FILOZOF, NADREALISTA I RATNIK: Sve o Koči Popoviću, legendi koja je osnovala Partizan (FOTO)
Na današnji dan, 14. marta 1908. godine u Beogradu je rođena jedna od najbitnijih istorijskih ličnosti Srbije i Jugoslavije. Intelektualac, filozof, nadrealista, hrabri komandant Prve proleterske, načelnik Generalštaba JNA, ministar spoljnih poslova FNRJ, potpredsednik Jugoslavije, i konačno disident: ovo je priča u njegovu čast
Retke su ličnosti u istoriji Srbije, pa i sveta uopšte, koje su uspele da iskažu briljantnost na svakom polju društvenog delovanja koga su se dohvatile, kao što je uspeo da uradi junak naše današnje priče. Još su ređe intelektualne i filozofske gromade, umetničke duše, koje su postale veliki ratnici i beskompromisni političari.
PRVI KORACI KONSTANTINA KOČE POPOVIĆA
Rođen je u Beogradu na današnji dan, dakle, 14. marta godine 1908, u bogatoj prestoničkoj porodici. Otac Aleksandar je bio industrijalac, a deda po majci Ruži, rođenoj Zdravković, bio je general i akademik Stevan Zdravković.
U vreme dok je Starim kontinentom bukteo Prvi svetski rat, u vreme kada se iz Srbije sklonio svako ko je mogao, od kralja pa do seljaka, porodica je Koču sklonila tamo gde je mogla: u Švajcarsku. Po završetku rata se vratio u Beograd, u kojem je završio osnovnu školu i gimnaziju.
Negde u to vreme postaje ubeđeni marksista, zbog čega će biti proganjan tokom odsluženja vojnog roka koje je usledilo odmah posle svršene gimnazije. Uprkos tome, 1927. u Sarajevu završava školu rezervnih artiljerijskih oficira i biva proizveden u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika.
Čim je razdužio uniformu i pušku, nastavio je sa služenjem mastilu i peru. Prvo se vratio u Švajcarsku, da bi zatim 1929. godine u Parizu, na Sorboni, počeo sa studijama filozofije koje će uspešno završiti već 1932.
Tokom svog bavljenja u prestonici Francuske kretao se takozvanom Levom obalom Sene na kojoj su se okupljali pesnici, pisci, umetnici i intelektualci. U tom i takvom miljeu postaje nadrealista, aktivan i u francuskim i u srpskim nadrealističkim krugovima, druguje sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugima. 1929. potpisuje protest "Čovek bez ukusa", a pisao je i za "Pari soar", časopis "50"...
1931. godine zajedno sa Marko Ristićem piše "Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog". U narednih godinu dana sarađivaće i sa časopisom "Nadrealizam danas i ovde" kada dobija i pseudonim Grof, koji će kasnije koristiti u partizanima kao šifrovano ime.
Član ilegalne Komunističke partije Jugoslavije postaje 1933. godine, pa se njegova revolucionarna delatnost intenzivira: istovremeno, intenziviraju se i policijski progoni pa biva više puta hapšen tokom boravaka u domovini.
ŠPANSKI GRAĐANSKI RAT
Njegova borba na strani legalno izabrane republikanske vlade Narodnog fronta a protiv vojne pobune predvođene generalisimom Fransiskom Frankom te pomaganom od strane fašističke Italije i nacističke Nemačke, počinje 1937. godine. Startuje kao običan borac, da bi zatim postao načelnik štaba pa potom i komandant artiljerijskog diviziona sa činom poručnika Španske republikanske armije.
Dve godine tuče se u svim bitkama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, sve do poslednje bitke za Madrid kada je zloglasna "peta kolona" dovelo do pada prestonice.
Posle sloma republike zajedno sa svim ostalim međunarodnim borcima prelazi na tlo Francuske gde biva interniran zbog učešća u Španskom građanskom ratu, usled čega mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen. Potom neko vreme radi u Komitetu za španske borce u Parizu, da bi se septembra te godine preko partijskih veza iz Francuske vratio na tlo Jugoslavije. U domovini nastavlja revolucionarnu aktivnost i uspešno izvršava zadatke postavljene od strane KPJ.
KOMANDANT SLAVNE PRVE PROLETERSKE
Odmah po izbijanju Aprilskog rata pridružuje se Vojsci Kraljevine Jugoslavije i postaje komandant trupe pukovske komore. Uskoro biva zarobljen kod Ivanjice, ali odmah beži iz zatočeništva.
U julu pristupa Narodnooslobodilačkoj vojsci kao komandant Kosmajskog partizanskog odreda, pa potom kao komandant Posavskog. Sve njegove trupe u leto i jesen odnose brojne pobede zbog čega biva postavljen za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji.
U novembru komanduje zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba i glavnine partizanskih snaga ka Raškoj, tokom Prve neprijateljske ofanzive. 21. decembra u Rudu postaje prvi komandant prve regularne jedinice Narodnooslobilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije - Prve proleterske udarne brigade.
Veličanstvene borbe u istočnoj Bosni i čuveni Igmanski marš kojim se jedinica izvukla iz obruča učinivši nešto što apsolutno niko među dušmanima, stranim zavojevačima i kvislinzima nije očekivao (jedan od najboljih partizanskih filmova se bavi upravo ovim događajem; predlažemo da ga pogledate), donose mu veliku slavu. Potom sledi uspešni pohod na Bosansku krajinu.
1. novembra 1942. postaje komandant Prve proleterske divizije, i ostaje na toj poziciji sve do 5. oktobra 1943. godine. Ova se grupacije posebno istakla tokom Četvrte neprijateljske ofanzive i borbama koje je vodila na Ivan-planini, zatim protivudarom Glavne operativne grupe kod Gornjeg Vakufa, kao i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice pri zatvaranju pravaca Bugojno-Prozor i Kupres-Šujica-Prozor.
Potom slede nakon Bitke na Neretvi kontroverzni Martovski pregovori između partizana i Nemaca. Cilj Vrhovnog štaba NOV je bio da dođe do razmene zarobljenika (što se i desilo), ali su verovatno glavni bili: da se partizanima prizna status zaraćene strane kako bi se prema njima primenjivali međunarodni običaji ratovanja (što im nije uspelo, jer Hitler nije hteo ni da čuje), i da se dođe do primirja kako bi partizani uhvatili predah (koji je potrajao šest nedelja).
Jedan od pregovarača sa Nemcima je bio i Koča Popović, koji je jedini hrabro nastupao pod punim imenom i prezimenom; Milovan Đilas i Vladimir Velebit su koristili alijase. Takođe, Koča se jedini protivio tome da se u ovim pregovorima sa Nemcima nastupa sa pričom da su im četnici glavni neprijatelj, ali je po njegovim rečima pobedilo stanovište da se mora reći šta bilo, da se mora i lagati, samo da se Nemci privremeno neutrališu.
1. maja uvedeni su prvi oficirski činovi u NOVJ, pa Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević postaju general-major.
Peta neprijateljska ofanziva tokom juna 1943. godine došla je odmah nakon okončanja tog kratkotrajnog primirja, a tokom nje Prva proleterska divizija je 9-10. juna probila obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, zatim 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i konačno 17. juna na liniji Prača-Renovica, čime se otvorio put operativnoj grupi divizija NOV na Sutjesci, uprkos kolebanju Vrhovnog štaba, koje će sam Koča opisati kasnije kao jedino Titovo kolebanje tokom rata.
Međutim, premda je nama danas očigledno herojstvo ovog pothvata Koče Popovića, u tom trenutku se na ovo gledalo sa podozrenjem. Naime, ljudski gubici su bili ogromni a Popović je skoro stigao do vojnog suda jer je ovaj proboj učinio samoinicijativno, nakon što je prethodno izgubio komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Neki su otišli toliko daleko da su ovo interpretirali kao "kukavičluk", a proboj iz obruča kao "bežaniju" sa ciljem da se Vrhovni štab ostavi na cedilu: ovu je pomisao Popović ubedljivo unakazio činjenicama, a na svojoj strani je imao i druge velike komandante poput Dapčevića.
Uostalom, zamislite samo: komandant 369. legionarske divizije smenjuje majora Henea kao komandanta pukovske borbene grupe čije su jedinice razbijene kod Bilanovaca, a vrhovni komandant Josip Broz Tito ozbiljno kritikuje Koču Popovića koji je razbio tog neprijatelja!
Bilo kako bilo, 5. oktobra 1943. godine heroj naše današnje priče postaje komandant Prvog proleterskog korpusa, a 1. novembra biva unapređen u čin general-lajtnanta. U tom periodu ističu se njegove pobede u središnjoj Bosni protiv 15. brdskog armijskog korpusa Vermahta, u Prvoj banjalučkoj operaciji, u Drvarskoj operaciji, itd.
Konačno, jula 1944. godine postavljen je za komandanta Glavnog štaba Narodnooslobodilačke vojske i Partizanskih odreda za Srbiju, u vreme kada počinju pripreme za njeno oslobođenje od okupatora i domaćih izdajnika. Jedno vreme je bio i komandant Južne grupe divizija, a januara poslednje ratne godine postaje komandant Druge armije koja se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, delovanjem u pravcu Užice-Sarajevo-Banjaluka-Karlovac-Zagreb.
Treba napomenuti i da je tokom ratnih godina obavljao niz političkih funkcija. Bio je član Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) tokom Prvog zasedanja 1942. godine, a član njegovog predsedništva tokom Drugog 1943. i Trećeg zasedanja 1945. godine.
PARTIZAN
Peko Dapčević, slavni partizanski komandant i kasnije jedan od predsednika Jugoslovenskog sportskog društva Partizan, poslao je 1995. godine povodom pola veka od osnivanja kluba pismo kojim čestita jubilej. U njemu je objasnio i kako je došlo do osnivanja.
"Većina nas, mladih generala, koja je igrala i volela fudbal, okupili smo se i dogovorili da osnujemo fudbalski klub. Oko imena nije bilo natezanja: bili smo partizani, bilo je i najprirodnije da se naš klub zove Partizan.
Na samom skupu, neformalno je predsedavao Svetozar Vukmanović - Tempo, bili su još prisutni Otmar Kreačić - Kultura, Vujica Gajinović, Čoče Vujović (bio je izabran za prvog predsednika), Koča Popović, Mijalko Todorović – Plavi. Možda i još neko... Ne mogu se setiti, sećanja blede...
Ako je danas teško, ili gotovo nemoguće, utvrditi detalje, celina događanja, prvenstveno kao atmosfera, može se dosta jasno osetiti. Još se nije bila navršila ni godina od prestanka četvrtogodišnjeg ratnog užasa, u danima opšte oskudice, jedino čega je bilo u izobilju - bilo je poleta i nade.
Na tim temeljima je građeno i JSD Partizan i njegova nesumnjiva osovina - fudbalski klub, koji je i do danas ostao magnet i duhovni i materijalni oslonac tog najbrojnijeg i najtrofejnijeg sportskog društva."
Koča Popović će nakon toga u Partizanu nastaviti da igra ulogu duhovnog oca, nekoga ko celoj priči vezanoj za ovaj klub u filozofskom i nadrealističnom smislu daje svrhu i estetiku koja sa njim ide.
POSLE RATA
Koča ostaje u Jugoslovenskoj narodnoj armiji i posle Drugog svetskog rata, 1947. postaje general-pukovnik, a od 15. septembra 1948. do 27. januara 1953. godine obavlja dužnost načelnika Generalštaba. Tada biva demobilisan i prebačen u rezervu, pa može u potpunosti da se posveti političkom delovanju.
Zanimljiva je jedna anegdota tokom proslave desete godišnjice osnivanja Prve proleterske, kada je u Domu garde na Topčideru gost bio i Tito. Naime, dan ranije imenovana su 282 nova nosioca ordena ordena Narodnog heroja, među kojima nije bio Koča Popović, koji je odlikovao višim (zapravo, najvišim mogućim) Ordenom slobode.
Tada su svi borci tokom slavljeničkog ručka klicali Koči uz povike "Koču za heroja!" tražeći i on bude imenovan za Narodnog heroja, ali se Tito nije dao, uprkos tome što je bio vidljivo ljut i čak i kritičan prema njima, ukazujući na to da oni očito nemaju poverenje prema Politbirou. Tokom svog govora neprekidno je bio prekidan poklicima. Međutim, neposlušnim borcima Prve proleterske ni dlaka sa glave nije zafalila, a Koča je dve godine kasnije postao i Narodni heroj.
Već od 1945. neprekidno je bivao biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine Narodne Republike Srbije, da bi nakon svršetka vojnog službovanja pa sve do 1965. godine bio član Saveznog izvršnog veća kao državni sekretar za inostrane poslove. Tokom tog perioda sa Titom je bio kod 290 šefova država, vlada ili suverena. Svedočio je da je njih "289 vodilo beleške dok je Tito govorio, izuzev Čerčila koji jedini nije imao olovku u rukama".
Kada se sastao sa Čerčilom početkom pedesetih godina, ovaj ga je primio u pidžami i pitao koliko Rusi imaju atomskih bombi, na šta mu je Koča odgovorio: "Ne znam tačan broj, ali znam da imaju jednu više od Zapada".
Kada se sastao sa Hruščovim nakon normalizacije odnosa Jugoslavije i SSSR, sovjetskom šefu države se predstavio kao zapadni čovek, na šta mu je ovaj rekao: "Znamo mi dobro ko si ti". U razgovoru sa Kenedijem, kada ga je ovaj upitao: "Gospodine ministre, imate li vi komunisti odgovore na sva pitanja?", Koča mu je odgovorio: "A imate li vi katolici odgovore na sva pitanja"?" zbog čega se Kenedi dugo smejao.
1966-67. bio je potpredsednik Federativne Narodne Republike Jugoslavije (koja će SFRJ postati po ustavu iz 1974. godine, po ustavu protiv koga je Tito izgleda bio jer je mislio da će voditi razbijanju države ali više nije snage da se bori sa jastrebovima). Bio je član Centalnog komiteta SKJ, član Predsedništva CK SKJ, prvog CK KP Srbije, član stalnog dela Konferencije SKJ, Saveznog odbora SUBNOR, a u periodu 1966-82. godine član Izvršnog odbora Socijalističkog saveta radnog naroda Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane.
Uprkos tome, iz političkog života se povukao 1972. godine nakon čistki u Hrvatskoj (usled Hrvatskog proleća) i čistke liberala u Srbiji, koje je smatrao legitimnim demokratskim predstavnicima naše republike koje nije trebalo sklanjati; kada je to rekao Tito, ovaj se sa njim složio ali "da je narod ostao zatucan i da traži autoritet, spasioca". Uskoro napušta i Savez komunista.
POSLEDNJE GODINE
Koča Popović se dva puta ženio, prvo Veronikom Verom Bakotić, a posle rata Leposavom Lepom Perović, prvoborcem iz Banjaluke. Dece, nažalost, nije imao.
Umro je u Beogradu, 20. oktobra 1992. godine, na godišnjicu oslobođenja svog rodnog grada. Poslednja želja mu je bila da na odru, ispred krematorijuma, bude sam te da pored njegovog kovčega izostane defile licemera. Svoju imovinu - koja se sastojala od spisa, beležaka, dokumenata, fotografija, radne sobe, velike biblioteke i kolekcije gramofonskih ploča - zaveštao je kao legat Arhivu Beograda.
DRUGI O NJEMU
Vilijam Bil Dikin, zamenik šefa britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu NOVJ i koautor memoara Vinstona Čerčila, proslavljenih i Nobelovom nagradom, napisao je o njemu:
"Uredan, napet, promišljeno kontrolisan osetljivim i disciplinovanim umom i snagom volje, Popović je bio intelektualac, vojnik izvanredne darovitosti, što je možda bilo i tuđe njegovoj unutrašnjoj prirodi.
Poticao je iz imućne beogradske porodice i rado se odvojio od svog domaćeg porekla posle studija filozofije na Univerzitetu u Parizu, gde se kretao u nadrealističkim krugovima, u levičarskom svetu pesnika, književnika i umetnika.
Bilingvalan, govorio je sarkastičnim uglađenim francuskim jezikom i u njegova mentalna utvrđenja nije se moglo prodreti. Njegove sarkastične primedbe bile su kao udarac mačem. Respektujući protivnika, uvek je bio na oprezi.
Popović se borio u redovima Španske republikanske vojske i postao artiljerijski kapetan. Kao komandant Prve proleterske divizije, sa svojim sigurnim instinktom i munjevitim shvatanjem situacije, Koča Popović je odjednom osetio slabu tačku u obruču nemačkog okruženja severno od Sutjeske i neposredno je doprineo našem spasavanju...
Popović je bio usamljeni vuk, samotan čovek, s retkim trenucima neopreznosti. Imao je primese vojnog genija i mržnje prema ratu. Bio je oprezan u sklapanju prijateljstava i branio je sa vraškom veštinom totalno poštenje uma i srca".
TAKO JE GOVORIO KOČA
"Nikakva motorizacija ne može se meriti sa natčovečanskom snagom i plodovima naših napora. Svaki minut nespavanja, svaki dah, svaka kap krvi, svaki otkucaj srca, čak svaki poslednji dah i težina tela umrlog od iznemoglosti da se osetiti, ispoljava se u rezultatu, zaključku, u završnom računu."
"Neprekidno sam se divio spokojnoj hrabrosti proletera. Efikasnost bez nemira i užurbanosti, samouverenje bez hvalisavosti, odlučnost i upornost u izvršavanju zadataka, bez vike, jedna stalna pribranost i u najtežim situacijama. Sve se to ispoljavalo i izbijalo u neprekidnim borbama sa neprijateljem. Manje smo se odmarali - bili tvrđi i svežiji; slabije se hranili - bili žilaviji; slabije naoružani - ubojitiji; bez motorizacije - brži. Skuplja je bila svaka naša smrt, naše je disanje imalo drukčiju, posebnu vrednost. Kao da su se sve naše muke, napori i teškoće zgušnjavali u ubojit prkos, kao da su se preokretali u našu prednost."
"Naš narod, našu vojsku, našu borbu, naš nesavladivi duh Nemac ne poznaje i ne razume. U njegovoj glavi nema uopšte mere za veličinu naših podviga. On ne zna kako da se probije ni u našu dušu, ni u naš uvek pomični raspored. On godinama, neumorno, zadrto, svaki put poslednji put, baca letke kojim poziva partizane da se vrate kući, ako neće da budu konačno, munjevito uništeni. On ih uporno poziva da se vrate na domaće ognjište, koje opisuje kao raj; a ti ljudi su u šume, koje on opisuje kao pakao, otišli dobrovoljno, svojevoljno, svesno - zato baš što nisu više mogli da podnesu pakao domaćeg ognjišta pod fašističkom okupacijom. On uverava partizane da ih politički komesari mitraljezima gone u borbu. Narode kojima je pred očima sve oduzeo, od slobode do hleba, on ubeđuje da im je doneo blagostanje. Taocima koje vodi na vešanje tumači da ih spasava od boljševičkog terora."
"Duboko ispred Nemaca, nailazili smo na četnike, domobrane, ustaše, itd., i zaista, spolja posmatrajući, izgledalo je da se ne bijemo protiv okupatora, nego jedino 'među sobom'. Stvar se, međutim, rasvetljava čim se uvidi osnovna činjenica: da su sve te grupe bile aktivni delovi okupatorske vojske."
KAD ČETNICI I USTAŠE NAZDRAVLJAJU: 24 fotografije koje jednostavno morate videti (FOTO)
"Koliko smo morali imati principijelnosti da bismo, još onda, usred međusobnog klanja Srba i muslimana, propovedali bratstvo među našim narodima - na primer. I to što smo govorili tada - i sada govorimo, sprovodimo, nepobedivo."
"Ratnički spoljni izgled srazmeran kukavičluku, terminologija i simboli (mrtvačka glava) takođe. Otkuda bi četnik mogao biti hrabar, kada je osnova i osnovna pobuda njihovog stava i opredeljenja: kukavičluk, priznanje nemoći pred snagom okupatora."
"Hoće li četnici, vođe, u poslednjem trenutku, okrenuti oružje protiv Nemaca? Ipak izgleda da neće moći. To bi mogli učiniti samo ako bi nemačka vojska bila prethodno potpuno razbijena, doslovno razbijena, rasterana. Pored tih materijalnih uslova za preokret isto tako malo ima i 'političkih': izdajstvo je postalo prava sadržina te politike, osnovnija od cele superstrukture, od svih kombinacija 'kad dođe vreme'."
HITLEROV DIPLOMATA O ČETNICIMA: Zajedno smo ratovali protiv partizana! (FOTO)
"Kad bude gotov rat, sigurno ćemo naglo ostariti."
"Glavno mi je u životu: 1) I Proletbrigada."
"Svaka devojka koja je osećala izvesnu naklonost prema meni — nije znala da razlikuje kada se šalim, a kad govorim ozbiljno."
"Užas mi leži u grudima — kao crna ptica. Ako raširi krila, zakukaću."
1989. godine, pri kraju života, govorio je sledeće:
"Revolucija je bila neizbežna i neizbežno promašena. Smatrali smo da smo rešili nacionalno pitanje. Nismo ga rešili, nego smo primenili sovjetski model. Mislim da nismo daleko od agonije. Kapitalizam se ne može preskočiti. Nema demokratije bez višepartijskog sistema."
"Vi znate da sam ja rođeni Beograđanin, ali nisam velikosrbin. Ja sam kosmopolita. Kad se 1971. nije moglo pisati Jugosloven, ja sam u rubrici nacionalnost napisao: Srbin po rođenju. Ovo što se sada dešava u Srbiji nije mi nimalo simpatično. To je jedan uzak, veoma opasan nacionalistički program. Milošević je običan bankarski pacov, zbog njega će biti krvi do kolena."
"Ne volim da se tako teška reč kao što je 'legenda' veže uz moje ime. Prvoj proleterskoj sam zabranio da peva pesme o meni. Verujem da sam bio dobar komandant, ali Tito je bio bolji. On je bio izuzetno obdaren vojskovođa. Kao vrhovni komandant, jedinu ozbiljniju krizu imao je na Sutjesci, u Petoj ofanzivi, kada je postojala opasnost da Vrhovni štab bude uništen. Nema sumnje, Tito je u ratu i posle rata bio nezamenjiv. Setite se njegovog uspešnog razgovora sa Čerčilom. Ali, Tito je kasnije postao nešto drugo."
"Ja sam gurnut u rat. Mrzeo sam rat... Mi smo svi bili malo udareni. Bili smo avanturisti. Da nismo, zar bi udarili na Nemce?"
"Sa Titom sam se razišao kad sam zaključio da je on beznadežan zarobljenik marksističko-lenjinističke škole. Laknulo mu je kad se pomirio s Rusima. Video sam da Tito nije više isti, onaj iz prvih godina rata, i da je postao žrtva vlastitog kulta i oreola. Godine i ideologija učinile su svoje... Moja generacija je predugo bila na vlasti, sa masom grešaka i promašaja, koji su uglavnom bili uslovljeni ideološkim opredeljenjem. Bilo bi bolje da je i Tito ranije otišao sa političke scene. To bi bilo bolje i za njega i za Jugoslaviju."
"Ja sam protiv svakog nacionalizma, jer je nacionalizam najniži oblik društvene svesti."
"Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj slavnoj istoriji."
"Politika koja nas je bacila u nacionalistička razračunavanja nije uvezeno zlo, već je ona naše ogledalo i naša najrazornija žica."
"Tu ne vredi stalno se pozivati na 'narod'. Jer, masovan je nesumnjivo bio i pogubni 'maspok' u Hrvatskoj 70-tih godina, kao i neki drugi pokreti i inostrani, ovovekovni 'režimi' koji su, srećom, bili poraženi. Stoga ne mogu da podržim ni one koji danas tako usmeravaju bilo koji narod."
"Budućnost jugoslovenstva uvek sam vezivao za demokratsku evoluciju ove heterogene zajednice koja je, uprkos golemim razlikama, povezana egzistencijalnim zajedničkim interesima. U takvom, demokratskom jugoslovenstvu koje podrazumeva ispomaganje i toleranciju, vidim jedinu alternativu zatvaranju i samoubilačkom nacionalističkom razračunavanju. Što se mene tiče, ljudi i narodi koji žive na ovom geopolitičkom prostoru mogu jedino tako da se uključe u savremenu, evropsku i svetsku civilizaciju."
"Za razliku od onih pripadnika moje generacije ratnika i posleratnih funkcionera kojima je vlast bila prvi, ako ne i jedini cilj a varljivi sjaj funkcije maltene jedina politička i uopšte misaona preokupacija, za sebe bih mogao reći i ovo: imao sam sreću da, kad se ostajanjem u forumima i hijerarhiji više ništa nije moglo učiniti, postanem 'niko'. To me je održalo..."
ŠTA JE U STVARI KOMUNIZAM? Ako mislite da ste živeli u njemu, grdno se varate! (FOTO)
"Računam da će istorija kroz 40-50 godina sve to samleti; stvari će, više ili manje, doći na svoje mesto. Približno će se, valjda, znati bez potcenjivanja, i još važnije, precenjivanja - ko sam i šta sam bio."
(V. V.)
Povezane vesti
Relja Popović je samo jednom u životu javno govorio o ocu i pričama da je Albanac: "Ovo je istina o njemu"
Stravična prošlost meštana iz sela Zlot o kojoj danas niko ne govori: U selo je ušlo 50 vezanih muškaraca
Na današnji dan probijen Sremski front, usledilo oslobođenje
Skandal u Splitu: Uz pokliče "za dom spremni" obeležena godišnjica osnivanja NDH
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Priče sa Weba
SPECIJALAC VOJSKE SRBIJE NESTAO POSLE SKOKA IZ HELIKOPTERA! Povređen i podoficir, sve se desilo na redovnoj obuci
SUTRA ĆEMO SVI BITI KAO LUDI, A OBRT TEK SLEDI! Popaljeni brojni ALARMI, čak 4, neće nam biti dobro, ali bukvalno
NAJNOVIJE VESTI O UBISTVU DANKE ILIĆ Potraga za telom devojčice se nastavlja: Zaključana kuća Dragijevića, puste ulice u Zlotu
Zlobica
Klasična komunjara. Prehvaljeni ološ. Ubica Srba.
Podelite komentar
Dag
Tada su se ministri, inostranih poslova, skolovali na - Sorboni... (I pored farancuskog, znali i - druge jezike.)...
Podelite komentar
Rade
Strašno koliko ima nepismenih i zluradih čitalaca. Koča Popović je jedan od retkih velikih intelektualaca koji su nadrastali svoje vreme i ostali do današnjeg dana svetle tačke ovog podneblja. Naravno, mi Srbi, bez retka pročitane istorije ili saznanja o nečemu znamo da trabunjamo gluposti...
Podelite komentar