Kako su čuvari nemačkih logora gde su počinjena najveća zverstva dočekali bezbrižnu starost?

Foto: AP/Tanjug

Sjedinjene Države su tokom decenija u Nemačku proterale sedamdesetak ljudi koji su učestvovali u holokaustu. Ali, većina u Nemačkoj nije otišla na sud jer nisu nađeni dokazi da su učestvovali u konkretnim ubistvima.

Preporučujemo

Fridrih Karl B. (95) je na kraju ipak morao pred sudiju zbog zločina za vreme nacističkog režima. Sud u američkoj državi Tenesi ga je u februaru ove godine proglasio krivim jer je bio čuvar u koncentracionim logorima te tako učestvovao u holokaustu. Starac je proteran u Nemačku, gde je stigao u Frankfurt.

B. je priznao da je bio čuvar, ali je američkoj imigracionoj službi rekao da „nije svedočio“ zlostavljanju logoraša i „nije znao“ za njihovu smrt. U Nemačkoj nije hteo da razgovara sa istražiteljima.

Pikantno u celoj priči je da je tužilaštvo u Nemačkoj već krajem marta obustavilo postupak zbog nedostatka dokaza. Naime, nema više ni živih svedoka iz logora u kojima je B. bio čuvar. Tako će ovaj čovek, koji je od 1959. živeo u SAD, ostatak života mirno provesti u domovini.

Teško naći dokaze

Kristof Hojbner iz Međunarodnog komiteta za Aušvic u Berlinu smatra „čudnim“ što američko i nemačko pravosuđe tako različito gledaju na slučaj.

- Kad Amerikanci proteruju ljude, onda je dužnost nemačkog pravosuđa da razjasni taj slučaj - kaže on za DW.

U proteklih četrdesetak godina je iz SAD u Nemačku proterano oko sedamdeset ostarelih mogućih zločinaca, i tek mali broj njih uopšte je izveden pred nemački sud. Mnogi su ostatak života proveli po staračkim domovima o trošku nemačkih poreskih obveznika.

Recimo, rođeni Poljak Jakiv Palij koji se priključio SS, a kao 95-godišnjak je, nakon dugog diplomatskog natezanja, proteran iz svog doma u Njujorku u Nemačku.

SAD tu delaju po Zakonu o useljavanju koji je dopunjen 1978. godine. Prema njemu, država može da protera svakog ko je na bilo koji način učestvovao u nacističkim zlodelima – pod uslovom da postoji zemlja koja će ga primiti.

U Nemačkoj pak ne postoji krivično delo učešća u hlokaustu. I danas bivši nacisti mogu biti osuđeni, ali samo ako se dokaže da su počinili ili pomogli konkretno ubistvo. Ostali zločini, poput silovanja, otmica, mučenja ili smrti kao posledice nasilje, odavno su zastareli.

Tomas Valter (77) odlično zna koliko je tužiocima teško da posle toliko decenija dokažu da je neko počinio ubistvo. Ovaj bivši advokat i sudija je dugo pomagao da se u Nemačkoj otkriju identiteti nacističkih zločinaca. Ali najteže mu je, kaže, padalo da preživelim logorašima ili porodicama stradalih objasni pikanterije nemačkog pravosuđa zbog kojih mnogi krivci nikad ne budu kažnjeni.

- U američkoj službi za useljavanje je dovoljno da dođu do zaključka da je optuženi lagao. Da je tajio svoju nacističku prošlost i da je služio u koncentracionom logoru – bez obzira kojem i bez obzira što se tamo događalo - kaže Valter.

U Nemačkoj to nije dovoljno. „Mora se dati odgovor na glavno pitanje: na koji način je optuženi učestvovao u nekom ubistvu?“

Nikad nije prekasno

U slučaju Fridriha Karla B. je to izuzetno teško, iako je ogromnu pomoć pružio Rajmer Meler, istoričar spomen-područja logora Nojengame. Meler je našao optuženog na spisku čuvara logora. Taj popis pronađen je pukom srećom – ronioci su ga otkrili u brodu koji su potopili britanski avioni.

Tako se ipak može dokazati da je B. u januaru 1945. kao vojnik ratne mornarice poslat da bude čuvar u dva logora na severu Nemačke. Bio je u logoru na ostrvu Langeog gde su zatočeni Jevreji, Danci, Poljaci, Rusi, Italijani i drugi prinudno gradili odbrambene bedeme zbog moguće invazije sa mora.

Američkim sudijama je bilo dovoljno što je B. tamo bio čuvar, jer se zna da su u sistemu logora na severu Nemačke stotine ljudi umrlo od gladi, hladnoće ili iscrpljenosti.

Ali, nema dokaza da je B. lično učestvovao u ubistvima, čak ni kada su ti logori u martu 1945. evakuisani pa je najmanje sedamdeset zatvorenika ubijeno jer nisu mogli da izdrže marš. B. kaže da u tome nije učestvovao, što je teoretski moguće – neki čuvari su već vraćeni na front, drugi su dezertirali.

Zbog takvih nemačkih zakona se ljuti Eli Rozenbaum. On već tri decenije lovi naciste koji su se sklonili u SAD, a poslednjih desetak godina u Ministarstvu pravosuđa vodi odeljenje za sprovođenje ljudskih prava. Tvrdi da Nemci često odbijaju da im se izruče bivši nacisti.

- Najčešće kažu: žao nam je, ali taj slučaj ne možemo preuzeti. Da primaju samo osobe koje mogu da krivično gone. Zato je niz nacističkih zločinaca umro u SAD iako smo pred ovdašnjim sudovima dokazali da su učestvovali u zločinima - kaže Rozenbaum.

On je lično ispitivao mnoge od stotinu nacista koje je našao. Kaže, niko nije prestar da odgovara i nikad nije prošlo previše vremena. O tačnoj ulozi nekog naciste ili vojnika u logorima smrti, Rozenbaum kaže da ne želi da gradira zločin. „Za svaku žrtvu su svi bili počinioci.“

(Telegraf.rs)