Natašu manijak držao 8 godina, neka deca se nikad kući nisu vratila: Zašto nam treba "Amber alert"?

Vest koja je 29. decembra obradovala Srbiju, ali i čitav region je da je Monika Karimanović (12) pronađena živa. Osumnjičeni za njenu otmicu je Ninoslav Jovanović, poznat i kao "Malčanski berberin", koji je već osuđivani silovatelj. Slučaj koji je posle nestanka Tijane Jurić još jednom zaprepastio državu, doveo je do mnogih polemika u javnosti. Jedna od tih je ponovo na svetlost dana iznela raspravu o tome treba li uvesti sistem upozorenja, poznat kao "Amber alert".

Radi se o sistemu upozorenja kada postoji realna procena da je nestalo dete u životnoj opasnosti i predstavlja jedan od intenzivnih i javnih mehanizama potrage, koja u praksi rezultira pronalaženjem nestale ili otete dece.

Kako Amber alert izgleda u praksi?

Ovaj sistem radi tako što, kada se prijavi nestanak deteta, reaguje policija, a potom se uključuju svi mediji, prekidaju se TV i radijski programi, objavljuje informacija o detetu, to se prenosi i na internetu. Slika deteta se pojavljuje na bilbordima, benzinskim pumpama, na mobilne telefone stižu SMS poruke.

Reč je o sistemu upozorenja kada postoji realna procena da je nestalo dete u životnoj opasnosti i predstavlja jedan od intenzivnih i javnih mehanizama potrage, koja u praksi rezultira pronalaženjem nestale ili otete dece.

Sistem Amber alert jeste zaslužan za spasavanje mnogo dece širom sveta, a ime je dobio po devojčici Amber Hagerman (9) koju je zadesila tragična sudbina.

Osim male Amber, svet su šokirali i brojni drugi slučajevi otmica dece i tinejdžera. Neki od njih su srećom uspeli da se vrate svojim domovima, dok druga, nažalost, nikada nisu.

Amber alert u Evropi

Trenutno sistem "Amber alert" postoji u 20 evropskih zemlja: Belgija, Bugarska, Kipar, Češka, Francuska, Nemačka, Grčka, Irska, Italija, Litvanija, Luksemburg, Malta, Holandija, Poljska, Portugal, Rumunija, Slovačka, Španija, Švajcarska i Velika Britanija. Kako i sam spisak pokazuje, nije uveden u zemljama bivše Jugoslavije.

Prvi put u Evropi je ovaj sistem "uključen" rano ujutru 8. maja 2013. godine za dvojicom braće iz Holandije. Fotografija na kojoj se nalaze dečaci prikazana je na velikim ekranima čak i u belgijskoj provinciji Limburg i u Severnoj Rajni Vestfaliji u Nemačkoj, a slučaj je dobio ogromnu medijsku pažnju u tri države.

Zloupotrebljavali sistem

Ovaj veoma funkcionalan sistem neretko je bio i zloupotrebljavan i to su najčešće činili razvedeni roditelji. Naime, jedna ranija studija pokazala je da je tokom 2004. godine u SAD od 233 slučaja većina upozorenja izdata, a da ne ispunjavaju kriterijume Ministarstva pravde.

Čak polovina (117) upozorenja odnosila se na nestalu u eksploatisanu decu koja su kategorizovana kao "porodične otmice", gde su umešani roditelji koji se spore o starateljstvu. Zatim, bilo je 48 upozorenja za decu koja uopšte nisu oteta, već su se izgubila, pobegla... Još 23 upozorenja objavljena su u slučajevima kada policija nije znala ime navodno otetog deteta, često kao nesporazum svedoka koji su prijavili otmicu.

Prema Ministarstvu pravde SAD, uslovi koji moraju da budu ispunjeni kako bi upozorenje bilo izdato su: policija mora da potvrdi da se dogodila otmica, postoji opasnost da dete bude povređeno ili ubijeno, da postoje navodi očevidaca o detetu, otmičaru i otmičarevom automobilu i da je dete maloletno.

Šta se dogodilo sa malom Amber?

Amber Hagerman (9) je vozila bicikl na parkingu ispred napuštene prodavnice sa svojim bratom Rikijem. Jedno vreme su se vozili zajedno, a onda je on odlučio da je ostavi samu i vrati se kući. U jednom trenutku je nepoznati muškarac izašao iz crnog kombija, nasilno uzeo Amber sa bicikla i ugurao je u vozilo.

Pet dana kasnije slučajni prolaznik je pronašao njeno telo u zalivu koji je bio poplavljen nakon oluje oko šest kilometara od parkinga sa kog je oteta. Njen vrat je bio prerezan.

Otmičar je nije odmah ubio, već ju je držao dva dana u zarobljeništvu. Dva dana ju je tukao i silovao.

Ubica nikada nije izveden pred lice pravde.

Nakon njene sahrane, majka Dijana Simon pozvala je lokalnu radio stanicu sa jednom idejom. Shvatila je da, ako mogu da se šalju vremenska upozorenja, mogu to da rade i kada je u pitanju otmica deteta.

Ideja je prihvaćena, a "Amber alert" sistem se te godine proširio na celu zemlju.

Jedna američka studija pokazala je da u situaciji kada je dete oteto, ono u čak 76 odsto slučajeva bude ubijeno u prva tri sata nakon otmice. "Amber alert" upravo služi za te situacije kada je u pitanju život ili smrt.

Mišel, Amandu i Đinu oteo je isti čovek

Arijel Kastro je u periodu iz Klivlenda u Ohaju kidnapovao je u periodu od avgusta 2002. do aprila 2004. tri mlade devojke - Mišel Najt, Amandu Beri i Đinu DeHesus.

Sve tri prihvatile su u tri različita slučaja da ih Katro poveze, a završile su tako što ih je odveo svojoj kući, zarobio unutra i držao u podrumu.

Mišel Najt (21) je kidnapovana 23. avgusta 2002. Amanda Beri (16) oteta je 21. aprila 2003, a poslednju žrtvu Đinu DeHesus (14) Katro je uzeo 2. aprila 2004. godine.

Policija je kasnije tokom istrage utvrdila da nisu upotrebljeni svi resursi u potrazi za Najt. Na dan otmice, Najt je trebalo da se pojavi na sudu u vezi sa staranjem njenog sina, koji je u to vreme bio "u rukama" države Ohajo. Policija je pretpostavila da je Najt pobegla jer je bila ljuta pošto je izgubila starateljstvo nad detetom.

U slučaju Amande Beri, policija je slučaj tretirala kao bekstvo od kuće sve do nedelju dana nakon otmice, kada je njenu majku pozvao muškarac i rekao da je kod njega njena ćerka.

I Beri i DeHesus su se pojavile u epizodama "Najtraženije osobe" 2004. godine, a potraga za njima trajala je i tokom 2005. i 2006. godine.

Katro je tri žrtve držao u užasnim uslovima tokom njihovog zarobljeništva. Kako je rekla Najt, za to vreme ostala je trudna pet puta, ali su batine koje je dobijala dovele do pobačaja u četiri slučaja.

Osim seksualnog zlostavljanja, Kastro ih je hranio samo jednom dnevno i konstatno tukao.

Iako je potera trajala, Kastro policiji nije bio sumnjiv. Njegovu kuću posetili su zapravo jednom, ali to nije imalo veze sa otmicama.

Noćna mora okončana je tek 6. maja 2013. godine kada je Katro napustio kuću, a Mišel Najt uspela da stupi u kontakt sa komšijama. Kidnaper je zaboravio da zaključa velika unutrašnja vrata, iako su spoljna bila zaključana.

Tokom zatočeništva, Katro je "testirao" žrtve tako što bi delimično zatvarao vrata, ako bi one pokušale da pobegnu, tukao ih je. Tog dana, Knajt nije pokušala da pobegne, ali je vrištala i to su čule komšije napolju.

Pozvali su policiju koja je pretražila kuću i pronašla devojke. Kastro je uhapšen istog dana, a 1. avgusta 2013. osuđen je na doživotnu robiju plus 1.000 godina zatvora. Takođe, kažnjen je i sa 100.000 dolara.

Kuća u kojoj se događao horor uništena je 6 dana kasnije.

Kastro je izvršio samoubistvo 3. septembra 2013, samo mesec dana nakon izricanja presude.

Slučaj Nataše Kampuš

Možda najpoznatiji slučaj otmice je kidnapovanje mlade devojke iz Austrije. Nataša Kampuš kidnapovana je 1998. godine kada je imala 10 godina i držana je u zatočeništvu više od osam godina.

Nataša Kampuš je 2. marta 1998. pošla u školu, ali dok je koračala ulicom, uvidela je ispred sebe beli kombi iz kog se iznenada pojavio nepoznati čovek koji ju je zgrabio i ugurao u kombi.

Taj čovek bio je Volfgang Prikopil, koji je radio kao telekomunikacioni tehničar. Nakon što ju je uhvatio, odveo ju je svojoj kući u Štrashofu.

Nakon otmice počela je istraga koja je bila bezuspešna. Policija je pretražila čak 700 automobila, koji su odgovarali opisu navedenom u izjavi svedoka. Čak je i sam mini bus otmičara bio pod istragom, a Prikopil je izjavio da je na dan nestanka bio sam kod kuće i da taj mini bus koristi za prevoz građevinskog materijala i da je tog jutra kod kuće obavljao neke poslove. Policija je poverovala.

Spekulacije su dovele do toga da ceo Beč bude pretražen, govorilo se o trgovini ljudima i organima.

Nataša je na dan otmice sasvim slučajno uz sebe imala pasoš, pošto je nekoliko dana pre otmice bila na podoričnom putovanju u Mađarskoj, te je zbog toga policija proširila istragu i u ostale evropske države, pogotovo Mađarsku. Za otmicu je čak bio osumnjičen i serijski ubica iz Francuske Mihael Furnire.

Tokom zarobljeništva, Nataša je bila zatvorena u veoma maloj sobi, 2,5 metra pod zemljom, od samo 5 kvadrata. Ulazilo se u nju iz garaže, a soba nije imala prozora. Tokom prvih šest meseci nije joj bilo dozvoljeno da napušta sobu, ali joj je kasnije bilo dopušteno da boravi u ostatku kuće.

Nataša se prvi put u javnosti pojavila 23. avgusta 2006. godine. Tog dana čistila je i usisavala automobil u vrtu, kada je neko Prikopila pozvao na mobilni telefon, te se on udaljio od zvuka usisivača.

Kampušova je pobegla. Zakucala je na prozor jedne kuće, a žena u njoj je pozvala policiju.

Prikopil se, nakon što je saznao da ga policija traži, tog istog dana ubio, bacivši se pod voz.

Postoje sumnje da Nataša i danas pati od Stokholmskog sindroma, a inače je 2010. kupila kuću u kojoj je bila zarobljena.

Nestanak Elizabet Smart

Mlada Elizabet je devet meseci trpela torturu nakon što je kidnapovana 5. juna 2002. godine u Solt Lejk Sitiju.

Slučaj je zaprepastio celu Ameriku jer je 14-godišnja devojčica oteta iz svoje spavaće sobe.

Nešto posle ponoći Brajan Mičel ušunjao se u sobu, prislonio nož na njeno grlo i zapretio joj da ne ispusti nikakav krik. Izneo ju je iz kuće i odneo u kamp u šumu gde ga je čekala njegova žena Vanda Barzi.

Mičel je navodno verovao da je prorok po imenu Imanuel i tu je izveo bizaran riual venčanja i nazvao Elizabet svojom ženom.

Mičel i Barzi držali su je zarobljenu devet meseci, seleći je od Jute do Kalifornije. Silovana je svakog dana. Terali su je takođe da pije alkohol i puši marihuanu i izgladnjivali je.

Elizabet je kod kuće delila sobu sa sestrom koja je te noći imala malo više sreće. Ona se pravila da spava i mesecima se mučila da identifikuje otmičara, ali se onda jednog dana setila radnika po imenu Imanuel i shvatila da je to on.

Policija je ime otmičara objavila u februaru 2003. u emisiji "Najtraženiji", a 12. marta te godine ga je neko video sa devojčicom i pozvao policiju. Elizabet je nađena istog dana i vraćena porodici.

Slučaj se po sudu vukao godinama. Konačno, Barzi je osuđena 2009. na 15 godina zatvora, a Mičel je 2011. osuđen na dve doživotne kazne.

Slučaj Stivena Stajnera

Sedmogodišnjem Stivenu Stajneru prišao 4. decembra 1972. u Meridu u Kaliforniji muškarac koji je navodno prikupljao novac za crkvu. Taj čovek Ervin Edvard Marvi sarađivao je sa pedofilom Kenetom Parnvelom.

Pitao je dečaka da li bi njegova majka pomogla i dečak je rekao da bi, pa je Marfi ponudio dečaku da ga poveze kući, te je Stiven pristao.

U kolima ih je čekao Parnvel.

Dečak je odveden u kolibu koja je bila nedaleko od doma njegove bake. Dečak je zlostavljen već prve noći, a ubrzo su počela i silovanja. Ubeđivao je dečaka sve vreme da ga roditelji više ne žele.

Iako je dao dečaku slobodu kreanja, pa ga čak pod drugim imenom upisao u drugu školu, dečak nije iskoristio priliku da pobegne.

Parnel je nakon što je Stiven rastao i "počeo da stari" kidnapovao drugog dečaka Timotija Vajta u februaru 1980. godine. Timoti je imao samo pet godina.

Stajner je zajedno sa Vajtom pobegao 16 dana kasnije i prijavio se policiji. Policija je uhapsila dvojicu kidnapera, ali je Marfi bio u zatvoru samo dve godine, dok je Parnel odslužio pet. Parner je osuđen na 25 godina zatvora 2004. godine nakon što je pokušao da kupi čestvorogodišnjeg dečaka za 500 dolara.

Stiven se dugo borio sa traumom i počeo je da redovno koristi alkohol. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći 16. septembra 1989. godine.

(N. Z.)