Tata je lagao, nije smrdelo na ribu: Naša Dragana o prvom moru, i kako je omrzla višnje i ohridsku pastrmku

Foto: Privatna arhiva

Odlazak na letovanje prosečnom Srbinu je misija koje se ne odriče pa ni po cenu kredita, koji će otplaćivati cele godine. Naročito mladi ne odustaju od ovog zadovoljstva pa ni kada roditelje treba oterati u dužničko ropstvo na popriličan period. Mladim generacijama neverovatno deluje da su im roditelji u njihovim godinama na more odlazili retko a neki nikad. Putovanje u inostranstvo je bila privilegija koju su retki mogli da priušte a o šatoru u zabiti u Čanju, sanjalo se kao o vili na Azurnoj obali.

U to vreme, prosečan Jugosloven je pravio kuću, dizao kredit da kupi "fiću", a malo je bilo onih koji su za keš mogli da priušte nameštaj ili belu tehniku. U skladu sa tim "ambicijama", odlazak na letovanje je bio luksuz koji se odlagao za neka bolja vremena, koja su uvek bila korak ispred svakodnevnice prosečne porodice koju su činili otac radnik, majka "domaćica" i dva klinca. U takvoj situaciji, mladi su pribegavali raznim "opcijama" kako bi se domogli Jadrana makar i na par dana.

Preporučujemo

Tih osamdesetih godina sada se sećam sa nostalgijom, jer je para manjkalo, ali je svega ostalog bilo na pretek.

Iako sam zagazila u dvadesete i dalje sam bila pod strogim roditeljskim nadzorom. Otac je postavljao pravila o svemu i svačemu, prvenstveno o tome kako će se sa svim kreditima uz jednu platu pregurati mesec.

Jadran sam viđala samo na televiziji, kao i brat i mama, a tata ga je posetio samo jednom i to sa firmom. Kad smo ga pitali kakvo je more, kazao je: "Pih, smrdi na ribu!"

Uzimajući u obzir da je bio strog kritičar svega i svačega, nije mi pokvario ambicije da ga lično omirišem.

Tih osamdesetih godina cvetale su omladinske zadruge, koje su mlađariji bile šansa da se domognu pristojne sumice. Naročito je bio popularan odlazak u Ohrid na sezonske poslove u ugostiteljstvu. Sa najboljom drugaricom Danijelom Simjanović videle smo šansu u ovim poslovima da zaradimo pare na more. Rečenica: "Nisam te poslao na fakultet da radiš kao konobarica!", iz očevih usta, stavila je tačku na naše planove.

Ubrzo smo našle alternativu.

Tih osamdesetih godina, još su funkcionisala razni PIK – ovi, u prevodu poljoprivredno industijski kombinati, jedan od njih je bio u okolini Niša i u svom posedu imao plantaže sa višnjama. Nijedna žrtva nije bila prevelika zarad plavog Jadrana, pa nam ustajanje u četiri, da bi se uhvatio autobus u pet koji je vozio sezonce do voćnjaka, nije padalo teško. Branje ovog voća, bila je posebna priča, na stablu nije smela ostati nijedna višnjica. Tada sam došla do vrlo poučnog saznanja, da je višnja drvo koje ne daje nimalo hlada, te da beračima spasa nema od sunca koje prži.

Ali, nismo sebi davale odmora dok ne bismo svakog dana napunile 34 gajbe, u prevodu 170 kilograma, u prevodu pet hiljada dinara ovaploćenih u novčanici sa likom nam druga Tita. Kada bih se zamazana sokom omraženog mi voća dovukla kući i sklopila oči, pred očima su mi i dalje bile blistave crvene loptice koje su mi zagorčavale život dobrih mesec dana.

Međutim, kada se sezona završila i Jadran se činio bliži nego ikad, usledio je hladan tuš.

Kad je došlo vreme isplate kazali su nam da para nema i da se ne zna kad će ih biti. I opet nam se more izmaklo.... Odlučile smo se na sve ili ništa, da slažemo roditelje. Kazale smo im da smo pare dobile i da idemo na more a sele u voz i otišle u Ohrid da radimo.

Tamo nas je prvog dana dočekao namrgođeni upravnik hotela, puna gajba ljigave ohridske pastrmke i noževi veći od riba kojima smo im vadile utrobu.... Stisnule smo zube, Jadran ili propast.

Verujući da smo skovale savršen plan, nismo mnogo brinule da ćemo biti provaljene... I bilo bi tako da nije bilo osobe koje starijim sestrama zagorčavaju život odnosno "mlađeg brata“. Na njega sam kao dete gledala kao višak zbog kojeg je meni uvek nešto bilo zakinuto. Kao starija, s pravom sam ga tretirala kao špijuna koji je tasterisao roditeljima sve što bih uradila a on bi smatrao da bih zbog toga mogla da dobijem batine. Svoju reputaciju opravdao je i tog puta, jer se nakon što smo navodno otputovale u Budvu, ni danas ne znam s kojim parama, uputio za nama.

Ne zbog Jadrana, nego zbog nas...

Posle desetak dana provedenih u Ohridu pozvala sam kući, navodno iz Budve a slušalicu je podiglo „čudovište“ od mlađeg brata.

Na moje pitanje: "Kako ste?" , usledile su reči:

"Ako ste u Budvi, neće vam biti teško da pošaljete razglednice. Ako ne stignu, reći ću tati i mami da ste pobegle u Ohrid a onda vam je bolje da se ne vraćate!"

Tras slušalica....

Pokunjena sam se vratila u hotel, shvativši da nas je skot priterao uza zid.  Ali, moja najbolja drugarica je opet imala rešenje:

- Nema problema, idemo u Budvu da pošaljemo razglednice!

Auto-stopom od Ohrida, zahvaljujući sada, verovatno, nepostojećoj firmi "Mlaz Bogdanci“, čije su kamiondžije krstarile bivšom Jugom, stigle smo do Budve i poslale razglednice.

I videle more....

Tata je lagao, nije smrdelo na ribu....

Mirisalo je na Sunce, prvu ljubav, na sve ono što samo mladost može da daruje i za čim se žali sa svakom godinom koja ostane iza nas.

(Telegraf.rs)