DA LI ZNATE ZA CRNU ARISTOKRATIJU? Zbog njihove časti i odanosti PAPI se diže svaka dlačica na telu (FOTO)

Kada je dinastija Savoja - u tom trenutku vladarska kuća Kraljevine Pijemont-Sardinija - sredinom 19. stoleća odlučila da je kucnuo čas da ujedini Italiju, uz veliku pomoć radikalnih revolucionara sa juga predvođenih Garibaldijem, to nije išlo kao po loju.

Preporučujemo

Zapravo, morao je da se vodi rat da bi se pokorile sve te silne državice koje su na Apeninskom poluostrvu postojale, iako su nakon toga građani na referendumima glasali za pripajanje Pijemontu, a Kraljevina Italija je napokon proglašena tek 17. marta 1861. godine.

Premda su dve trećine istočnih oblasti pod kontrolom pape bile osvojene, sam grad Rim i oblast Lacija su i dalje ostali u sklopu Papske države (zvanično ime: Država Crkve), koja je nastala još 756. godine i čija se teritorija vremenom menjala, nekad širila, nekad smanjivala, ali uglavnom zauzimala celu centralnu Italiju, do tog trenutka.

Ovakvo stanje stvari je potrajalo sve do 1870. godine, kada izbio rat između Francuske i Pruske, zbog čega je car Napoleon III morao da opozove svoju vojnu posadu koja je čuvala Vatikan.

Karta ujedinjenja Italije sredinom 19. veka. Foto: Wikimedia Commons/Känsterle

Pošto je papa Kraljevinu Italiju smatrao masonskom tvorevinom, a masone neprijateljima hrišćanstva i čovečanstva, odbio je ponudu kralja Vitorija Emanuela II da pusti italijanske trupe u Večni grad. Zato je 10. septembra Italija objavila rat Papskoj državi, a 19. tog meseca otpočela opsadu Rima.

Uprkos tome što je vojska pape Pija IX bila preslaba da se suprotstavi neprijatelju, poglavar Rimokatoličke crkve je svejedno svojim trupama naredio da se bore, želeći da naglasi i svima stavi do znanja da Italija silom zauzima Rim. 20. septembra grad je osvojen, a cela Papska država je anektirana nakon referenduma narednog oktobra.

Papa Pije IX (poznat po svom skromnom i jednostavnom načinu života) i sve naredne pape, zatvorile su se u vatikanske zidine i nazivale su sebe "zatočenicima Vatikana", odbijajući da izlaze na balkon koji gleda na trg Svetog Petra, odbijajući bilo kakav čin koji bi mogao da posluži kao priznanje italijanske vlade i države, i onoga što su videli kao okupaciju od strane slobodnih zidara.

Osvajanje Rima probijanjem kapije Pije septembra 1870. godine. Foto: Wikimedia Commons/Carlomorino

Sledeći primer pape Pija IX, 28. septembra 1870. veći deo aristokratije nekadašnje Papske države odlučio je da zatvori vrata svojih palata u Rimu i drugde, da se zatvori u njih i obuče crninu u znak žalosti zbog papinog zatočeništva, gubitka crkvene države, pobede "satanskih sila" i poraza ideje da je "Bog - kralj", zbog čega su postali poznati kao Crna aristokratija.

U pitanju su porodice kao što su Gvardata, Kolona, Masimo, Orsini, Ruspoli, Palavićini, Saketi, Borgeze, i druge. Sve ovde pomenute plemićke kuće su u prethodnih hiljadu godina davale pape, kardinale, nadbiskupe, biskupe, pored toga što su imali i svetovne funkcije.

Ovo je potrajalo sve do 1929. godine kada je sklopljen Lateranski ugovor između Svete stolice i Kraljevine Italije kojim je Vatikan postao nezavisna minijaturna država. Nakon toga papa je izašao iz svog dobrovoljnog zatočeništva i pojavio se na balkonu pred okupljenim narodom.

Papa Pije IX. Foto: Wikimedia Commons/papapionono.it

Isto je učinila i većina Crne aristokratije, ali ne svi, pošto je izvestan tvrdokorni deo starijih članova ovih porodica nastavio da živi u izolaciji i da nosi - crninu.

Uglavnom, pitanje njihovog statusa je bilo rešeno, priznate su im plemićke titule a i dobili su dvojna državljanstva. Nastavili su i da nose počasne titule na papskom dvoru (koje su postale bespredmetne nakon gubljenja Papske države 1870.) od kojih je većina ukinuta tek dvadesetak godina nakon Drugog svetskog rata. Među njima je bila i Plemenita garda.

Sedamdesetih godina kneginja Elvina Palavićini je postala predvodnica konzervativnih delova ionako konzervativne Crne aristokratije, i oštro se protivila tim promenama, ističući svoju podršku tradicionalističkom nadbiskupu Marselu Lefevru, kojeg je želela da vidi na tronu Svetog Petra.

Kastelo Ruspoli, dom istoimene porodice koja pripada takozvanoj Crnoj aristokratiji. Foto: Wikimedia Commons/Mtl1969

Ipak, verovatno najživopisniji pripadnik Crne aristokratije bio je knez Alesandro Ruspoli zvani Dado, povremeni glumac i neprevaziđeni plejboj koji je svojom ekscentričnošću i ekstravagantnim stilom života zaokupljao maštu Evrope tokom pedesetih i šezdesetih godina, družeći se sa Brižit Bardo, Elzom Martineli, Salvadorom Dalijem, Trumanom Kapotom, Romanom Polanskim i drugima. Nije bio baš "crn", ali je bio iz takve porodice.

"Danas, kao i juče, bit aristokratije treba shvatiti kao dužnost: dužnost vaspitanja, dužnost časnosti, dužnost hrabrosti. Evo jednog praktičnog primera: zamak u Vinjanelu, pre pedeset godina, bio je pun porodica, guvernanti, kuvara, konjušara, vozača. Sad je tu ostao samo jedan stari vrtlar, koji jedva uspeva da održi poredak čuvenog vrta italijanskog stila. Vremena su se radikalno izmenila. Od ogromnog feuda oko zamka, ni jedan kvadratni metar terena više nije naš.

Kruzeiros, brazilska moneta koja je činila bogatstvo moje majke, postao je bezvredni papir. E pa dobro, moj otac je preživeo taj udarac sudbine a da nije ni trepnuo, ostavši uspravan poput hrasta. Što više aristokratija gubi materijalnu moć, to se više osnažuju njene moralne energije. To je hrabrost koja dolazi iz daleka", rekao je jednom prilikom Dado Ruspoli svojim prijateljima ispred kapije svog zamka Ruspoli u Vinjanelu.

(O. Š.)