Suzana i Slavica dale poseban pečat pojmu "kumstvo": Pomažu gladnoj deci Afrike i spasavaju živote

Kada sam sa prijateljicom Slavicom Gašparović 2017. godine posetila Afriku, to putovanje nam je promenilo živote, ali i pogled na svet. Ni jedan dokumentarac ne može preneti tako verodostojno afričku bol kao kada vam to oči i duša vide uživo. Decu koja su odavno prešla takozvani "rub" gladi, decu koja su seksualno zlostavljana, očajne majke na rubu ludila jer nemaju šta dati deci da jedu, kaže u intervjuu za Telegraf.rs Elizabet Suzana Kozina iz Hrvatske, koja je nakon posete Africi sa prijateljicom odlučila da osnuje udruženje "Putokaz za Afriku". Njegov cilj je obezbeđivanje hrane i školovanja tamošnjoj deci.

Iako živimo u 21. veku, veliki broj ljudi i dalje živi u siromaštvu i na rubu gladi. Širom sveta ljudi se bore da obezbede bar jedan obrok svojoj porodici, ali se čini da nigde nije tolika beda kao u zemljama Afrike. Prema podacima od prošle godine, u Africi preti ekstremno siromaštvo za oko 50 miliona ljudi zbog ekonomskih posledica epidemije korona virusa. Prema dosadašnjim predviđanjima, jedna trećina Afrikanaca, odnosno 425 miliona ljudi, živi ispod praga siromaštva (sa manje od 1,90 dolara dnevno), ali bi uticaj pandemije mogao da pogorša tu situaciju.

Prema rečima naše sagovornice, deca u Africi ne samo da nemaju redovne obroke, već jedu dva do tri puta nedeljno. Užasna slika sa kojom su se suočile u Africi motivisala ih je da nešto preduzmu, i to odmah.

• Sa prijateljicom Slavicom ste nakon boravka u Africi osnovale udruženje "Putokaz za Afriku". Kako ono funkcioniše i šta je glavni cilj?

Da, osnovale smo udruženje jer je to jedini legalan način pomoći. Putokaz za Afriku je rođen 2018. Funkcioniše vrlo jednostavno. Kumstvom od 10 evra mesečno, dete dobije jedan obrok u školi, školsku uniformu/bez nje ne sme u školu, školski pribor, a kum/kuma dobiju sliku, ime i prezime deteta, koji je razred i koja škola. Svaki put kada idemo dole ponovo fotografišemo dete, da kum/kuma vide napredak. Ako iskrsne neki problem s detetom, obaveštavamo kuma.

Mi smo izabrale ovaj način rada jer ga smatramo transparetnijim, da se tačno zna ko i za koga uplaćuje. Traži više posla, ali dugotrajno se isplati za decu. Kumovi su srećni kada vide napredak dece, a to se vidi već nakon par meseci. To nam daje izvrstan vetar u leđa za napredak.

• Svi znamo koliko je kumstvo važno u životu svakog deteta. Pored uplate, na koji način kumovi još pomažu svom kumčetu?

Naši kumovi sa iznosom od 10 evra mesečno, doslovno spasavaju jedan život. Osim toga svaki put kada idemo u Afriku kum/kuma kupuje za dete patike, majice, te za istu porodicu koze, dušeke.

• Šta je deci u Africi najviše potrebno - hrana, odeća ili obrazovanje? Za čim žude?

Žude da prežive. Ovde nema onog zvučnog novinarskog "ruba gladi", ovde su gladni. Sve im treba.

• Znamo da siromašne i gladne dece ima i u Hrvatskoj i Srbiji, u Evropi i širom sveta, ali čini mi se da to ne može da se meri sa gladnom decom u Africi. Znate li koliko dece godišnje umre od gladi u Africi?

Tačno je što ste naveli. Ne može se i ne sme upoređivati glad dece. Gladno dete je gladno dete. Prema poslednjim podacima, 21.880 dece dnevno umre od gladi u svetu.

• Trenutno se nalazite u Ruandi. Sa kojim još problemima i izazovima se suočavaju mališani u Africi?

Problem je voda, na selo od 35.000 stanovnika na samo jednom mestu je voda. Deca sa kanisterima nose vodu. Devojčice nemaju kosu jer nemaju čime da je operu. U školu ne smeju ako nemaju uniformu. Neka deca tek sa 10 godina krenu u prvi razred.

Do tada rade na škrtoj zemlji sa vrlo malo plodova.

• Kako su deca u Africi prihvatila Vašu pomoć i to što im obezbeđujete redovne obroke?

Deca su srećna, dobila su priliku za život. Razumeju dobro. Što su veći razredi više razumeju.

• Da li ste se tokom ove humane akcije suočili i sa negativnim komentarima, da li Vam ljudi možda "prebacuju" što pomažete dalekoj Africi, kada gladne dece ima i u Vašoj rodnoj zemlji?

Nemam podatak da je u Hrvatskoj umrlo dete od gladi. Uvek će biti "fejsfoteljaša" sa "prigovorima" ali odavno ne marim za male ljude i male stvari.

• Imate li podatak koliko imate kumova i kumčeta u udruženju? Da li među kumovima ima i državljana eks Ju zemalja?

Imam, ali nažalost, kako svaki trenutak raste smrtnost dece, tako raste i broj kumova, na sreću. Trenutno je 2.500 kumova u Putokazu. Među kumovima su svi ljudi dobrog srca. Od Hrvatske, Nemačke, Srbije, Bosne i Hercegovine, Irske, SAD, Španije, Makedonije, Čilea.

• Pandemija korona virusa je prošle godine zaustavila ceo svet, granice su bile zatvorene, teško se putovalo. Kako ste se izborili sa tim, da li su i deca bila uskraćena za osnovne potrepštine ili ste uspeli da im dostavite najosnovnije stvari?

Pandemija je zaustavila ceo svet ali ne i one koji su imali preveliku želju. Mi smo imali. Za vreme lokdauna isporučili smo im 21 tonu hrane. Sva deca su nam preživela.

• Koji Vam je sledeći cilj, da li možda razmišljate da proširite udruženje ili pokrenete nešto novo?

Sledeći cilj nam je zbrinuti 10.000 dece. Pa nastaviti...

• Kada ne pomažete deci u Africi, čime se još bavite?

Preduzetnica sam i spisateljica, kao i moja prijateljica Slavica.

• Za kraj podelite sa našim čitaocima priču o "Malom Princu", kog ste upoznali pre nekoliko dana u Ruandi.

U daljini ugledah dete kako šeta i pomiluje svako stablo kraj kojeg prođe. Neki me trnci prošli kroz kičmu. Mislim se, Bože, ceo je u dronjcima, nema ništa a on tako ponosno hoda, mirno šeta i miluje stabla. Nisu ruže, ovde ruža nema. To može raditi samo Mali Princ. Niko drugi. To nisam nikad videla. Hodam za njim, nadajući se da će ta milost ljubavi preći na mene. Sustignem ga i uhvatim za ruku. Pogleda me i kaže na engleskom: "Odakle si došla, šta radiš ovde? Zašto si bela?"

Odgovorih mu: "Ja sam malo drugačije stablo. Zašto to radiš, miluješ stabla?"

On mi odgovorio: "Da rastu brže, daju nam hlad. Volim stabla."

"Šta još voliš?"

"Mamu i tatu. Sestre, braću i stabla. Drugo i nemam".

Nije tužan, već nekako starmal. Ja pokušavam da se saberem. Ne puštam mu ruku i vodim ga u hlad iza škole. Da izvadim iz torbice sve što imam da mu dam. Nemam puno: bananu, malo hleba, vodu i narukvice. Posmatram ga i posramim se. Toliko mirnoće odavno nisam osetila. Moja se izgubila, kontaminirana odraslima.

Ne milujem stabla. U trenutku pomislim ovo je Mali Princ. Nije dozvolio da moja uznemirost pređe na njega. Možda se bojao da ga ne pripitomim, a onda bi zaplakao. Starija mu je duša od moje. To osećam. Ne zbunjuje me osećaj, čovek samo srcem vidi. Ali poželim tu njegovu smirenost. Poželim da opet budem dete koje voli stabla. Pa bili smo svi deca samo se ne sećamo. Deca koja opraštaju odraslima i moraju im puno toga oprostiti. Nema toga što odrasli nisu pokvarili.

Ali, moja sreća je ogromna. Našla sam ga. Našla Malog Princa koji je pao sa svoje planete na ovu. Gde ima svega i nema ništa. I gde mi je dao nešto najviše i najbolje što je imao. Mir. Koji sam sama sebi oduzela. I poželim i ja da me više ne pripitome jer tada gorko plačem.

Ukoliko i vi želite da dobijete kumče u Africi, to možete da uradite preko Fejsbuk stranice Putokaz za Afriku. Ne samo da ćete učiniti dobro delo, već ćete mališanima pružiti detinjstvo kakvo zaslužuju.

*prevedeno sa hrvatskog

(Telegraf.rs)