• 15
 ≫ 

Vladika Andrej za Telegraf.rs: Srpski narod je vezao svoju sudbinu za crkvu

 ≫ 

Naš narod, ovde u dijaspori, daje primer dolazeći u crkvu i time poziva i ostali deo naših Srba koji žive ovde da znaju da je crkva ovde kao majka, koja je došla da potraži svoju dughovnu decu, poručuje vladika Andrej za Telegraf.rs

  • 15

Srpska pravoslavna crkva (SPC) registrovala je u novembru parohiju pred rimskim vlastima. Tim povodom organizovana je i liturgija koju je pred brojnim vernicima služio episkop austrijsko-švajcarski Andrej Čilerdžić.

Upravo on je i jedan od najzaslužnijih za pokretanje ove inicijative, a uz njegov blagoslov je SPC nedavno na korišćenje dobila i crkvu od slovenačkih sveštenika, a koja je posvećena Svetom Savi.

Ekipa portala Telegraf.rs posetila je ovu crkvu koja se nalazi u Rimu, gde smo imali priliku da porazgovaramo sa našim ljudima, ali i sa vladikom Andrejem koji je za naš portal govorio o patrijarhu Pavlu, odnosu naših ljudi prema pravoslavlju, ali i o registraciji parohije koja se nalazi u sastavu njegove eparhije.

  • S obzirom na to da je Srpska pravoslavna crkva uspela da registruje parohiju u Rimu, možete li da nam kažete šta to tačno znači za naše ljude ovde?

Registracija jedne crkvene parohije, jedne crkvene opštine, to je običaj u celoj Evropi, to je potrebno da ona bude zvanično poznata i priznata i da ona na taj način ulazi u sve tokove društvenog života. Kada je jedna crkvena zajednica priznata, ona dobija pozivnice da se odaziva na važne kulturne i društvene manifestacije, a istovremeno to je i jedan transparentni znak da crkva želi da sarađuje sa zvaničnim državnim institucijama. To je vrlo važno.

Na žalost, ima puno kvazi crkvenih zajednica koje to izbegavaju i ne žele. One su poznate pod pojmom sekte. Tako da sam se više puta iznenadio po Evropi čega sve ima, sajentologija i tako dalje... One odbijaju transparentnu saradnju sa državom. Možda će vašim slušaocima i čitaocima biti najjasnije ako to uporedimo sa slučajem epidemijske krize jer su sve crkve bile u obavezi da učine sve i sarađuju sa državnim institucijama radi opšteg zdravlja, opšte zaštite i opšteg plana izlaska iz krize.

Sa druge strane bilo bi vrlo nepošteno da se crkve ne javljaju državi, da se ne prijavljuju, jer bi oni da pod plaštom crkve organizuju nešto što nije hrišćanski, poput biznisa ili bilo koje druge zloupotrebe u materijalnom pogledu. Tako da samim tim što smo se mi registrovali, mi smo državi morali da pokažemo naše statute, dakle naša pravila igre po kojima se jedna crkva uključuje u tok prijave. Sve se ovo dogodilo zahvaljujući članovima odbora crkvene opštine ovde u Rimu i članovima crkve koji su u isto vreme jako dobro pravno obrazovani.

  • Nedavno je SPC od Rimokatoličke crkve u Beču dobila na korišćenje još jedan hram, da li u skorije vreme imate u planu sličnu akciju u nekoj drugoj državi ili gradu?

To zavisi od odnosa koji naš narod ima prema crkvama u državama u kojima živi. Ja sam nadležan za četiri države- Austriju, Švajcarsku, Italiju i Maltu. U Beču smo ustanovili tako dobre odnose, što i nije veliko iznenađenje, jer Srbi u Beču, u staroj Habzburškoj imperiji potiču još iz 1690. godine. Na poziv Austrougarske imperije Srbi su došli u te krajeve, a zamislite samo crkvena opština u Trstu osnovana je 1860. godine.

E to nema u Švajcarskoj, toga nema u Italiji, toga nema u Malti. U Beču su nam odnosi veoma dobri. Kada naš narod u velikom broju dolazi na praznike u crkvu, onda ja kao episkop razgovaram sa predstavnicima većinskih crkava u tim državama i pitam, kao recimo u Švajcarskoj, da li su u prilici da nam dodele jednu crkvu na upotrebu.

A na kraju, ukoliko naš narod ne vidi skoriji povratak u svoju otadžbinu, a to bi svakako bilo poželjno, jer ovaj naš život u dijaspori je potreban zbog opstanka, a da li je prijatan to zna svaka porodica. U tom kontekstu kada osećam da naš narod decenijama živi u nekom delu dijaspore, onda bih ja razgovarao sa tim čelnicima da ne samo da nam određene crkve ustupaju na korišćenje, već da nam ih i dodeljuju za stalno.

Vladika Andrej

Foto: Filip Plavčić

  • U razgovoru sa članovima odbora, čuli smo da je ceo proces oko registracije parohije u Rimu trajao oko godinu dana, možete li da nam kažete ko je sve bio uključen? Znamo da je sve rađeno pod vašim blagoslovom.

Za registraciju je pre svega trebalo videti koliko dugo se već Srbi okupljaju u Rimu, tako da su konsultovani svi oni Srbi koji žive više od 20, 30, 40, a boga mi ovde ste mogli da vidite da žive Srbi i Srpkinje koji su tu više od 50 godina u Rimu. Tako da su oni dali svoje podatke, država je videla da je crkva na vrlo dobrom glasu, da ima reference na najvišem nivou i onda je trebalo napraviti statute.

Članove (statuta) iz crkvenog života, iz kojih se vidi da je ta crkva osnovana da bude jedna od hrišćanskih crkava u Rimu, a koja će se držati svih propisa i pravila koja se očekuju od crkve. Sve to je trajalo jako dugo, međutim, ovo još nije ono što mi zaista želimo, a to je priznanje celokupne SPC. Ovo je jedno malo priznavanje jedne parohije u Rimu da bi ona mogla da funkcioniše, da posluje. Treba organizovati ko će otvarati crkvu, treba angažovati firme za čišćenje, treba pronaći firmu koja će pomagati oko kupovine sveća. Dakle, sve ovo mora da piše u tim statutima, kao i da je naša crkva neprofitabilna zajednica i da ona postoji u cilju integracije našeg srpskog naroda u italijansko društvo, očuvanja jezika, ćiriličnog pisma i veronauke, a boga mi i istorije našeg naroda.

Srbi koji žive u Italiji koriste sva moguća prava koja imaju i to je ono što crkva kroz taj statut i kaže. U njima se kaže da je crkva vezala svoju sudbinu za narod, a iz izjava naroda se vidi da je i narod vezao svoju sudbinu za crkvu. Mislim da je to nešto što je u duhu naše tradicije.

  • Pomenuli ste sada tu povezanost crkve i našeg naroda, kakve su reakcije naših ljudi ovde, u Beču, u Švajcarskoj i na Malti?

Naš narod je u ove krajeve došao radi opstanka. Većina njih je u otadžbini ostala bez prihoda, da su teško živeli, pa su ih telefonom zvali da dođu u dotične zemlje. Recimo ja sam doživeo da u mojoj eparhiji postoje centri sa Srbima iz istog mesta. Čudio sam se kako to, ali su mi rekli da su se međusobno pozivali. Recimo u južnoj Švajcarskoj ćete pronaći veliki broj Srba iz Zvornika, a u Italiji u delu između Milana i Torina, veliki broj Srba iz Mrkonjić grada.

Kada taj narod vidi da je crkva tu, narodu je tada lakše. Narod tada počinje da pravi kontakte sa našim sveštenikom. U današnje vreme me je iznenadilo to što su se ljudi spontano organizovali preko platforme Fejsbuk i tu se dogovaraju gde bi trebalo da pronađu sveštenika i onda se oni nedeljom okupljaju oko svog sveštenika i tako se služi služba.

Tako su nastale crkvene zaednice u Milanu, Đenovi, a na kraju i ovde u RImu jer dugo nismo uspeli da unapredimo crkveni život, jer je u prošlosti bilo dosta podela među Srbima, bilo je i dosta zloupotreba od strane predstavnika koji su tu došli. Danas smo na dobrom putu da se preko tih modernih platformi ljudi međusobno dogovaraju. U ovom trenutku u Rimu je idealna situacija zato što je i naš sveštenik omiljen u narodu, a istovremeno i prisustvo doktoranata, akademskih pitomaca koji su stipendisti italijanske vlade i Rimokatoličke crkve, oni su veoma prisutni na službama ovde i onda to stvara jednu klimu poverenja ovde i međusobog uvažavanja.

Vladika Andrej

Foto: Filip Plavčić

  • Tokom službe pred vernicima, ovde u hranu u Rimu, spomenuli ste da u ovim modernim vremenima mnogi smatraju da je crkva zastarela. Možete li iz vaše perspektive da nam kažete, kakav je odnos naših ljudi u dijaspori prema pravoslavlju i našim običajima?

O tome ne može da se govori uopšteno jer kakav je naš narod u otadžbini, takav je i ovde u dijaspori. Ima još uvek onih koji su pod utiskom narodnog fronta, partitzanske ateističke ideologije i ti ljudi jako teško momgu da razumeju šta je to crkva, čak su to ljudi koji su često i protiv crkve.

Ali, jedan dobar deo naših ljudi su iz patrijarhalnih porodica, znači oni su nedavno, intenzivno od svojih roditelja naučili šta je to Srpska pravoslavna crkva, kako je crkva čuvala naš narod u najtežim vremenima svog istorijskog puta. Moramo da kažemo da je srpski narod posle Kosovske bitke izgubio svoju državu, živeo je pod Otomanskom imperijom, da nije bilo crkve, vi biste se danas možda zvali muslimanskim imenom. Ja se zovem Andrej, zahvaljujući tome što su se moji roditelji strogo držali svetosavske tradicije. Mislim da naš narod svojim dolaskom u dijasporu kroz crkvu nastavlja delo svojih predaka, da se ne odrodimo od naše istorije, naroda, zemlje, tradicije, običaja.

Kada je Božić, onda je invazija na crkvu, tada mnogo sveta dolazi, kao i za Vaskrs. Tako da naš narod ovde daje primer dolazeći u crkvu i time poziva i ostali deo naših Srba koji žive ovde da znaju da je crkva ovde kao majka koja je došla da potraži svoju dughovnu decu.

Pa vas pitam, ako neko dete odlazi od svojih roditelja, recimo da radi u Čikago, pa zar neće jedna majka da sedne u avion i ode da ga potraži ako se ne javlja. Majka je majka, tako isto se i crkva oseća prema svom narodu koji je došao ovde i koliko vidimo odziv našeg naroda je iznad naših očekivanja.

 

  • Spomenuli ste sada Otomansko carstvo, pa ne mogu, a da Vas ne pitam kakav je odnos SPC sa Rimokatoličkom crkvom i Islamskom zajednicom danas?

Mi smo naučeni od naših roditelja i od naših učitelja da u moderno vreme sve činimo u znaku dijaloga. Dijalog je simbol naše epohe. Ako je u prošlosti bilo nepoverenja i na žalost zloupotrebe vere, u današnje vreme SPC i u otadžbini, ali i u rasejanju, sa Rimokatolicima, sa kojima nas veže vera, Biblija, ali takođe negujemo i poštene odnose sa Islamom.

Razlog je zato što je i slika o Islamu se u 20. veku dosta promenila. Ima dosta nagoveštaja oko problema sa mudžahedinima, ali ja imam sasvim drugačije utiske o muslimanima koji se udaljavaju od takvih radikalnih ekstremista i traže dijalog sa Hrišćanima.

Tako da se nadam da ćemo svi mi ovde u rasejanju i otadžbini da se zajedno radujemo mogućnostima koje imamo u 21. veku, a to je da nam dijalog uvek bude platforma za unapređenje društvenog života, međusobnog razumevanja, mira i pravde.

Vladika Andrej

Foto: Filip Plavčić

 

  • Kada kažemo mir i pravda, nekako nam je često sinonim za to patrijarh Pavle, da li možete da nam kažete kakav je on bio i kako napreduje postupak njegove kanonizacije?

Patrijarha Pavla sam danas spomenuo jer su nam u gostima bila dva ukrajinska sveštenika. Ja sam se iznenadio što su oni izrazili želju da nam se pridruže danas i u krilu SPC učestvuju na službi. Patrijarh Pavle je bio protiv rata i pošto sam i bliže njemu bio, često sam mu bio i prevodilac tokom prijema stranih delegacija, ja se dobro sećam njegovih reči. Stalno je govorio "neka se nijednom narodu ne dogodi ono što se dogodilo našem srpskom narodu", mislio je na stradanje i patnju.

On će ostati aktuelan po tom pitanju jer živimo u vrlo opasnim vremenima gde među silama ovog sveta jer postoji opasnost za mir i opstanak običnog naroda. Patrijarh zna da narod radi, pa zaradi nešto, ali rat to sve uništi. Čovek ne može da bude ravnodušan jer su to velika stradanja. Sve što je patrijarh uradio i kako je živeo, on je time ukazao na tu patnju i tragediju ljudi i zato je vaše pitanje o kanonizaciji opravdano.

To će se desiti u onom trenutku kada većina našeg naroda vidi da nas patrijarh Pavle nije napustio, nego da je njegova sila toliko jaka u ovim teškim trenucima i na Kosovu i u Crnoj Gori i kada vide da je sve ono što je Pavle govorio konstruktivno i prosperitetno. Tako da verujem da će to samo od sebe da dođe i da će se proces kanonizacije tada završiti, ali pre svega u korist naroda. Narod od toga mora da ima korist. Šta znači ta korist?

Da se ne boje rata, da se ne boje nestabilnosti, da se raduju planskom življenju. Šta je ovo što nam se dešava? Ljudi su izgubili sve što su stekli. Zato je patrijarh Pavle uvek živeo i govorio da se moraju naći mirna rešenja.

Verujem da je kanonizacija patrijarha Pavla aktuelna i intenzivna, a koliko vidim to se oseća kod mnogih. Jako sam se iznenadio kada je on umro jer su evropske televizijske stanice prekinule Dnevnik i prenele saučešće vlada evropskih država povodom upokojenja patrijarha Pavla. Postoji snimak u kom bivša nemačka kancelarka Angela Merkel izjavljuje saučešće povodom njegovog upokojenja. Zar to ne pokazuje kakvo ljudi mišljenje imaju o jednom duhovniku SPC.

(Telegraf.rs)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Христина

    4. decembar 2022 | 11:49

    СРЕЋАН ПРАЗНИК ВАВЕДЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ☦️❤️🌺

    38
    4

    Podelite komentar

  • Kiza

    4. decembar 2022 | 16:15

    Jadan je narod koji veze svoju sudbinu za crkvu...

    20
    12

    Podelite komentar

  • SrbskiBek

    4. decembar 2022 | 12:06

    Bata Zivojinovic !?????? Kad se sad nisam slogiro !!

    20
    6

    Podelite komentar

Da li želite da dobijate obaveštenja o najnovijim vestima?

Ne želim da budem informisan
Ok