Ulični prodavac nije znao da će pokrenuti revoluciju kada se zapalio, a uradio je to zbog jedne žene: Pre 8 godina je počelo Arapsko proleće (FOTO) (VIDEO)

Pre osam godina su započele demonstracije u više arapskih država koje su promenile svet. Nakon serije protesta i sukoba na ulicama više ništa nije bilo isto, a negde je situacija prerasla i u građanske ratovi koji i dalje traju. Sve je počelo u  Tunisu, kada se 17. decembra 2010. godine, zapalio prodavac Muhameda Bouazizija u znak protesta protiv policijske korupcije.

Ovaj čovek nikada nije imao nameru da promeni svet. Rođen je u provinciji u Tunisu, daleko od centara moći u Vašingtonu, Evropi, pa čak i svoje prestonice. Međutim, izazvao je velike promene koje su napravile pravi bum u 21. veku. Njemu je državna službenica Faida Hamdi zaplenila štand s povrćem.

Preporučujemo

U trenutku očaja, Bouazizi se zapalio ispred zgrade u kojoj je Hamdi radila. Za nekoliko nedelja je preminuo, na desetine mladih Arapa učinilo je isto, izbili su masovni protesti, svrgnut je autoritartni predsednik Tunisa Zine El Abidin Ben Ali i Arapsko proleće je počelo.

Ona je nekoliko godina nakon toga izjavila da se oseća odgovornom.

- Ponekad poželim da to nisam uradila - izjavila je Hamdi britanskom "Dejli telegrafu" u jedinom intervjuu koji je odlučila dati povodom pete godišnjice, 2015. godine.

Njen glas se do tog trenutka nije mogao čuti. Članovi Bouazizijeve porodice postali su poznati u nedeljama nakon njegove smrti, a tadašnji unezvereni i uzdrmani Ben Alijev režim uhapsio je Faidu Hamdi čim su protesti počeli.

- Osećam se odgovornom za sve - dodaje Hamdi. Njen glas je drhtao dok je govorila o traumatičnim posledicama i pet godina koje su transformisale Bliski istok, ali očigledno nisu promenile dovoljno u provincijskim gradovima kao što je Sidi Buzeid.

- Ponekad krivim sebe i mislim da je sve to zbog mene. Oblikovala sam istoriju budući da sam ja ta koja je bila tamo i moje je delovanje doprinelo tome. Pogledajte nas sada, a istovremeno Tunižani pate, kao i obično - kaže Hamdi.

Smrt Mohammeda Bouazizija pogodila je arapski svet pravo u živac. Mnogi mitovi su ispričani o njegovoj priči i o priči Faide Hamdi jednako kao i o prirodi pobuna i padova koji su usledili, prenosi Jutarnji.hr.

Korupcija, paralizirajuća birokratije i represivne policijske države držale su pod kontrolom i usporavale su razvoj većinom mlade populacije širom regije, a žrtve takvog sistema vladavine nisu imale mnogo načina za izražavanje svog nezadovoljstva osim kroz ekstremne aktivnosti.

Međutim, tada 2015. godine Hamdi je istakla da su ona i Bouazizi gurniti u stranu.

- I Muhammed Bouazizi i ja smo žrtve. On je svoj život izgubio, a moj nikada posle nije bio isti. Kada pogledam regiju i moju zemlju, svega mi je žao. Smrt je svugde, ekstremizam cveta i ubija prelepe duše - kaže Faida Hamdi.

ARAPSKO PROLEĆE

Događaji koji su počeli u decemtru 2010. godine na Bliskom istoku i severu Afrike poznati su kao "Arapsko proleće", a ponekad i kao "Arapsko proleće i zima", "Arapsko buđenje" ili "Arapski ustanci", iako nisu svi učesnici Arapi.

Građani su želeli smenu vlasti, diktatorskih režima koji su na čelu države već decenijama, ali nisu mogli ni da pretpostave šta ih sve čeka.

Vlasti su često na demonstracije odgovarale nasiljem, kao i provladinim protestima i kontrademonstracijama. Protesti su imali oblike građanskog protesta sa demonstracijama, marševima kao i korišćenje društvenih mreža, pa je tako čitav svet imao priliku da vidi šta se dešava.

Prvi protesti u decembru 2010. godine započeli su u Tunisu i Egiptu početkom 2011. godine, zatim Libiji, Bahreinu, Siriji i Jemenu, Alžiru,  Iraku, Jordanu, Maroku i Omanu, kao i na granicama Izraela  i manjih protesta u Kuvajtu, Libanu, Mauritaniji, Saudijskoj Arabiji, Sudanu i Zapadnoj Sahari.

TUNIS

Nakon Bouazizija otkriveno je da je samospaljivanje već postala česta pojava u Tunisu te da je 15 posto svih pacijenata koji su primljeni u tuniške bolnice s opekotinama svoje rane zaradilo tim putem.

Za šest meseci, više od 100 Tunižana se spalilo, a u tome ih je sledilo još barem toliko drugih osoba širom arapskog sveta, od Maroka do Saudijske Arabije i Iraka.

Uprkos tome nije bilo mnogo onih koji su mogli da zamisle haos koji će uslediti, čak ni kada je predsednik Ben Ali nakon višenedeljnih demonstracija popustio i zajedno sa svojom ženom i tuniškim zlatnim rezervama avionom zbrisao u Saudijsku Arabiju.

Tunis je napustio 14. januara 2011. godine. Posle bekstva Ben Alija, formirana je privremena vlada, uključujući i članove vladajuće stranke KDO u nekim ministarstvima i članove opozicije u drugima. Vlada je trebalo da obavlja tehničke poslove do novih izbora, 60 dana posle reformi starog režima.

Međutim, pet opozicionih ministara napustili su vladu gotovo odmah i 21. januara 2011. godine su nastavili sa uličnim protestima u Tunisu i drugim gradovima i tražili nove da bude raspuštena vlada u kojoj će biti ministri iz stranke Ben Alija.

Protesti u Tunisu su poznati pod nazivom kao Tunižanska revolucija dostojanstva. U zapadnim medijima se ovi događaji obično nazivaju Jasmin revolucija.

Tunis je uspeo da izbegne ratove i sukobe. Građani su dobili svoju demokratiju i pravo da se njihov glas čuje. Međutim, sve ostalo je isto, a politička garnitura iz režima Ben Alija se polako vlaća na političku scenu.

Korupcija i nepotizam su veoma rasprostranjeni. Ekonomija je u teškoj situaciji, a policijska brutalnost je i dalje nekažnjiva. Hapšenja i premlaćivanja su i dalje česta. Među građanima i postoji strah od terorističkih napada.

Nezaposlenost je velika, a najteže su pogođeni oni koji visoko obrazovani. Na sve ovo neki bi rekli da nada u bolje sutra i dalje postoji, prenosi Independent.

EGIPAT

Nakon Ben Alija u Tunisu, dugogodišnji egipatski predsednik Hosni Mubarak sišao je sa vlasti posle 18 dana demonstracija na trgu Tahrir u Kairu. Protesti su počeli 25 januara 2011. godine. Protesti su počeli kao marševi desetina hiljada ljudi u Kairu da bi se ubrzo proširili na druge gradove Egipta.

Iako su politički motivisane demonstracije bile uobičajene u Egiptu i prethodnih godina demonstracije sa početka 2011. godine se odlikuju masovnošću i činjenicom da demonstranti potiču iz najrazličitijih socijalnih i verskih grupa.

U pitanju su najveći protesti od 1977. godine i takozvanih Pobune za hleb, kada je desetine hiljada ljudi protestovalo protiv mera države, motivisanih pritiscima Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, da se obustavi finansiranje ishrane za najsiromašnije slojeve.

Demonstranti su iskazali svoje nezadovoljstvo u vezi sa velikim brojem političkih, socijalnih i ekonomskih problema. Ovi protesti su obustavili privrednu proizvodnju, ali su i smanjili broj turista, pošto je zemlja u tom momentu ocenjena kao izuzetno nebezbedna.

Nakon pomenutih protesta, u julu 2013. je došlo do državnog udara, s ciljem svrgavanja s vlasti dotadašnjeg predsednika Muhameda Mursija. Povod za puč bili su masovni protesti širom zemlje koji su otpočeli krajem juna a omasovili se 1. jula. Vojska je 1. jula dala ultimatum Mursiju da razreši krizu do 3. jula, ali pošto Mursi nije ništa postigao, srušen je s vlasti i stavljen u kućni pritvor.

General Abdel Fatah el Sisi objavio je 3. jula na javnoj televiziji da je uklonio Mursija s vlasti, suspendovao ustav i raspisao je nove izbore na kojima je i pobedio.

Otvoreni prkos u Egiptu je danas retkost, a vlada predsednika Abdela Fateha al-Sisija je omogućila malo prostora za politički diskurs ili neslaganje. Ekonomija zemlje ostaje u i dalje užasnom obliku, pri čemu inflacija prevlada i donosioci prihoda koji se bore da bi preživeli. Sukobi vlasti sa aktivistima za ljudska prava i novinarima traju bez presedana.

LIBIJA

Protesti u Libiji su 2011. godine doveli do oružane pobune, koja je prerasla u građanski rat. Došlo je do višemesečnih vazdušnih udara na ovu državu, najpre pod vođstvom nekoliko zapadnih zemalja, a potom i NATO-a. Udari su bili usmereni isključivo protiv snaga pod komandom Moamera Gadafija.

U oktobru je usledila nova ofanziva, koja je dovela do pada grada, hapšenja i smrti višedecenijskog libijskog vođe, njegovog sina Mutasima, kao i nekoliko ljudi iz njegovog kruga.

Foto: Tanjug/AP/Anja Niedringhaus, Wikipedia/U.S. Navy photo by Mass Communication Specialist 2nd Class Jesse B. Awalt,

Nakon završetka Arapskog proleća, zemlja se podelila na dva dela, sa sve plemenima, klanovima i uticajem terorističke grupe Islamska država. Situacija anarhije i građanskog rata traje i danas, a stanovnici se nadaju da će predsedničkim izborima, koji bi trebalo da se održe sredinom ove godine, situacija barem stabilizovati.

Koliki je stvarni krah države, pokazuje i vest koja je digla na noge ceo svet kada je otkriveno da se migranti iz Afrike u Libiji kupuju na licitaciji na modrenoj pijaci robova. Često se može čuti da Libijci počinju da žale za životom koji su imali za vreme Gadafija.

SIRIJA

Građanski rat u Siriji, oružani konflikt između predstavnika vlasti i opozicije u Siriji traje i do današnjeg dana. Počeo je 15. marta 2011. godine istovremenim demonstracijama u više sirijskih gradova protiv sirijske vlade i predsednika Sirije Bašara al Asada, pod uticajem Arapskog proleća.

Demonstranti su tražili kraj vladavine Baas partije u Siriji, veća građanska i socijalna prava kao i odlazak sa vlasti Bašara al Asada. Protesti i demonstracije su kasnije prerasli u oružane sukobe a 2012. godine sukob pobunjenika i Vojske Sirije prerasta u građanski rat.

Bašar al-Asad obilazi svoje trupe u Siriji. Foto: Tanjug / AP

U proleće 2011. sirijska vlada koristi Vojsku Sirije u gušenju protesta i demonstracija. Nekoliko gradova je opsednuto, a u nekim gradovima je sirijska vojska koristila i vatreno oružje i pucala na demonstrante. Ovo je dovelo do revolta u samim oružanim snagama, pa je jedan broj pripadnika vojske dezertirao i priključio se demonstrantima, a kasnije su formirali Slobodnu armiju Sirije.

U rat u Siriji su uključene i brojne druge države koje podržavaju jednu od strana u sukobu. Rusije podržava vladu Bašara al Asada, dok se SAD nalazi na strani pobunjenika. Ovo područje je često bilo poprište i ličnih sukoba ovih zemalja.

Veliki broj civila je poginuo, a daleko veći broj ljudi je raseljen Foto: Tanjug/AP

Sirijsku vladu su više puta optuživali da je koristila hemijsko oružje nad svojim stanovništvom što je dovelo do bombardovanja od strane američkih vojnih snaga po naređenju američkog predsednika Donalda Trampa. Pojeidni ediji i stručnjaci za međunarodnu politiku su ocenili da bi ovo moglo da preraste i u veći sukob.

Nakon godina borbe između protivnika i pristalica sirijskog vođe, više od miliona ljudi je napustilo svoje domove, a sada traže svoju sreću po celom svetu ili čekaju svoju šansu izbegličkim kampovima i na graničnim prelazima. Na desetine hiljada ljudi je ubijeno, dok je dosta njih i uhapšeno i poslato u zatvore gde trpe torturu.

Velike sile su se umešale u sukob u Siriji Foto ilustracija: Telegraf, Tanjug/AP

I jedna i druga strana u konfliktu su optužene da su činile ratne zločine, zverstva i torturu nad zarobljenicima kao i korišćenje civila kao živi štit. Za sada nema izgleda da će se nešto promeniti. Mnogi Siriju ocenjuju kao podelju i uništenu zemlju, kojoj će trebati decenije i decenije kako bi se oporavila od sukoba koji i dalje traju.

JEMEN

Pobuna u Jemenu nakon nakon početne faze i revolucije u Tunisu, dogodila sa istovremeno sa egipatskom revolucijom i drugim masovnim protestima na Bliskom istoku početkom 2011. U ranoj fazi, protesti u Jemenu su u početku bili protiv nezaposlenosti, loših ekonomskih uslova i korupcije, kao i protiv predloga vlade za izmenu ustava. Zahtevi demonstranata su bili poziv za jemenskog predsednika Alija Abdulaha Saleha da podnese ostavku.

U februaru Saleh najavio da se neće kandidovati za reizbor u 2013. i da neće predati vlast svom sinu. U maju je odbio da potpiše sporazum tranzicije. Šeik Al-Ahmar Sadik, šef Hashid plemenske Federacije, izjavio je podršku opoziciji. Sa njegovim naoružanim pristalicama, došao je sukob sa snagama bezbednosti u glavnom gradu Sani. Teške ulične borbe su usledile i obuhvatale su artiljerijsko i minobacačko granatiranje.

Sukobi u Jemenu ne prestaju Foto: Tanjug / AP

U junu, potpredsednik Abd. al Rabu Mansura Al Hadi je preuzeo vršenje dužnosti predsednika, dok je Saleh odleteo je za Saudijsku Arabiju da se leči. Demonstranti su slavili pobedu i da je došlo vreme za transfer vlasti, ali jemenski zvaničnici insistirali na tome da je Salehovo odsustvo bilo privremeno i da će se uskoro vratiti u Jemen da nastavi svoju dužnost službenog položaja.

Sam Saleh je ubijen početkom decembra prošle godine, a tada se pisalo da će njegova smrt promeniti politički "pejzaž" države koja je već tri godine u ratu. Saleh je ubijen u sukobima sa svojim nekadašnjim saveznicima u Jemenu - pobunjenicima Hutijima, koje podržava Iran.

Saleh (75), bivši vojni oficir koji nije završio ni osnovnu školu, vladao je Jemenom pune 34 godine. Njegova početna obećanja demokratskih reformi pala su, kao i u slučaju brojnih drugih arapskih vladara, u vodu, a njegovu vladavinu možda najbolje obeležava izjava da je "vladati zemljom kao plesati na glavama zmija".

Saleh je vladao Jemenom 34 godine Foto: Tanjug / AP

U Jemenu se poslednjih nekoliko godina vode borbe između međunarodno priznate vlade i šiitskih pobunjenika Hutija koji su bili saveznici, sada već preminulog bivšeg predsednika Saleha, koga je podržavao Iran.

Jemen je 2012. godine postao bojno polje u ratu između sunita iz Saudijske Arabije, koje podržava jemenska vlada, i šiita iz Irana, koji imaju podršku šiitskih pobunjenika. Međutim, 2015. godine nasilje je dostiglo kritičnu tačku kada je koalicija Saudijske Arabije bombardovala ovo područje, kada je veliki broj ljudi nastradao i kada je razoren veliki deo zemlje.

Deca umuri od gladi i brojnih bolesti Foto: Tanjug/AP

Ovom sukobu se ne nadzire kraj, a najviše u njemu stradaju civili. Zemlja je u teškom stanju, ljudi nemaju šta da jedu, vraćaju se već iskorenjene bolesti, a deca masovno umiru. Čini se da međunarodna zajednica, kao ni strane u sukobu nemaju sluha za obične ljude, kojima su životi postali pakao.

VIDEO: Šta se dešava u Sriji posle američkih bombi?

(Telegraf.rs)