Nije se obrazovao, bio je nečiji rob: „Ako izostaviš jednu grančicu, oni vas tuču skoro nasmrt“

Ves Brejdi, bivši rob rođen oko 1850. godine, ranu je mladost proveo na plantaži pamuka. Bio je u vlasništvu nekog teksaškog farmera. Slika je nastala 1937. godine. Foto: Wikimedia Commons/United States Library of Congress

„Redovi su bili milju dugački i bez obzira koliko je trave bilo u njima, ako ostaviš jednu grančicu oni vas tuču skoro nasmrt“. Tim je rečima Ves Brejdi, bivši rob koji je bio u vlasništvu nekog farmera u teksaškom gradu Maršalu, opisao svoje iskustvo branja pamuka u ranoj mladosti, pre nego što je došlo do emancipacije robova tokom i nakon Američkog građanskog rata (mi smo u prevodu pokušali da dočaramo njegov govor koliko je to moguće, za slučaj da se neko pita zašto oblik „tuču“).

Fotografija pred vama je nastala prilikom intervjua koji je dao za Savezni projekat pisaca (organizacija uspostavljena tokom Ruzveltove administracije kao pomoć nezaposlenim autorima) a tokom skupljanja iskustava bivših robova, da bi se njihova priča sačuvala od zaborava i pretekla potomstvu. Tako je nastala kompilacija koja se zove „Robovski narativ: Narodna istorija ropstva u Sjedinjenim Državama“. U pitanju je zbornik tekstova izrađen u periodu 1936—1938, i sadrži preko dve hiljade intervjua na više od deset hiljada stranica, uz mnoštvo autentičnih fotografija.

Sam Ves Brejdi je govorio 4. decembra 1937. godine. Bake i deke mnogih od nas tada su već bili rođeni, pa deluje više nego nestvarno da su među svojim savremenicima imali ljude koji su doslovno bili u zakonski regulisanom ropstvu. On je takođe nečiji deda i pradeda, tako da još nestvarnije zvuči da je nekome ko je danas živ, deda ili pradeda bio rob (ropstvo postoji i danas, ali nigde nije ozakonjeno, što je velika razlika).

Džordž Dilard, bivši rob na fotografiji nastaloj 1936. godine. Foto: Wikimedia Commons/http://memory.loc.gov/mss/mesn/mesnp/010/010111v.jpg

Brejdi se rodio oko 1850. godine u okrugu Harison, i bio je tinejdžer kada je postao slobodan čovek, tako da je doba koje je trebalo da mu bude najveselije u životu, bilo najstrašnije i najtužnije. Njegovog oca, inače rođenog u Alabami, sa celom su porodicom kupili i doveli u Teksas.

Iz njegovog svedočenja može se zaključiti da je gazda bio prilično „normalan“ čovek, ako tako nešto može da se kaže za robovlasnika. Recimo, Vesov deda Fil je „gospodara“, inače zemljoposednika i vlasnika više plantaža, nakon dolaska iz Alabame upoznao tako što je ovaj prišao i pitao ga čiji je, a onda i šta misli o svom gospodaru; deda je na to odgovorio: „Ne znajem ga, al’ vele da je priličito strog“, na šta se gazda nasmejao i dao mu pet dolara.

„Imal’ smo igranke subotom veče i gospodar bi doš’o i uč’o nas nove pokrete“, kaže on, pa onda: „Za Božić bi nam dav’o slobodno i svo meso što ’oćemo. Al’ ako s’imao novce, bolje ih sakri jer će i’ on uzeti“. Međutim, nadzornici bili užasni, a i gazda je postao brutalan tokom rata pa se „razbol’o i umro i o’šo u pakao oko šes’ meseci pre no što smo oslobođeni“. Ne znamo kada je tačno Ves preminuo, ali po sopstvenim rečima ovde ima 88 godina.

Inače su prvi napori na skupljanju afroameričkih priča i doživljaja ropstva, drugačijih od belaca, počeli u jeku Prvog svetskog rata, kada se shvatilo da bivši robovi rapidno odumiru usled godina, ali je taj prvi pokušaj bio stihijski. Krajem dvadesetih profesori sa Južnjačkog univerziteta u Baton Ružu u Luizijani bili su daleko uspešniji, ali tek kada je savezna vlada ušla u priču došlo se do jednog velikog uspeha kakav je svakako gorepomenuti zbornik.

(P. L.)