Zemlja pod njim plače: Potresna, dosad neviđena slika srpskog oficira na grobu sina jedinca na Kajmakčalanu

Nema više živih nosilaca Albanske spomenice, nema više živih „solunaca“, ali njihova borba i njihova žrtva nastavljaju da žive u našem kolektivnom pamćenju. Da se ne desi slučajno da padne u zaborav — jedna je od prvih dužnosti srpskih medija. Ne zato što narod treba spremiti za nove žrtve i nove borbe, već stoga što su ti ljudi ratovali da bismo mi živeli u miru, a ovo je jedini pošteni način da im se za to odužimo.

Svako malo ispliva neko novo svedočenje, neka se stara priča spasi od brisanja iz memorije sveta, i neka nova stara fotografija iskrsne pred našim očima. Tako smo u digitalnoj zbirci Narodne biblioteke Srbije, zbirci koja nosi naziv „Veliki rat“, pronašli ovu sliku.

Kao autor njen naznačen je Risto Šuković (1885—1939), vojni sveštenik i naš značajni ratni fotograf koji je služio u Limskom odredu, a kao izdavač Jakob Kapon iz Sarajeva. Ona na najbolniji način svedoči o krvi, znoju i suzama koje smo prolivali tokom onih šest užasnih ratnih godina od jeseni 1912. kada smo napali Otomansko carstvo sa svojim saveznicima, pa do pred zimu 1918. kada smo oslobodili zemlju od Austrougarske.

Naslov njen glasi: „Srpski oficir na grobu svog sina jedinca na Kajmakčalanu“. Ko je oficir i odakle je, kako mu se zvao sin jedinac, ne znamo. Ne znamo ni pozadinu same slike, ne znamo priču koja stoji iza nje: ni onu neposrednu (da li je pronašao grob svog deteta ili ga je lično sahranio, neke su od stvari koje bismo voleli da znamo; svakako deluje kao da je naknadno čuo vest pa stigao i pao na zemlju, zadubivši se u misli i sećanja, u vlastitu bol i tugu, opraštajući se od svog potomka) ni onu posrednu (kako je mladić poginuo, recimo).

Ali znamo da je fotografija dozlaboga potresna, da se čini kao da zemlja pod ovim čovekom plače, zajedno sa svima nama. Mladić je vršio svoju dužnost, i skončao na bojnom polju, i otac se zbog toga nesumnjivo ponosio njime. Verovatno ga je celoga života učio, da se bespoštedno bori za narodnu zajednicu, i ako treba, da se žrtvuje. Tako je nalagala oficirska čast. Ali drugačije je kad se to stvarno desi. Dete mu je mrtvo. Bog nije uzeo redom. Život se nastavio. A on nastavio da se bori.

(P. L)