Ptice nisu jedina bića koja pevaju: Na spisku muzikalnih životinja i miševi!

Foto: Shutterstock

Dva stvorenja slatko pevaju jedno drugom, razmenjujući trilove, cvrkute i druge note.

Ako zatvorite oči i nastavite da slušate, poverovaćete da pevaju dve ptice. Pogrešno! Reč je zapravo o vokalnom repertoaru raspevanog para Alstonovih miševa (Scotinomys teguina), omanjih glodara koji žive u kišnim šumama Centralne Amerike i komuniciraju pesmom.

Njihovi zvuci uglavnom su izvan dometa našeg čula sluha, ali su istraživači otkrili simpatične simfonije snimajući vokalizaciju na dostupnoj frekvencijii. Međutim, neuhvatljivi tonovi njihovih pesama razotkrivaju uvreženu pretpostavku da su ptice i ljudi jedina bića koja pevaju. Istina je drugačija: ne možete pretpostaviti koliko vrsta životinja ume da peva! Koje vrste to rade? Pevaju li one kako bi pronašle partnere ili da bi obeležile svoju teritoriju? Ili, možda kao i mi, pevaju jer uživaju u tome? pita se portal Livescience.

Životinje pevaju kad požele da skrate "priču"

0:42

1:12

Šta pesmu neke vrste izdvaja od drugih zvukova koje stvara? Malo istraživača ima konačan odgovor na ovo pitanje. Oni definišu pesmu kao niz tonova koji se ponavljaju tokom određenog vremenskog perioda u obliku onog što zovemo melodijom, objasnio je Brajan Farel, profesor biologije sa Harvarda koji proučava zvuke životinja. Jednostavno rečeno, „sve pesme su zvuci, ali nisu svi zvuci pesme“, izjavio je Farel prema čijoj definiciji pseći lavež, žablji kreket ili visoki tonovi zrikavaca nisu zvuci koje možemo nazvati pesmama.

Pesma uključuje stepen kompozicije potpomognut sposobnošću improvizacije. Zanimljivo je da životinje koje pevaju uče vokalizaciju od svojih roditelja, a nisu rođene sa tom sposobnošću. Pevanje je „skraćeni način da razgovaramo o određenom podskupu životinjskih signala koji nam zvuče veoma muzikalno“, izjavio je Čarls Snoudon, primatolog i profesor psihologije na Univerzitetu Viskonsin-Medison koji proučava međusobnu komunikaciju među životinjama i njihov odnos prema muzici.

Vrsta meksičkog slepog miša (Tadarida brasiliensis) pokušava da privuče pažnju ženki tokom sezone parenja pesmom izuzetno visokih tonova koje ljudsko uvo ne može da čuje. Kada zainteresuje potencijalnu partnerku, on brzo nadograđuje jednostavnu pesmu i u nju uključuje različite tonske sekvence. Pesma mora da drži pažnju ženke dovoljno dugo da bi ostala kraj mužjaka i dozvolila parenje. Slepi miševi mogu brzo da reorganizuju ove pevačke sekvence da bi otkrili šta ženka voli. To bi se moglo nazvati “improvizacijom pod pritiskom”.

Foto: Shutterstock

Dueti gibona i pesma grbavog kita

I giboni pariraju ljudima kao dobri pevači u svetu primata. Ne pevaju sve podvrste gibona, ali oni muzikalni stvaraju složene arije koje se obično prepliću sa dugim, gromoglasnim povicima i kraćim naletima zvuka. Istraživači su otkrili da su ovakvi vokalni mehanizmi uobičajeni kod operskih pevača. Pesme gibona zavise od konteksta: upozorenja na predatore nekih vrsta gibona imaju jedinstven raspored zvukova koji se ne čuju u redovnim oglašavanjima. Štaviše, giboni pevaju i u duetima koji, prema mišljenju primatologa, pomažu u jačanju društvenih veza i razgraničenju teritorije od drugih parova.

Ovi primati nisu jedine životinje koje uživaju u pevanju. Alstonovi miševi pevači takođe izvode ljupke pesme u duetu. Oni brzo “cvrkuću” (njihove pesme mogu da sadrže skoro 100 nota), a pesma jednog miša nikad ne nadjačava niti poklapa pesmu drugog. Svaki miš zastaje na delić sekunde nakon što njegov pratilac završi pesmu, pre nego što započne svoju “kompoziciju”.

Nijedno izvođenje pesama kod životinja ne bi bilo potpuno bez prisustva misterioznih zvukova koje ispušta grbavi kit (Megaptera novaeangliae). Godine 1970, američki biolog Rodžer Pejn zaokupio je maštu javnosti kada je prvi put snimio pesmu kitova i zabeležio je na vinilu. Tajanstveni zvuci iz grla ovih velikih morskih sisara izuzetno su uticali na javnost i postali su zaslužni za lovostaj na kitove 70-ih godina prošlog veka, što je gotovo rezultiralo svetskim moratorijumom, rekao je Farel.

Foto: Shutterstock

Pejnovi snimci su prvi put pokazali da je pesma kitova sastavljena od karakterističnih i ponavljajućih motiva. Pejn je "prva osoba koja je otkrila da su 20-minutne pesme kitova zapravo kompozicije", rekao je Farel. Istraživači su otkrili da se zahvaljujući jedinstvenim tonovima koje pevaju kitovi mogu identifikovati ponaosob. Otkriveno je pevaju i druge vrste kitova, uključujući kitove ubice (Orcinus orca) i beluge (Delphinapterus leucas).

O čemu pevaju životinje?

Ovo je samo “šačica” raspevanih životinjskih vrsta na planeti, a u zavisnosti od toga kako definišemo melodije koje izvode, možda ih ima i više. Ali, zašto životinje koje pevaju izvode pesme, a ne laju, bleje ili zuje? Osim što se takmiče za teritoriju, parove i hranu, životinje koje naseljavaju isti akustični prostor efektivno moraju da se "takmiče za propusni opseg" da bi ih svi čuli, rekao je Farel. Pevanje ima prednosti prenosa na velike udaljenosti i može da pošalje mnogo informacija. To je korisno prilikom razgraničavanja teritorije, upozoravanja na predatore ili udvaranja impresivnim vokalnim podvizima, kao što čine pojedine vrste slepih miševa.

Osim što pevaju iz praktičnih razloga, da li neke životinje to rade iz čiste radosti? Znamo da se životinje igraju i imaju "emocionalne živote", rekao je Farel i dodao kako je sve više dokaza da životinje imaju emocionalni odgovor na muziku. Istraživači su proučavali uticaj Mocartovih kompozicija na miševe, koji mogu da čuju tonove najviše frekvencije. Otkriveno je da muzika snižava krvni pritisak miševa, što je generalno povezano sa osećanjem smirenosti. Da bi se nadovezao na takva otkrića, Snoudon je odlučio da ode korak dalje: pre 13 godina počeo je da radi sa violončelistom Dejvidom Teijem sa kojim je komponovao muziku za životinje. Pretpostavili su da bi životinje još očiglednije reagovale na muziku ako bi ona sadržavala frekvencije unutar njihovog vokalnog i zvučnog opsega, kao i poznati tempo zasnovan na otkucaju srca ili obrascu vokalizacije.

U dve odvojene studije, Snoudon i Tei su odlučili da proučavaju mačke i vrstu “belokosog” majmuna tamarina (Saguinus oedipus) i izmere njihove reakcije na seriju eksperimentalnih životinjskih balada koje su komponovali. Za majmune su napravili dve karakteristične melodije: jednu koja se sastoji od oštrih stakato taktova i još jednu prodornu melodiju sastavljenu od zvižduka. Mačkama su komponovali niz visokih tonova, klizećih nota postavljenih uz pozadinski ritam koji je odgovarao tempu predenja. U oba slučaja, posebno komponovana muzika izazvala je odziv.

Foto: Shutterstock

Studija o tamarinima pokazala je da su kompozicijama mogli da smire ili uzbude majmune u zavisnosti od melodije. Njihove mačije pesme veoma su se dopale mačkama koje su prilazile zvučnicima i mazile se o njih. Istraživači su testirali kompozicije za mačke u okruženju veterinarske klinike i „otkrili da je mačija muzika smirivala životinje tokom veterinarskog pregleda, i to bolje nego tišina ili muzika koju slušaju ljudi”.

Možemo li iz ovoga zaključiti da životinje pevaju jer u tome uživaju? Farel smatra da pesma životinja ima emocionalnu komponentu, ali to prevazilazi trenutne mogućnosti istraživača da to potvrde.

Razmišljajući o gibonovom urlanju, pevušenju miša i kitovoj melodiji duše, teško je poverovati da nema emocija utkanih u životinjske pesme. Ali to je još jedna misterija koju tek treba istražiti.

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ljubimci Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.