Vesna je kao beba ostavljena kod stovarišta, danas traži sestru bliznakinju: Kažu da su je videli u Novom Sadu

Polovinom avgusta na društvenim mrežama osvanula je intrigantna objava, 800 puta podeljena. Jedna žena sa dva imena i prezimena, dva datuma rođenja spominje dva grada i pobraja činjenice, tražeći istinu. Opisano je odelce na jednoj ostavljenoj bebi - belo ćebe i marama raznih boja i figura. Objavljene su i fotografije iz raznih životnih dobi. Na njima je Nera ili Vesna, zavisno od toga ko je kako pamti.

Broj onih koji je pamte po prvom imenu, datom na rođenju, mnogo je manji, neutvrđen: majka, ako je živa, i oni oko nje koji su joj možda pomogli da (bezbedno) ostavi dete. Nikome od njih godinama ne uspeva da uđe u trag i zato im se ovako javno obraća. Nudi sve podatke o sebi - i neke možda tačne i neke netačne, a pribeležene u njenim ličnim dokumentima - kako bi se obratila i onoj sa kojom je možda delila majčinu utrobu, a koja je se po imenu ne može setiti.

Naša sagovornica Vesna Jovanović objašnjava zbog čega veruje da ima sestru bliznkinju i da joj se majka možda i dalje nada. Dug je put prošla od Nere Manojlović, preko Vesne Petrović, do Vesne Jovanović, koja je danas. Prva je, priča za Telegraf.rs, bila na rođenju, kada je ostavljena. To je bilo u maju 1962. godine. Kao datum rođenja zabeležen joj je 20. april 1963, gotovo godinu dana kasnije. Tada slavi rođendan.

- U znaku Ovna - odgovara na pitanje o horoskopu sa proizvoljno odabranim danom, mesecom i godinom iz matične knjige rođenih.

Vesna Petrović postala je nakon usvojenja koje se dogodilo 1965. godine. Sve to saznala je kao odrasla žena, od 1990, pa u godinama potom.

Jovanović joj je venčano prezime.

- Ja se ne stidim. Imam pravo da tražim svoje poreklo, prvenstveno majku. Ako su živi, volela bih da pronađem oba roditelja. Po priči familije mojih usvojitelja, ja sam dete koje ima sestru bliznakinju koja živi u Novom Sadu - kaže navodeći da je i o majci čula ponešto, te da je ona lekar internista, da radi u Beogradu, da ju je ostavila još dok je studirala medicinu: - Toj ženi u životu ne bih želela da smetam. Ja sam obezbeđena. Suprug ima kuću u Paraćinu, ja u Ćupriji. Imamo dvoje zlatne dece. Meni ništa ne treba. Jednostavno želim istinu.

Kaže nam i šta joj je sve padalo na pamet. Kada bi saznala majčino ime, raspitala bi se preko kolega, tražila uput i otišla na pregled. Ali imena nema.

"Želim istinu zbog sebe i zbog dece"

I naša sagovornica Vesna zdravstveni je radnik. Već 38 godina radi kao medicinska sestra na neurologiji u Ćupriji.

- Moj sin ima 30 godina, nije se oženio. Zamislite da upozna devojku, a da posle svega ispadne da mu je to sestra. Prvenstveno želim to da saznam zbog sebe, a posle zbog dece - kaže navodeći da je svakakve priče čula.

Da je svet mali dokazuje i jedan tužan primer iz njenog kraja.

- Mi deca usvojenih roditelja ovde znamo ko je usvojen. Razmenjujemo iskustva. Imali smo situaciju da su se upoznali mladić i devojka. Trebalo je da se uzmu. Kad su otišli po izvod iz matične knjige rođenih, njihovi podaci su se poklopili. Oni su bili rođeni brat i sestra i ubili su se - navodi.

- Moguće je. Stvarna je priča. Dečak je bio usvojen - dodaje iznenađena nevericom šokiranog sagovornika.

Navodi i primer iz svog bliskog okruženja. Muž njene prijateljice usvojen je u detinjstvu. Ponovo pred venčanje otkrivene su informacije o usvojenju.

- On je otišao da upozna svoju majku. Imao je više od 30 godina. Ona mu je otvoreno rekla: 'Izrodila sam tri sina i rodila ćerku, jer mi je to bila životna želja. Desilo se, ostala sam ponovo trudna, rodio si se ti. Više nisam želela dece i dala sam te na usvajanje.'

On se posećuje sa braćom. Svi su u inostranstvu. Samo ja nisam imala sreću da sam dobila ikakav jednostavan odgovor - kaže Vesna, koja ni sa svojih 60-ak godina ne zna čije je dete.

"To si sad pitala i više nikad"

Za svoju priču saznala je u školi.

- Rekla sam da sam doživela neprijatnost u školi - uvodi nas u razgovor koji je povela u svom četvrtom razredu.

Tema je zaključena i pre nego što je započeta, ali razgovor nikad nije završen.

- Koju?

- Drugarica mi je kazala da mi vi niste roditelji. Da ste me usvojili.

- 'To nije tačno! To si sad pitala i više nikad nemoj da pitaš' - rekli su mi širom otvorenih očiju - navodi dokle su stigli.

Toj priči ima pola veka. Usvojitelji su umrli, a ni u samrtnom času preko njihovih usta nisu prešle reči kojima se od tog razgovora nadala.

- Ja sam bila ubeđena da će na samrti da mi kažu: 'Nismo imali dece. Uzeli smo te odatle. Majka ti se tako zove...' Bilo šta da mi nagoveste. To se nije desilo - kaže navodeći da je upkos prekoru znala šta je istina.

Njene slutnje dobile su potvrdu tek 1990. godine. Tada je našla ugovor o usvojenju i ugovor o promeni imena i prezimena.

- Pronašla sam to tragajući za nekom dokumentacijom. Bilo je toliko minijaturno, da možete da stavite u kutiju od šibice. Kao pek papir, tako mastan - opisuje šta je pronašla dodajući da je pre toga bezuspešno probala da dobije podatke iz Zvečanske.

Potom se udala i rodila sina. Kada je dete imalo tri godine, ponovo se dala u potragu - za sobom. Opet pokucavši na vrata Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvečanskoj, po imenu i prezimenu zatražila je socijalnu radnicu za koju je saznala da je prisustvovala usvojenju. U tom času B. S. već je bila preminula, kaže nam Vesna. Odatle su suprug, ona i dete krenuli put naselja Braće Jerković, u Dom za nezbrinutu decu.

- Primila nas je direktorka, jedno predivno stvorenje, koje je mene posebno oduševilo. Dalo mi volju i nadu da budem uporna - kaže kako je na svom trnovitom putu do još neznane istine upoznala i neke ljude koji su je dirnuli dobrotom.

Te slike u glavi navele su je da se seti svog detinjstva. Priča kako su joj bile uskraćene ekskurzije i druženja. Sad kad misli o tome, čini joj se da je sve bilo zbog straha usvojitelja da ne budu "raskrinkani".

Rođak joj na sahrani otkrio da ima bliznakinju

Međutim, i to se jednom prilikom desilo, ali ne od dece, ka kojima je bio usmeren najveći oprez.

- Rođak mi je rekao da imam sestru bliznakinju - kaže navodeći je reč o očevoj rodbini: - Tad je živeo u u Beogradu. Našli smo se na jednoj sahrani. Žurio je. Samo je to uspeo na brzinu da mi ispriča. Posle toga se nismo videli. Otišao je za Rusiju, gubi mu se svaki trag.

Pre deset godina izvojevana je velika pobeda. U bici koju vodi od detinjstva, ovo je bio svojevrstan proboj.

- Pošaljem matičnoj službi u Beogradu zahtev za izvod iz matične knjige rođenih i napišem adresu: Manojlović Nera, Kneza Miloša 13, Ćuprija. Za tri, četiri dana dobijem izvod iz matične knjige rođenih, gde piše: Jovanović Vesna, Kneza Miloša 13. Datum rođenja 20. april 1963. Zavedena pod rednim brojem 27. Otac Božidar, majka Branka: - kaže uz napomenu da su to imena njenih usvojitelja: - I dole u zaglavlju piše: sklopila brak 21. septembra 1991. Skupština Opštine Paraćin, suprug Dragan Jovanović.

- Posle toga se ja lepo spakujem, odem u Opštinu Stari grad, i u matičnu službu sa ovim što imam. Kažem matičarki da sam došla. Da imam prava i jednu veliku molbu, da ja hoću da vidim. Ona me pita šta. Tražila sam da vidim šta je zavedeno pod brojem 27 - objašnjava.

Tražila joj je podatke napismeno.

- Ni u bunilu - seća se odgovora.

Kaže nam i da je iskoristila njen trenutak nepažnje i počela da prepisuje. Tu je iskoristila priliku za još jedno pitanje - o NN osobi koja ju je pronašla.

- Taj neko je morao da pozove SUP, da me odnese do tamo ili do bolnice. Oni su morali da uzmu njegovo ime i prezime. Zašto nema zapisnika SUP-a? - ponavlja prilažući i odgovor koji su njoj tada dali: - Nije ga ni bilo.

Kao medicinsku radnicu, to ju je prenerazilo.

-  Meni kad dođe čovek koji ne može da priča, on je za mene NN. Prvi koji se pojavi i kaže to je Ivan Jovanović, donesu ličnu kartu i zdravstvenu knjižicu, on je onda Ivan Jovanović - kaže.

Ni imena "pronalazača" ni adrese hranitelja

Matičarka joj je poželela svu sreću, a Vesna se okrenula i otišla. Utom se uputila kod rođaka i rekla da joj je potrebna njihova pomoć. Ponovo je otišla u Zvečansku.

- Rekla sam da mi treba neko nadležan. Primila me jedna starija gospođa. Uđem, kažem: 'Dobar dan, ja sam došla, tražim svoje papire. Da vas pitam odakle meni ime i prezime. Vodi se da sam usvojena od nepoznatih roditelja.' Kaže: 'Nema kod nas.'

- Mora da ima. Ako su me uzeli iz Zvečanske, mora da ima. Ja odavde ne izlazim dok mi ne iznesete dokumenta - prepričava i dodaje da je to bio čas u kom joj je već bilo prekipelo: - To možda jeste moja nekultura. Nema tu više molbe. Jednostavno hoću.

Reč tamo, reč ovamo, i uz nešto ubeđivanja, dale su se na posao. Posle nekog vremena Vesna je ponovo dobila informaciju koja je nije zadovoljila.

- Traži, traži i reče: 'Evo našla sam vas. NN nahoče, Manojlović Nera.' Pitala sam kako može da bude i nahoče i Manojlović Nera. Nahoče je dete koje je nađeno bez imena i prezimena. A ona me gleda. Ja sam već imala ime i prezime ili sam ostavljena sa tim - u očaju ističe sva nepoklapanja: - Rekla sam joj da hoću svu dokumentaciju na uvid.

- 'Vi ste kategorični da sve to znate?' - prenosi njene reči.

- Jesam. Imam pravo na to. Ne možete da mi stanete na put.

Vratila se kući, pamti da je bila sreda. Suprug joj se obratio, pozivajući je na razum.

- 'Dižeš sebi pritisak, ništa ne možeš da uradiš. Zašto ne odustaneš?'

- Nema odustajanja - odvratila je.

U subotu se pojavio poštar na njenoj kapiji. Dočekala ga je još u pidžami. Nosio je preporučeno pismo i tražio potpis.

- Jednog momenta mi je sinulo. Verovali ili ne, oni su mi poslali sve od momenta kad sam doneta u Zvečansku, moj rast i razvoj do izlaska iz Zvečanske. Kad sam prohodala, kad sam progovorila, da sam imala problema sa astmom, sa alergijama, koliko sam merila... Sve, sve, po danima.

Iz Zvečanske su me poslali u hraniteljsku porodicu. Piše samo: Sokić Milorad. Ja sam pitala gde živi. Taj čovek je morao da ima adresu stanovanja. Nema ničeg, samo ime i prezime. Godine 1965. su me usvojili ovde u Ćupriji da bi mi posle promenili ime i prezime u Vesna Petrović. Tu nema ni pečata, samo potpis načelnice nekog opštinskog odeljenja. Kad sam u matičnoj službi tražila '65. godinu, nema dokumentacije. To je sklonjeno - kaže navodeći da je toga puta neke kockice složila, ali da je ponovo naišla na zid neispoštovanih procedura i košenja sa logikom.

Sprema se da uradi DNK test

Posle nedavne objave dobila je jedan poziv. Javila joj se gospođa iz Novog Sada. Začudo, nosi isto ime. Ta druga Vesna rođena je u martu 1962. godine. Rečeno joj je da je imala sestru bliznakinju i da druga devojčica umrla. Predstoji im DNK test.

Ispod njene objave na Fejsbuku, u kojoj je objavila i svoje fotografije, ljudi masovno komentarišu da su osobu takvog lika videli u Novom Sadu.

Nekad ranije dobila je i fotografiju jedne nastavnice.

- Original ja. Visina, frizura, stav... - objašnjava šta je ugledala i na osnovu čega je krenula da se raspituje.

Saznala je da je reč o ženi desetak godina starijoj, te da je ubrzo preminula. Nije joj mogla biti sestra bliznakinja, ali nije dobila priliku ni da proveri da li joj je možda "samo" sestra.

O razlozima zbog kojih je ostavljena ne polemiše. U oči su joj "sasuli" krajnje mogućnosti. Čim joj je majka dala i ime i prezime, mora da je sačekala da vidi ko će je odneti, možda je i dalje čeka, glasi jedna. Druga joj je sušta suprotnost. Para vrti gde burgija neće, pa je ona možda i prodato dete. Obe uzevši u obzir, i dalje želi da sazna čije je dete i ko su joj rođaci, bez želje da ikome stane na put.

(Telegraf.rs)