici, bio je prekretnica u Sašinom životu. Ovde je utočište za osobe sa mentalnim smetnjama, gde one nisu pacijenti i gde nije kao u bolnici, jer nema rešetaka i belih mantila. Zahvaljujući timu stručnjaka različitih profila Saša je imao svakodnevno potpunu podršku. Oni su se starali o redovnom uzimanju terapije, kontrolama kod lekara, a putem organizovane radno-okupacione terapije svakog dana se sve više uklopao se u kolektiv, povratile su se zbog bolesti zaboravljene veštine, naučio je i osposobio se da mnogo šta samostalno uradi.

Bolni ožiljci na duši su ostali, ali je za dve godine u dnevnom boravku Saša povratio samopouzdanje, veru u sebe i novi život.

- Shvatio sam da mogu mnogo toga da uradim, da budem koristan i da se na kraju vidi mojih ruku delo. U početku je bio prisutan veliki strah, plašio sam se da li ću umeti i kako ću nešto uraditi - kaže Saša i nastavlja:

- Naučio sam da radim dosta poslova na imanju, pa sam u plasteniku ubrzo sam prihranjivao biljke kap po kap, naučio sam kako se orezuje voće, kako se peče rakija, kosio sam travu... Iako sam živeo na selu dosta toga nisam radio zbog bolesti, ali i što su roditelji smatrali da ne mogu. Ali sam ipak uspeo, slušajući i posmatrajući kako drugi rade, pa sam onda nešto saznao i preko interneta. Rad me ispunjavao i bio sam zadovoljan sobom i rezultatima svoga rada.

I u "Karitasu", pod čijim krovom je dnevni boravak videli su napredak, pa su ga privremeno zaposlili, a potom je dobio i stalni posao. U opisu njegovih radnih zadataka je dosta poslova u poljoprivredi na imanjima u Vukošiću, Badovincima i Bogatiću - u plasteniku, voćnjacima, pčelinjaku, destileriji. Samostalno ih obavlja, a a u organizaciji i izvršavanju poslova ima podršku mentora, a zbog prirode bolesti i kontinuiranu podršku lekara, socijalnih radnika i defektologa.

Novi život za mene

- Imam stalni posao i svoju platu. Dovoljno je za život, mogu uredno da plaćam struju i komunalije, kupio sam i više uređaja za kuću, a može nešto i da se uštedi. Kod kuće živim sam, pa mi svakodnevni odlazak na posao mnogo znači. Dobro se slažemo svi, ovo je za mene novi život - zadovoljan je Saša.

Defektolog Snežana Lozanović hvali Sašin napredak u svakom pogledu i ističe da je on primer kako je moguće da se postigne ekonomska nezavisnost uprkos dugogodišnjim mentalnim smetnjama.

- Saša je napredovao u svakom pogledu i sada samostalno obavlja dosta poslova u skladu sa svojim sposobnostima i veštinama, trudi se, savestan je i odgovoran. Ima platu, povratio je dostojanstvo, svestan je da vredi raditi i živeti i ima planove za budućnost. Zahvaljujući stalnoj podršci on je napredovao i na ličnom planu, promenio je ranija razmišljanja i navike, a veštine koje je ovde stekao primenjuje i kod svoje kuće koju sam održava - kaže Snežana.

Osobe sa mentalnim smetnjama su, prema istraživanjima, više stigmatizovane od osoba sa drugim invaliditetom. U Sašinom slučaju, zbog svega pozitivnog što je promenilo njegov život, izmenila su se i shvatanja i pogledi ljudi u njegovom okruženju koje ga sada "gleda drugim očima".

(Telegraf.rs)