"Molili smo da nas ne zovu za svako nađeno telo koje podseća na mog tatu": Strašne priče porodica nestalih

Foto-kolaž: Privatne arhive

"Ne dao Bog nikome takve patnje", glasio je jedan komentar na molbu Igora Jurića da se nestali Aleksa (21) javi majci ako ovo čita, jer joj je mnogo teško.

Ovaj komentar pogodio je u srž strašne agonije koju porodice nestalih osoba u Srbiji prolaze godinama, a neke, nažalost, i decenijama.

Preporučujemo

Njihove potresne priče samo su se nizale nakon što je Jurić objavio neke od fotografija ljudi za kojima se traga i podsetio da Srbija nema javni registar nestalih, kao ni AmberAlert sistem. Njegovo poslednje pitanje glasilo je: Da li shvatate da problem nestalih lica može biti problem svakog građanina ove zemlje?

Danas su nestali nečiji brat, sestra, majka, otac... Već sutra, to može biti i neko naš.

Naročito je bila potresna ispovest devojke čiji je otac nestao pre skoro 12 godina. Kako je, pored ostalog, napisala, majka i ona morale su da zamole policiju da ih ne zovu svaki put kada pronađu telo koje podseća na njenog tatu. Na kraju bi im uvek rekli kako to ipak nije on, a psihička bol koju su majka i ona svaki put prolazile postala je neizdrživa.

- Moj otac je nestalo lice od novembra 2009. godine. Tada nam je rečeno da je on slobodan građanin koji nije počinio nikakvo krivično delo i da nemaju na osnovu čega da ga traže. Jedino ako se u sistemu pojavi da promeni dokumenta, mogu da ga zaustave i da ga pitaju samo zašto je nestao i da nas kao porodicu obaveste da je nađen - počela je svoju priču neutešna ćerka.

Tada je navela ono najbolnije:

- Koliko puta su za dve godine zvali moju majku da pitaju šta je imao na sebi, jer je “neko” telo nađeno "tamo,vamo", iako u registru imaju sve napisano... Da bi mi čekali danima odgovore i na kraju jave - nije on zbog godina, zbog toga šta je imao na sebi itd.... Dok nismo rekli da nas ne zovu dok 100 odsto ne znaju da je on, jer je to takva psihička bol bila u toj neizvesnosti da to nije normalno... Dve godine su tim sistemom radili i od tada apsolutno ni jednu informaciju nemamo nažalost - napisala je ona, nakon čega su usledile poruke podrške.

Mog najboljeg druga nema mesec dana, a oni nam kažu da sedimo i čekamo

I drugi su se javili da podele svoju bol. Neko za prijateljem, neko za rođenim detetom ili roditeljem.

- Moja baka nestala je 2007. godine u decembru. Do danas nije pronađena. Obzirom da je u pitanju starija osoba i da je tog decembra bio sneg, nadležni organi se nisu pretrgli tražeći je. Izlazili su po dojavi samo u prvih 10 dana. Ostali smo uskraćeni za bilo kakvu informaciju i evo tako već 14 godina. Strašno je živeti sa tim teretom - napisala je tužna unuka.

Jedna sestra kratko je dodala da je njen brat nestao pre četiri godine, a da ni danas ne znaju ništa.

- Žalosno, mislim da ga nisu ni tražili - napisala je ona, stavljajući u te dve rečenice svu žal koju jedna sestra može osetiti za bratom.

Javio se i čovek koji je izgubio najboljeg prijatelja. Nestao je 15. decembra 2021. godine.

- Nema mu ni traga ni glasa niti ga bilo ko traži. Porodici je rečeno da sedi i čeka...Tuga - rekao je on.

Sem nade i upornosti, ovim ljudima malo šta drugo je ostalo. Ljubav nas tera da idemo napred i da ne gubimo veru, čak i kada nas drugi ubeđuju da je nemoguće.

- Moja majka je među ovim nestalim ljudima. Još uvek tragamo za njom, već sedam dana, bez uspeha. Agonija kroz koju porodice nestalih prolaze je strašna. Vreme je jako bitan faktor u traženju, a gospodin Igor Jurić je odmah reagovao i pomogao, kao i lokalno stanovništvo naše opštine. Postoje humani ljudi koji pomažu, u institucije se ne uzdajte - na kraju je poručila jedna ćerka i jedna od mnogo onih koji će se tek boriti, jer se od onih koje najviše volimo nikada ne odustaje.

Ako neko nestane, policiji prijavite što pre

Ipak, neki pomaci u proceduri traganja za nestalima vremenom su napravljeni. Od 2015. godine ne postoji zakonski rok koji je ranije postojao u kom policija pušta da protekne tih 24 sata, odnosno 48 sati pre nego što krene u proces traženja.

Proces uvek počinje izjavom osoba koje su prijavile nestanak. Uzima se fotografija, opis, podaci o tome gde je nestali viđen poslednji put i sa kim je bilo u kontaktu.

Zatim ekipe izlaze na teren, proveravaju lokaciju, razgovaraju sa svedocima i uzimaju snimke nadzorih kamera. Potraga se zatim nastavlja na osnovu prikupljenih podataka i zavisi od slučaja do slučaja.

Osoba koja je nestala, posle izvesnog vremena proglašava se mrtvom, a period nakon kojeg to može da se uradi zavisi od okolnosti pod kojim joj se izgubio trag. Advokat Željko Pavlović objašnjava za Telegraf.rs da se tako, po Zakonu o vanparničnom postupku, osoba koja je nestala u brodolomu, zemljotresu, požaru, saobraćajnoj nezgodi, proglašava preminulom nakon šest meseci od prestanka opasnosti, ona koja je nestala u ratnim okolnostima nakon godinu od prestanka ratnih dejstava, a ostali ako o njima nema pet godina vesti, a stariji su od 17 godina.

U slučaju da se radi o stranom državljaninu, koji je nestao na teritoriji naše zemlje, njega mrtvim može proglasiti i naš sud a može i sud druge, odnosno zemlje čiji je državljanin. U tom slučaju, naime, "pita se" i Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja. Naime, u tom slučaju nije merodavan samo naš Zakon o vanparničnom postupku već moraju da se poštuju i elementi inostranosti. U teoriji je moguće da je merodavan naš sud ali da se sudi po pravu neke druge države.

(Telegraf.rs)