Srbin spojio nespojivo: Ameriku, Rusiju i Vatikan. Posle ovog teksta i vi ćete mu se diviti! (FOTO) (VIDEO)

Narudžbine za njegovu muziku dolazile su iz Rusije i Vatikana, Ujedinjenih nacija i Jad Vašema. Sarađivao je sa Centrom Simon Vizental i različitim agencijama i inicijativama UN, od Unicefa i Alijanse Civilizacija do Kancelarije Generalnog Sekretara.

Ne, on nije političar, Aleksandar Simić je jedno od najačih imena savremene klasične muzike kojeg u najprestižnijim časopisima opisuju kao Srbina koji je po porudžbini Vatikana komponovao "Misu Solemnior" povodom obeležavanja 950 godina raskola istočne i zapadne crkve.

Preporučujemo

Za ovog Srbina verovatno niste čuli, a njemu se dive Ameri i NASA (FOTO)

U Rusiji ga, pak, znaju kao kompozitora "Portreta maršala Žukova", kojim je obeleženo 50 godina pobede nad fašizmom i autora "Uspavanke za malog Isusa", kojom je u petnaest zemalja, od Moskve, preko Rima do Londona, zvanično obeleženo 2.000 godina hrišćanstva.

Foto: NASA

Ovdašnji mediji, međutim, naprasno su se raspisali o Simiću tek nedavno nakon što je obelodanjeno da je bio gost agencije za istraživanje svemira NASA.

Naime, uz posredovanje američkog Stejt dipartmenta NASA je za muziku Simićevog kapitalnog dela "Zodijak - 12 karakternih komada za klavir i simfonijski orkestar" obezbedila set od 12 video instalacija koje su nastale na osnovu materijala koje su na Zemlju poslale različite misije, poput Vojadžera i Habla.

NASA instalacije, koje živo izvođenje muzike pretvaraju u multimedijalno intergalaktičko putovanje, prvi put su prikazane u Beogradu, na Simićevom koncertu koji je otvorila čuvena astronautkinja Marša Ajvins.

AMERIKANKA KOJA JE BILA U SVEMIRU: Još nisam srela vanzemaljce! (FOTO) (VIDEO)

Foto: Promo

Pri prvom susretu sa Simićem u jednom prestoničkom kafiću skoro samo se nameće pitanje kako gleda na "iznenadnu" popularnost i koliko čitava "pompa" u medijima govori o njemu, a koliko o medijima?

- Popularno je ono što se proglasi popularnim i to najmanje ima veze sa samim populusom. S jedne strane popularnost je nužna ako se bavite javnim poslom, a s druge strane je toliko efemerna da je pomalo i vulgarna, čak i onda kada je zaslužena - iskren je Aleksandar nadovezujući se u dahu na priču o medijima "bez dlake na jeziku":

Foto: aleksandarsimic.com

- A za medije ne znam šta da Vam kažem osim toga da su i oni deo ukupnog stanja u društvu. U tom smislu i medijima nedostaje hrabrosti, bazične etičnosti, profesionalnog integriteta, i svesti o tome da zapravo imaju ogromnu moć, uz koju bi morala da ide i odgovornost. Negativna selekcija koja nas ubija, ne samo trenutno već decenijama, najbolje je oličena u opštoj tabloidizaciji medija i činjenici da su se mnogi mediji sveli na zidne novine različitih vladajućih garnitura, ma koje i ma kakve one bile.

Pomenuli ste "vladajuće garniture"... Kako vam izgleda odnos političara prema narodu?

- Paradoksalan. S jedne strane po pravilu preziru takozvani plebs, kao da su došli sa neke druge planete, a ne iz tog istog naroda, a sa druge non-stop opipavaju puls javnog mnjenja i gomilu odluka donose vođeni time šta bi "narod voleo" i šta bi mogao da im donese još jedan mandat. Kad imate društvo koje je ozbiljno zalutalo, jedna od najopasnijih stvari je da vodite populističku politiku.

Sve je više mladih koji se žale da nemaju za koga da glasaju. Šta biste njima poručili?

- Za početak mogu da kažem da ih razumem i da se slično osećam. Od početka takozvanog višestranačja na ovamo, redovno smo bili u situaciji da glasamo za ono što smatramo "najmanjim zlom" od ponuđenih opcija, jer praktično nikada i ni za koga nismo mogli da kažemo da zaslužuje naše oduševljenje ili bezrezervno poverenje. Po pravilu smo glasali protiv jedne od partija umesto za neku u koju bi stvarno verovali. Na kraju je činjenica da su sve političke opcije jednako kompromitovane, dovela do toga da i oni koji su duboko svesni važnosti svakog listića postanu glasački apstinenti. Ne znam šta bih mogao pametno da poručim. Očigledno je da od ljudi i opcija koji su prodefilovali srpskom političkom scenom u poslednjih nekoliko decenija ne možemo očekivati da stvari promene na bolje. Previše je laži, bahatosti i spinovanja po sistemu "u oči te gledam... u d... te j..." da bi iko normalan mogao da poveruje i jednom od aktera sa bilo koje strane vlasti. Očigledno je da će morati da se odneguje neka nova garnitura neuprljanih ljudi, a za tako nešto je neophodno da se neguju neke druge vrednosti. Kako beše kažu "da bi promenili stvari i ispravili probleme, moramo menjati način razmišljanja koji je do njih doveo". U tom smislu, politika mora da privuče ljude koji imaju potrebu da nešto pruze umesto da otmu, one koji su spremni da rizikuju i podnesu žrtve kako bi uradili pravu stvar, ljude sa vizijom i intergritetom a ne lepljače plakata koji imaju dovoljno savitljivu kičmu da istrpe nešto što pristojan čovek nikad ne bi, kako bi dočekali trenutak u kome mogu to da naplate i da ničim izazvano budu neverovatno važni - inače ćemo uvek biti osuđeni da na ministarskim pozicijama imamo ljude sa raznim skaradnim nadimcima, ili još gore, one koji su krivično osuđivani.

Kakav je vaš odnos prema pojmu demokratije?

- Na početku trećeg milenijuma nove ere, 2.500 godina nakon Solona, taj termin je toliko puta zloupotrebljen da je izgubio svako značenje. U ime demokratije su napadane suverene države, izazivani građanski ratovi i činjeni kulturni genocidi. Pozovete se na tu "mantru" i možete da radite šta Vam pada na pamet. A opet jako je opasno posegnuti za bilo kojim drugim konceptom organizovanja društva i u tom smislu zaista stoji ona čuvena Čerčilova izreka da je "demokratija najgora vrsta vladavine... ne računajući SVE ostale". Ako iz same etimologije izvučemo i ključni recept za rešenje svih problema puštanjem naroda da vlada, cela stvar odmah pada u vodu, jer zaista nigde, pa ni u takozvanim emancipovanim i razvijenim društvima sa visokoobrazovanim stanovništvom, "narod" u globalu ne zaslužuje da vlada. Meritokratija recimo zvuči super, ali ko će biti taj koji odlučuje o tome ko "zaslužuje" da vlada. Mislim da na kraju nismo smislili ništa bolje od demokratije, samo je važno ne koristiti je više kao izgovor za ostvarivanje imeperijalističko-globalističkih ciljeva, ne mešati demokratiju sa populizmom i udovoljavanjem neporosvećenoj masi, i vratiti se pomalo i mudrom Solonu kao svojevrsnom urtext-u.

Foto: Marko Todorović

Koji je onda sistem idealan? Da li mislite da svetom treba da vladaju masoni?

- Ne znam odakle Vam to. Pretpostavljam da je ovo neka vrsta male provokacije u kojoj treba da se odredim pro ili contra slobodnog zidarstva. Kao što znate, protiv masonerije su se eksplicitno izražavali samo oni koji su gušili ljudske slobode, poput Hitlera ili Staljina. Ideje francuske buržoaske revolucije, koja je donela emancipaciju "običnog" čoveka su zapravo masonske - sloboda, bratstvo i jednakost. Prosvetiteljstvo i humanizam su par ekselans masonske ideje, jer je masonerija i nastala kao pokušaj da se društvo oslobodi opresije i destruktivnog uticaja dvora i klera. Kroz istoriju, u redovima Slobodnog zidarstva, bilo je neverovatnih ljudi, koji su predstavljali okosnicu progresnivnih snaga u svojim društvima, poput Garibaldija, Frenklina Ruzvelta, Ataturka, Mocarta, Marka Tvena, pa do naših ljudi kao što su Đorđe Vajfert ili Mihajlo Pupin. Ali to i dalje ne može nikome dati za pravo da kaže da svetom treba da vladaju masoni. Svetom treba da vladaju samilost, mudrost, kreativnost i obzirnost prema bližnjem. Ideja o svetu kojim vladaju Masoni je još jedna od ideja koje prebacuju odgovornost na nekog drugog, a zovu se teorija zavere. Svetom nažalost vlada pohlepa kao primarni princip - potpuno neodrživa pohlepa koja na kraju ugrožava i opstanak same ljudske vrste, kao što vidimo po pustošenju neobnovljivih resursa, zagađenju prirodne sredine i sumanutoj ideji da je okej proizvoditi ratove, samo zato što se na njima najviše zarađuje, apstrakujući pritom da neki sledeći globalni sukob ka kome uporno srljamo, može istovremeno predstavljati i kraj ljudske civilizacije.

Foto: Marko Todorović

Pomenuli ste Mihajla Pupina... Sa astronautkinjom Maršom Ajvins ste svojevremeno u okviru jednog svog koncerta održali i kratko predavanje o Pupinu. Šta je najveća nepravda, nepoznanica, ili zabluda o njemu?

- Možda činjenica da nismo svesni njegovog ogromnog doprinosa Srbiji kao otadžbini. Pupin je bio naš prvi diplomata u SAD, a pritom nije za razliku od današnjih diplomata poslat tamo za nagradu, nego je kao što znamo sam otišao i sopstvenim radom postao jedan od najistaknutijih članova američke naučne zajednice i pulicerovac, a tek onda, kada je imao šta da da umesto da uzme, preuzeo na sebe i zastupanje interesa Srbije u Americi. Ono što većina ljudi ovde ne zna je da je recimo zahvaljujući Pupinovom prijateljstvu sa američkim predsednikom Vudroom Vilsonom (sa kojim je uzgred budi rečeno delio i masonsku ložu), Srbija dobila Vojvodinu, u okviru Pariske mirovne konferencije ili da je bio jedan od 14 originalnih osnivača NACA, preteče današnje NASA.

Foto: mihajlopupin.info

Kako je izgledala vaša saradnja sa NASA-om?

- Lepo. Ne znam šta bih Vam rekao. Dobio sam sve ono čemu sam se nadao i jos mnogo više. Kada su se prvi put odazvali na poziv upućen preko Stejt Dipartmenta, dobio sam između ostalog i šifru za ulazak u njihov server. Naravno da sam kao klinac sanjao o tako nečemu – jedino što tada nisam imao ideju kako bih upotrebio bilo šta slično. Ovde je već sve bilo jasno i dogovoreno unapred. Bila je poenta napraviti omaž večitoj vezi između zvezda i čovečanstva – oličenoj u muzici "Zodijaka" i fantastičnim slikama koje su tokom godina na zemlju stizale putem misija kao sto su Vojadžer i Habl. Kada je sve bilo gotovo i kada smo stigli do kompletnog seta od 12 karakternih komada za klavir i simfonijski orkestar i 12 video instalacija koje prate i akcentuju muziku u živim izvođenjima, pretvarajući koncertnu salu, zahvaljujući istovremenim projekcijama materijala na različitim površinama, u "intergalaktički brod sa otvorenom palubom", nastavile su da se ređaju i druge etape, od uključivanja atronauta, preko davanja projektu jedne nove dimenzije kroz podsećanje na vezu i saradnju izmedju Srbije i Amerike od velikog Pupina do ovog našeg projekta, pa do nedavnog fenomenalnog prijema u lansirnom centru NASA u Kejp Kaneveralu, kada smo počeli da razgovaramo o novim mogućnostima zajedničkog putovanja u ovom eksperimentu spajanja nauke i umetnosti.

Foto: ESA/NASA

Kada se pomene da ste pisali misu po porudžbini Vatikana, neizostavno je i osvrtanje na vaše tumačenje patriotizma... Razlikuje li se ono od generalnog tumačenja ovog pojma u Srbiji?

- Kao prvo, moje viđenje pojma patriotizam ili izvitoperenja tog pojma u određenim periodima novije srpske istorije nema nikakve veze sa činjenicom da sam pisao misu za Vatikan. Ja nisam nikakav vatikanski čovek – ja sam se napisao i muzike za razne pravoslavne crkve i pre svega sam Beograđanin i neko ko voli Srbiju. Opet, reći ću Vam ono što sam mnogo puta do sada već rekao. Mislim da ljudi brkaju pojmove patriotizma i šovinističkog nacionalizma. Jako često su patriotama smatrani oni koji su naneli ogromnu štetu Patriji, poput raznih ratnih zločinaca iz devedesetih godina, kada se za patriotski čin proglašavalo ubijanje i pljačkanje. Da bi bili pravi patriota, morate biti i kritični prema otadžbini, baš kao što pravi roditelj nije onaj koji povlađuje svojoj deci i onda kada ne valjaju - nije dovoljno nacrtati četiri ocila preko čela, obući majcu sa likom nekog haškog optuženika i odvrnuti narodnjake. Potrebno je učiniti nešto da zemlja bude bolja za generacije koje dolaze. Tek onda ste pravi patriota.

Foto: AP/Tanjug

I naposletku, da li ste imali prilike da pišući misu razmenite koju sa Papom Benediktom XVI o trvenjima između pravoslavaca i katolika, ili eventualnim neslaganjima oko nekih katoličkih doktrina?

- Naravno da jesam. "Misa Solemnior" o kojoj govorite, nastala je još 2004., na temeljima dva velika "jubileja" u istoriji hrišćanstva - 950 raskola između Istočne i Zapadne Crkve i 40 godina pomirenja između Rima i Konstantinopolja. Ta, kako se još zove, Velika šizma, postavila je temelje podeli na Istok i Zapad uopšte, koja na razne načine postoji i dan-danas i koja je kroz različite periode odnela ogromne žrtve. Misa je posvećena upravo žrtvama svih ljudskih podela i meni je pre svega bilo bitno da iskoristimo ovu priliku i pošaljemo poruke o važnosti jedinstva, tolerancije i dijaloga. Tako je to prva rimska liturgija koja u sebi ima stavove poput "quid fecisti", kojim se ubistvo svakog čoveka poistovećuje sa bratoubistvom ili Kadiša za Isusa, kojim se Vatikan odredio prema nepravednosti i nelogičnosti antisemitizma, koji je opet, kao što znamo, vekovima gajen upravo u okrilju hrišćanske crkve. Sto se tiče mog neslaganja oko bilo čijih doktrina, ja nikada i ni pred kim nisam krio neslaganje sa doktrinama ili praksom koja je u svojoj suštini protiv čoveka i čovečnosti. Svaka ljudska institucija, pa i verske zajednice i crkve imaju mnogo mesta za napredak u tom smislu. Na kraju, poslušajte šta govori i pokušava da uradi papa Franja i zamislite koliko neprijatelja je već stvorio samo u Rimu, i kako bi izgledalo kada bi nešto slično pokušao da uradi recimo naš patrijarh.

U intervjuima često pominjete zaboravnost i fenomen zakasnele pameti?

- Zato što mislim da je važno gajiti kulturu pamćenja. Ako imamo pogrešnu predstavu o prošlosti u velikoj smo opasnosti da iste greške ponavljamo i u budućnosti. Zakasnela pamet je valjda još gora osobina - jer jako često vidimo ljude koji su u određenom momentu bili u poziciji da nešto urade ali su se opsetili tek posle - to je najbolnije očigledno kod ljudi koji progledaju tek kada zglajznu - tako je nedavno bivši predsednik Hrvatske Ivo Josipović dao intervju o "ustaškoj guji koja spava u hrvatskim nedrima". Ko ga je sprečavao da zauzme snažniji antifašistički stav dok je bio na vlasti. Isto važi i za razne Miloševićeve generale koji su mogli da spasu Srbiju i da izvedu puč u periodu kada su komandovali vojskom, a kada smo tonuli sve dublje i dublje. Umesto toga su prelazili u "opoziciju" tek nakon što im je Sloba dao nogu. O toj zakasneloj pameti sam verovatno govorio. Uradi pravu stvar dok si u poziciji da možeš. Ako već nisi - onda makar posle nemoj biti pametan i znati tačno kako treba, kao Al Gor, koji nije ni pokušao da sa funkcije potpredsednika SAD spreči otvaranje Aljaske za naftnu ekspolataciju, čime će tek biti ozbiljno nanesena šteta globalnoj klimatskoj situaciji, ali je odmah posle toga izašao sa "neugodnom istinom" za koju je nagrađen Oskarom i Nobelovom nagradom. Složićete se da bi svetu bilo bolje sa sačuvanom Aljaskom nego sa dve nagrade na njegovoj polici.

Foto: Marko Todorović

Kompozitor ste, koji je sudbinom ili srećom okružen svetskim moćnicima daleko više od brojnih političara. Da li vidite sebe u politici?

- Ja verujem da je često najbolji način da se "bavite politikom" taj da ostanete van zvaničnih i pogotovo partijskih političkih struktura. Mislim da svako može da da određeni doprinos u skladu sa svojim mogućnostima i potrebama. U tom smislu ja se već odavno bavim politikom, pokušavajući da nešto uradim na polju međureligijskog dijaloga, ljudskih prava ili kroz razne humanitarne inicijative. Politikom se veoma ozbiljno bavio i Viktor Igo, koji nije imao ambiciju da bude izabran u parlament ili na bilo koju funkciju, ali ga to nije sprečilo da bude prvi i najveći protivnik smrtne kazne i inspirator prve svetske mirovne konferencije. Onog momenta kada se u politiku počnu uključivati ljudi koji nemaju političke ambicije več prvestveno želju da svoju okolinu učine boljom, tada će stvari početi i da se menjaju. Dotle će pristojan svet gledati na politiku kao na nešto prljavo, što ona na žalost redovno i jeste. Jedna od najvećih tragedija našeg vremena jeste činjenica da se najkvalitetniji ljudi klanjaju politike, čime defakto ostavljaju svet na volju onima koji često nemaju ni časti ni milosti.

(Katarina Vuković)