Ubio se da bi lekari saznali šta mu je: "Mama, nema mi spasa. Neću da drugi kroz ovo prolaze"

Zek i njegova mama Brenda Foto: Privatna arhiva/Easter

Zek Ister bio je nada svog tima, baš kao i svi njegovi NFL heroji. Bio je linijski bek, a njegova glava služila je kao džak za udaranje. Za njegovu majku on je bio klasično američko dete, dobar u školi, fan sporta, dobar momak...

Preporučujemo

Američki fudbal, uz lov i poljoprivredu, zaštitni je pečat porodice Ister. Zek je počeo da igra kada je imao samo osam godina, ali je ova igra opasno ugrozila njegovo zdravlje i na kraju dovela do njegove smrti. Prve simptome je dobio kada je imao samo 11 godina. Zek se žalio na stravične glavobolje i smetala mu je svetlost. Lekari su to pripisali horomonima. Kako je Zek rastao, simptomi su postajali sve gori i gori.

- Gubio je pamćenje, mutio mu se vid, brljavio bi dok priča. Pričao bi normalno i onda u sledećem sekundu to što izlazi iz njegovih usta ne bi imalo nikakvog smisla - priča Zekova mama, Brenda.

Zek je teško podnosio sve ovo. Jedne večeri, kada je imao 21 godinu sišao je na večeru i sav potresen rekao: "Mama, nema nade za mene. Želim da mozak doniram nauci".

Brenda ga je tešila govoreći mu da ne diže ruke, jer će sigurno naći lek.

- Samo mi je rekao: "To se neće desiti!". Tada je valjda pukao - kaže Zekova majka.

Nedelju dana uoči Božića 2015, kada je imao samo 24 godine, Zek je uzeo očevu lovačku pušku i ubio se. U oproštajnom pismu, na 39 strana, do detalja je objasnio zašto se odlučio na ovakav korak - želeo je da njegov mozak proučavaju naučnici.

Čitajući pismo svako je mogao da shvati kako su potresi mozga koje je pretrpeo tokom igre dovele do toga da postane depresivan, da često menja raspoloženja, da se navuče na lekove, i na kraju da postane pogubljen, izolovan i stalno zaboravan. Ukratko, njegov mozak je bio oštećen.

Na kraju pisma je napisao ključnu rečenicu: "Dozvolite da i drugi saznaju za mene, da bi izbegli moju sudbinu".

Igrao je od 8 godine, nije hteo da prestane čak ni kada je imao probleme Foto: Privatna arhiva/Easter

Njegova priča obišla je svet zahvaljujući Ridu Forgrejvu, čoveku koji je sasvim slučajno saznao za Zekov slučaj, gledajući čitulje u lokalnim novinama u Ajovi.

Forgrejv, koji je novinar, bio je šokiran simptomima koje je Zek tako mlad proživeo i privuklo ga je oproštajno pismo, odnosno dnevnik koji je mladić ostavio iza sebe. Nekoliko nedelja nakon sahrane obreo se u kući Zekove porodice, gde su pričali o svemu što se dogodilo...

Došao je kući svestan da ima materijala ne samo za dobar članak, nego za čitavu knjigu. Iako nikad nije pisao knjige, znao je da to mora sada da uradi, i da ispriča priču ovog mladića.

Svetu je otkrio kako je na obdukciji dijagnostifikovano da je Zek imao CTE (hroničnu traumatično encefalopatiju), neurodegenerativno stanje povezano sa ponovljenim udarcima u glavu i / ili potresom mozga. Ova bolest se sa godinama razvija i neretko daje slične simptome kao Alchajmer. Međutim, ova bolest se najčešće dijagnostifikuje tek nakon smrti.

Međutim, Zek je za života shvatio šta mu fali. Tri godine pre nego što će sebi oduzeti život, čitao je u novinama o 5.000 igrača američkog fudbala koji su dobili oko milijardu dolara odštete, jer su imali simptome koji liče na demenciju. Gledao je dokumentarne filmove o samoubistvima igrača koji su sebi pucali u grudi, kako bi sačuvali mozak za naučna ispitivanja.

Zek (u sredini) sa braćom Foto: Privatna arhiva/Easter

Čuo je i za doktora Beneta Omalua, forenzičkog patologa koji je povezao CTE sa američkim fudbalom prvi put 2005. godine. Čuveni Vilm Smit je glumio u filmu "Concussion" 2015. godine, koji je snimljen na osnovu Omaluove priče.

Nikom nije govorio šta ga muči

Iako je sve ovo znao, Zek je tiho godinama patio, a sve što ga tišti pisao je samo u dnevnik. Kada se upisao na koledž odlučio je sam da se leči, tako što se odao alkoholu i lekovima, nekad čak i narkoticima. Stanje mu se drastično pogoršalo, pa više nije mogao ni među ljude.

Nakon što je diplomirao zaposlio se u jednom osiguravajućem društvu, zvao je klijente i nudio im polise. Nažalost i to je bilo prenaporno za njega. Kolege su primetile da ne može da obavi nijedan telefonski poziv, a da ne gleda u beleške šta treba da kaže.

U proleće 2015. godine Zek je odlučio da se poveri svojoj devojci. Odlučio je da potraži pomoć, a onda mu je jedan psiholog rekao da će svoj život završiti u nekoj duševnoj bolnici, siromašan. Ne "da bi mogao da završi", nego da će "sigurno završiti".

Nisu svi kojima se Zek obratio za pomoć iznosili tako crne prognoze, ali su gotovo svi Zeka brzo ubedili da njegovo stanje ne može da se leči i da će mu biti sve gore. Konačno je porodici ispričao sa čim se bori tokom večere koju su organizovali povodom njegovog 24. rođendana. Bilo je to šest meseci pre nego što je izvršio samoubistvo.

Učili su ga da bude hrabar i jak

- Mislim da je Zeka bilo strah da priča o tome šta oseća. Tako je odgajan, da trpi pritisak, učen je da mora da bude jak, ponosan Amerikanac, da nikom ne priča šta ga tišti - kaže Forgrejv.

Iako je imao problema sa vidom i nije osećao prste, Zek se raspravljao i borio da ga vrate na teren - morao je da završi sezonu sa svojim timom, po svaku cenu, to se od njega očekuje. Njegova braća i roditelji su teško prihvatili njegovo "pucanje", ipak je on bio iz jake porodice Ister. Međutim, kada je krenuo mnogo da pije i guta lekove, zabrinuli su se...

U svom dnevniku je 30. juna 2015. godine napisao da poslednjih nekoliko nedelja sve više razamišlja kako da naudi sebi.

- Ali neću da dignem ruke. Znam da je Gospod uz mene i da me čuva. Neće mi dozvoliti da podlegnem iskušenju - napisao je, između ostalog, u dnevniku.

Mesec dana kasnije njegova pisanija su bila sve očajnija.

- Dali su mi da pijem Zoloft, antidepresiv, i deluje da moj novi psihijatar zna oko lekova. I dalje se mučima sa nuspojavama. Loše spavam i dalje moram da idem na terapije za vežbu govora - pisao je Zek u dnevnik.

Opisivao je i kako se teško borio sa depresijom prethodnih nedelja.

- Duvao sam, par puta, uzeo sam i MDMA, sad i malo koke. Na sve to i Aderal. To je jedini način da se osećam normalno. Muka mi je od toga kako živim - pisao je Zek u dnevniku.

Prvi put je pokušao da se ubije u novembru 2015. Ostavio je čudan status na Fejsbuku, a jedan zabrinuti prijatelj je odmah pozvao njegovog oca Majlsa. On je Zeka pronašao kako sedi u kućici na jezeru, sa pištoljem u ruci.

Tad je otac Zeku rekao da ne zna šta se događa sa njim, ali da će mu pomoći da sve prevaziđe. Potom mu je Zek predao pištolj, a onda ga je Hitna prevezla u duševnu bolnicu. Zekovom ocu nije bilo nimalo lako da se suoči sa činjenicom da njegov sin želi da se ubije. Odrastao je u familiji gde su muškarci uvek bili ponosni, stameni... Tako su preživeli stravične zime, ratove, besparicu, svako zlo koje ih je snašlo. Zato su i obožavali američki fudbal, jer ti momci na terenu su jaki, mogu dosta toga da izdrže...

U svojoj knjizi Forgrejv je napisao da je Zek sigurno znao da ima CTE. I veruje da je mladić to znao i pre nego što su doktori to shvatili.

- Krivio je fudbal i udarce u glavu koje je dobio igrajući taj surovi sport. Nekad je mrzeo sve u vezi tog sporta, a nekad ga je voleo više od bilo čega na svetu - kaže Forgrejv.

Čak i nakon što su Zeka odveli u duševnu bolnicu jer je digao ruku na sebe, po povratku kući je sedeo sa porodicom i gledao američki fudbal. Prestao je da se oglašava na društvenim mrežama, i odlučio je da poslednja poruka njegovoj porodici bude ispisana njegovom rukom i ostavljena u spavaćoj sobi.

"Molim vas, pogledajte moj kompjuter, pronađite i odštampajte moju priču. Ispunite mi poslednju želju. Hvala vam što ste hteli da mi pomognete, ali meni pomoći nema. Volim vas", stajalo je u njegovom oproštajnom pismu.

Nakon njegove smrti, porodice ja osnovala humanitarnu organizaciju CTE Hope, sa nadom da će pomoći da se podigne svest  građana i da se pronađe dijagnoza za one koji se suočavaju sa problemima.

Zekova dijagnoza potvrđena je pet meseci nakon njegove smrti. Potvrdio ju je dr Benet Omalu...

U međuvremenu je Zekova majka Brenda pročitala studiju sa Harvarda u kojoj se piše kako je život profesionalnog igrača američkog fudbala u proseku za 20 godina kraći od običnog čoveka. Čitala je i druge studije koje pokazuju da oni koji se bave ovim sportom mnogo češće i mnogo ranije obolevaju od Alchajmera.

Brenda kaže da roditelji treba da čuju priču njihovog sina.

- Ma koliko da je važno da roditelj dozvoli svom detetu da se bavi onim što zaista želi, važno je napomenuti da pojedini sportovi mogu nositi određene rizike. Važno je da, ukoliko vide neke simptome, odmah kažu: "To je to, moje dete više neće ovo igrati". To je hrabrost iz ugla roditelja - kaže ona.

(Telegraf.rs)