Kad kažu da imaju plan i oproštajno pismo, zovemo Hitnu: Oni dežuraju na SOS liniji za prevenciju samoubistva

SOS linija za prevenciju samoubistva, otvorena u okviru kampanje Ministarstva zdravlja i Klinike za prihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" počela je sa radom u januaru 2019. godine. Više od tri godine kasnije, stručnjaci koji rade na liniji i dalje 365 dana u godini, 24 sata dnevno razgovaraju sa ljudima koji su u kriznim situacijama, a na osnovu iskustva unapređuju svoj način rada.

O tome na koji način radi SOS linija za prevenciju samoubistva, kako se razgovara sa osobama koje imaju suicidalne tendencije, kao i kako da prepoznamo te tendencije kod sebe i kod bližnjih, za Telegraf.rs govori strukovni specijalista zdravstvene nege u psihijatriji Zoran Vukašinović.

- Ministarstvo zdravla Republike Srbije je, u saradnji sa našom klinikom, u januaru 2019. godine pokrenulo Nacionalnu SOS liniju za prevenciju samoubistva. Servis je besplatan za pozive za svih fiksnih i mobilnih operatera i radi svakog dana u godini, 24 sata dnevno. Osim pozivanjem broja telefona 0800/309 309, građani mogu da razgovaraju sa nama i putem četa kom pristupaju sa sajta klinike, a odnedavno mogu da nas dobiju i putem aplikacije "Uvek uz tebe", koju je klinika napravila uz pomoć Svetske zdravstvene organizacije. Prateći potrebe stanovništva i evaluirajući razloge pozivanja kroz vreme, danas imamo Servis za zaštitu mentalnog zdravlja, te pri pozivu SOS linije postoji biranje opcija za prevenciju samoubistva, psihosocijalnu podršku u uslovima pandemije, pružanje pomoći adolescentima i njihovim porodicama i postoji opcija za pružanje pomoći ženama koje imaju problema tokom trudnoće ili posle porođaja - kaže Vukašinović.

Kako objašnjava, najviše poziva upućeno je na liniju za prevenciju samoubistva i ona ima poseban značaj. Servis je besplatan i radi 24 sata dnevno, a javljaju se različite kategorije ljudi. Na dnevnom nivou imaju prosečno 15 do 20 poziva iz cele Srbije.

- Zovu ljudi različitih uzrasnih kategorija, socijalnog, ekonomskog, kulturnog i obrazovnog statusa. Danas je takvo vreme da živimo prebrzo i stresno, tako da je ovako nešto zaista potrebno. Pokazalo se, iz iskustva, kao jedna velika potreba za pomoć ljudima koji su u krizi. Ne mora da se radi o osobama koje imaju mentalne probleme već i o ljudima koji su trenutno u nekoj stresnoj životnoj situaciji, u stanju kada ne znaju šta će, kad se mentalno loše osećaju - dodaje.

Osim iskustva veoma bitni i lični kapaciteti

Na SOS liniji rade stručnjaci sa iskustvom. Vukašinović ima 35 godina radnog iskustva, a kaže da ne zna nikog ko radi na liniji, a da ima manje od 30 godina iskustva u prishijatriji sa različitim kategorijama osoba sa mentalnim smetnjama. Ipak i iskusnom medicinskom osoblju potrebna je konstanta obuka za rad na SOS liniji, s obzirom na to da je sve što imaju, kada je pacijent u pitanju, njegov glas i ono što im saopšti.

- Ljudi koji rade na SOS liniji su visoko edukovani, slede unapred jasno definisane procedure rada, ali imaju stalnu, kontinuiranu, edukaciju i superviziju. Posao je jako specifičan. Kada odete kod lekara, on vas vidi, vidi vam eskpresiju lica. Mi samo čujemo glas, tako da moramo da imamo i talenta. Dosta je teže raditi s ljudima na taj način. Mi na našoj internoj edukaciji i superviziji izlažemo svoje stavove, probleme u radu, razmenjujemo iskustva. I to što se snimaju razgovori služi da bismo poboljšali kvalitet svog rada. Od 2019. do 2022. godine smo postigli veliki napredak u kvalitetu rada sa građanima koji nam se javljaju. Steklo se veće iskustvo koje na sastancima stalno usavršavamo. Nalazimo rešenja da poboljšamo pristup, dostupnost i kvalitet rada - kaže.

Ističe da je iskustvo značajan resurs koji je potreban da bi neko počeo da radi na SOS liniji za prevenciju samoubistva. Osim profesionalnih kvalitata, veoma je bitna empatija, kao i saosećanje za ljudsku patnju i brige.

- Bitno je da imate kapacitet da slušate drugog. Dakle, treba da imate i neke lične kapacitete - stabilnost, smirenost, da umete da se snađete, jer se javljaju različiti ljudi. To je naročito bitno kada se jave ljudi koji su u krizi. Oni su uznemireni, u strahu, ili imaju neke druge neprijatne emocije, ljudi su. Znaju da im treba pomoć, a vi ste tu da ih opuštenim razgovorom usmerite, ali bez nekog prevelikog nametanja. Treba da osobi, sušajući je, pomognete da definiše kako se oseća, jer su mnogi samo uznemireni, znaju da im treba pomoć, a ne znaju tačno da definišu kako se osećaju. Naš zadatak je da ih usmerimo da definišu tačan problem, najčešće sa emocijama i sa mislima. To su dve psihičke funkcije koje su najosetljivije i najkonfuznije, te ljudi ne znaju da odrede koje ih emocije uznemiravaju i zbog kojih se osećaju loše - dodaje.

Objašnjava da, kada se osobi definiše problem koji je muči, njoj bude jasnije šta je to. Osobe koje pozivaju su često zbunjene onim što im se dešava.

- Danas je takvo vreme. Živimo u vremenu u kom je mnogo nesnađenih ljudi, onih koji ne umeju da se izbore sa stresom i upadnu u stanje mentalne nestabilnosti. Morate da imate i razumevanje da prihvatite tuđu priču, da imate ljudski talenat, osim obrazovanja i iskustva. Treba da budete strpljivi i da budete sposobni da aktivno slušate. Komunikacija postoji, ali je na neki način osakaćena, jer osobi samo čujete glas, ne vidite joj facijalne ekspresije, uznemirene pokrete, da li plače, morate da vizualizujete na osnovu boje glasa, brzine govora - ističe Vukašinović.

Ono što su stručnjaci koji rade na SOS liniji shvatili na osnovu iskustva jeste da, iako postoje pravila kako se razgovara sa ljudima koji pozovu, svakoj osobi treba da se pristupi individualno. Postoje osobe koje se već leče, te imaju neko iskustvo i iz tih razloga i zovu, ali postoje i oni koji su prvi put u krizi ili nekoj toliko stresnoj situaciji. Aktivno slušanje je ono što osoba oseti, te stručnjaci ne ulažu samo profesionalne, već i lične kapacitete, zbog osetljivosti teme razgovora.

Razlozi poziva su brojni

Razlozi poziva su, kako objašnjava dr Vukašinović, najćešće hronične teškoće u porodici ili bračnom funkcionisanju, javljaju se pacijenti koji se leče i imaju iskustva sa stigmatizacijom, nerazumevanjem okoline, porodice. Zovu ljudi koji su u različitim životnim situacijama, pretrpeli su razočaranja, gubitke, javljaju se adolescenti koji trpe vršnjačko nasilje, imaju problema u ljubavnim odnosima ili ih roditelji ne razumeju. Kako kaže Vukašinović, najčešće je reč o osobama koje nemaju dovoljno razvijene veštine za prevladavanje stresa i koji ispoljavaju neke od simptoma mentalnog poremećaja, najčešće depresije ili neki od anksioznih poremećaja.

- Depresija i anksioznost, napadi panike, stanje uznemirenosti su najčešći razlozi poziva. I dalje vlada velika stigma kada su u pitanju mentalne smetnje. Ako osoba razmišlja o samoubistvu, posmatramo da li je visoko ambivalentna, da li želi da prekine patnju u kojoj se nalazi, a istovremeno želi da živi. Postoji jasna razlika između suicidalnih misli, namera i toga da li je osoba napravila jasan plan. Na osnovu razgovora procenjujemo suicidalni rizik, a na osnovu te procene intervenišemo. Ako je osoba visoko suicidalna, ako nam neko kaže da je napravio plan, napisao oproštajno pismo, najčešće intervenišemo tako što pozivamo Hitnu pomoć u pratnji policije. Postoji saradnja između nas, policije i Hitne. Postoji skala procene suicidalnog rizika. Ako je to samo u mislima, obično se osobe usmeravaju kod psihijatra, u dom zdravlja ili naš dispanzer. Ako je baš ozbiljan rizik, onda intervenišemo. Najpre insistiramo da osoba sama pozove policiju ili Hitnu ili ih pitamo sa kim žive, pa da im pomognu članovi porodice, ako je dete u pitanju, ili bračni partner. Trudimo se da podstaknemo i druge bliske osobe iz okruženja na podršku. Pozivanje policije i Hitne pomoći je krajnja intervencija - objašnjava.

Pravimo "pakt sa životom"

Za tri godine, SOS linija za prevenciju samoubistva imala je skoro 19.000 poziva.

- Nije retko da neko zove i nekoliko puta. Treba znati da ova linija nije besplatna psihoterapija, s obzirom na to da mi pružamo intervencije u krizi. Bitno je da se ne shvati pogrešno. Pružamo podršku, usmeravamo ljude, pomažemo da definišu kako se tačno osećaju, savetujemo ih i dalje ih usmeravamo kome da se obrate - psihologu, lekaru, u dispanzer, bolnicu. Pružamo i savetovanje. Nije retko da nam se građani sami javljaju da nas obaveste ukoliko im bude bolje - dodaje.

Kako objašnjava, kada osoba hoće da naudi sebi, stručnjaci koji rade na SOS liniji sa njom prave "pakt sa životom".

- Veliko je zadovoljstvo i lična satisfakcija za sve nas kada znamo da smo pomogli osobi i da je usmerena na pravi put. Mnogi su ambivalentni kad imaju mentalni problem, ne znaju da se snađu. Psihički život čoveka i unutrašnji svet svakog od nas je komplikovan. Mnogi ne znaju da definišu šta ih muči, oni su uznemireni, ne znaju šta im se dešava. Cilj je da nađemo rešenje - kaže Vukašinović.

Sve češće de dešava da ljudi koji imaju mentalne probleme prijatelje i pomoć traže na društvenim mrežama. Vukašinović objašnjava da je tehnologija ljudima za neke stvari pomogla, da li da je u mnogome i odmogla. Vezani smo za telefone, što donosi otuđenje i izbegavanje problema.

- Mislim da pomoć ne treba da se traži po društvenim mrežama, već da se obrate stručnom licu, ili nama ili u određenu zdravstvenu ustanovu. Sada je popularan Gugl doktor. Ipak je najbolji kontakt uživo sa lekarom, terapeutom, psihologom, sa ljudima koji su stručni, da se dođe na razgovor, pregled, seansu. To je uvek preporuka u odnosu na traženje saveta preko mreža. Savete ne treba da tražimo preko društvenih mreža ili sumnjivih i neprofesionalnih sajtova jer danas svako može da napravi neku grupu - dodaje.

Ono što je veoma bitno je pravovremeno traženje pomoći i saveta. To je ključan faktor da bi lečenje bilo uspešno i imalo pozitivan ishod. Kada primetimo da nismo dobro, da nismo kao pre, da nas muče strahovi, teskoba, nesnađenost koji traju neko vreme, a sopstvenim mentalnim snagama nismo u stanju da se izborimo, onda moramo da potražimo pomoć.

- Ukoliko primetite kod nekog bliskog izmene u ponašanju koje odstupaju od uobičajenog načina funkcionisanja treba da se reaguje i da se potraži pomoć. Većina ljudi koji nas zovu nemaju podršku. Njihov mentalni poremećaj je neprepoznat od strane članova porodice. Oni to ignorišu ili govore da im nije ništa. Depresivnim osobama govore da su lenje. Nekada naša okolina, porodica, okruženje, dobro pravovremeno odreaguju, a nekad, kada primete mentalni poremećaj, odustanu i to se prolongira. Veoma je bitno da porodica prepozna znake depresije, zato radimo edukaciju stanovništva. Još jedna od funkcija ove službe i linije je da destigmatizujemo u društvu da je sramota otići kod psihologa i psihijatra, jer je to kod nas i dalje tabu tema, nešto o čemu je sramota razgovarati, a radi se o jako bitnoj stvari. Mentalno zdravlje je jednako bitno kao i fizičko - zaključuje Vukašinović.

Kada je reč o samoubistvu, svaki razgovor o toj temi treba da se shvati ozbiljno. Postoje razne zablude o toj temi, od filozofskih, do nekih konkretnih medicinskih jasnih stavova. Velika je zabluda da osobe koje govore o samobistvu retko izvrše samoubistvo, kao i da otvoreno postavljanje pitanja o samoubistvu može da isprovocira sam čin ili da nekome da ideju da to uradi.

(Telegraf.rs)