Hitlerov poslednji ambasador u Moskvi: Ugovorio pakt, pokušavao da spreči „Barbarosu“, ali rat nije preživeo i to ne zbog Rusa

Grof Fridrih-Verner fon der Šulenberg, Hitlerov poslednji ambasador u Moskvi koji je umnogome doprineo potpisanju Sporazuma Ribentrop-Molotov. 1944. je obešen zbog učešća u Julskoj zaveri protiv Hitlera. Foto: Wikimedia Commons/renascentia.ru/Abune

Grof Fridrih-Verner fon der Šulenberg se rodio 20. novembra 1875. godine u Kembergu, na teritoriji pruske provincije Saksonije, nekoliko godina nakon što je uspostavljeno Nemačko carstvo. Nakon služenja vojnog roka studirao je pravo u Lozani, Minhenu i Berlinu, a 1901. je pristupio konzularnoj službi nemačkog ministarstva spoljnih poslova kao mlađi civilni službenik.

Preporučujemo

Međutim je kao čovek nadaren za diplomatiju brzo napredovao, pa je već 1903. postavljen na dužnost vicekonzula u Barseloni. Narednih je godina radio u konzularnim predstavništvima u Lavovu i Pragu (tada gradovima Austrougarske monarhije), zatim Varšavi i Tbilisiju (gradovima Ruske imperije).

Vratio se u vojnu službu odmah s izbijanjem Prvog svetskog rata, pa je u borbama učestvovao već tokom Prve bitke na Marni, onog presudnog boja koji je suštinski odredio tok čitavog sukoba i spasao savezničku stvar, time i Kraljevinu Srbiju, o čemu smo već podrobnije pisali. Nakon ove bitke, Šulenberg je unapređen u čin kapetana i dodeljena mu je komanda nad artiljerijskom baterijom.

Molotov potpisuje pakt sa Nemačkom. Iza njega stoje Ribentrop i Staljin. Gleda ih Lenjin sa slike. Foto: Wikipedia Commons/Hohum

Naredne godine imenovan je za oficira za vezu pri osmanlijskoj vojsci na Jermenskom frontu, da bi 1916. preuzeo komandu nad Gruzinskom legijom koja se tukla sa Rusima, za nezavisnost svoje drevne zemlje. Zbog svojih ratnih zasluga, odlikovan je Gvozdenih krstom i brojnim turskim ordenjima. Slomom Nemačke dopao je britanskog zarobljeništva i bio interniran na jednom turskom ostrvu blizu Izmira, pa se u otadžbinu vratio tek 1919.

Nakon rata ponovo se zaposlio u ministarstvu spoljnih dela i kratko je vršio dužnost konzula u Bejrutu, da bi potom devet godina bio nemački ambasador u Iranu. Domaćini su ga izuzetno cenili, pa su mu ime nakon njegove posete Persepolju ugravirali na Vrata svih naroda, portal koji je car Kserks I podigao početkom petog veka pre Hrista. Zatim je od 1931. do 1934. bio ambasador u Rumuniji, da bi konačno bio poslat u Moskvu od strane novog režima Adolfa Hitlera.

Šulenberg je zagovarao sporazum između Nemačke i Sovjetskog Saveza i dao veliki doprinos potpisivanju Pakta o nenapadanju između Nemačke i SSSR, koji se kolokvijalno naziva Sporazum Ribentrop-Molotov, po njegovim potpisnicima Vjačeslavu Molotovu, sovjetskom predsedniku vlade i ministru spoljnih poslova, te Joahimu fon Ribentropu, nemačkom šefu diplomatije.

Trupe Vermahta prelaze granicu i ulaze na teritoriju SSSR-a 22. juna 1941. godine. Foto: Wikimedia Commons/Waralbum.ru

To se desilo 23. avgusta 1939. godine, a već 1. septembra Nemačka je izvršila agresiju na Poljsku, što je zapravo bio osnovni Hitlerov cilj (postojao je tajni protokol tog sporazuma kojim su Berlin i Moskva podelili Istočnu Evropu na sfere uticaja).

Uprkos tome što je njegova zemlja bila u ratnom stanju sa njihovom, Šulenberg je uspeo da poljske diplomate izvuče iz Sovjetskog Saveza i da ih spasi hapšenja od strane Rusa, koji su sredinom septembra i sami pokrenuli invaziju na istočne delove Poljske koje su uspešno okupirali.

Proleća 1941. godine počeo je da sumnja da se Nemačka sprema da izvrši agresiju na SSSR, ali ništa pouzdano nije znao. Njegova vlada ga je držala u totalnom mraku: Šulenberg je bio iskusan i vešt diplomata i zato je trebao Hitleru u Moskvi, tamo gde mu je bilo najvažnije da ima nekoga ko zna svoj posao, ali Hitler mu nije verovao jer instinktivno nije verovao aristokratiji, prema kojoj je mahom bio neprijateljski nastrojen.

Ali shvativši da je to plan, Šulenberg je pokušao da svoju vladu odvrati od namere tako što im je slao dojave o velikoj moći i snazi sovjetskih oružanih snaga, o neiscrpnim industrijskim rezervama Sovjetskog Saveza, ali sve je bilo ulazud.

Slika iz Firerovog Glavnog štaba. U sredini je Hitler, levo je Kajtel, skroz desno u belom stoji Klaus fon Štaufenberg. Foto: Wikimedia Commons/Deutsches Bundesarchiv

Nekoliko sati pre početka Operacije „Barbarosa“ 22. juna 1941. godine primio je depešu od Ribentropa u kojoj mu je ovaj izdiktirao šta treba da prenese Molotovu kao opravdanje za rat. Šulenberg je izvršio svoju poslednju dužnost na tom položaju, a onda Molotovu kazao: „Tokom poslednjih šest godina lično sam pokušao sve ne bih li ohrabrio prijateljstvo između Sovjetskog Saveza i Nemačke. Ali ne možete stajati na putu sudbine.“

Rusi su ga internirali i držali ga u zarobljeništvu nekoliko sedmica, ali je potom prebačen na sovjetsko-tursku granicu. Prešavši na tlo neutralne Turske, postao je slobodan čovek. Vratio se u Nemačku, gde je potpuno neutralizovan i skrajnut tako što je postavljen za načelnika beznačajnog Ruskog komiteta pri ministarstvu spoljnih dela.

Na istorijsku pozornicu vraća se 1944. godine prilikom kovanja protivhitlerovske Julske zavere, pod vođstvom grofa Klausa fon Štaufenberga i brojnih oficira i funkcionera Trećeg rajha; zaverenici su mahom pripadali plemstvu i konzervativnoj eliti.

U slučaju uspeha zavere, Fridrih-Verner fon Šulenberg bi verovatno postao ministar spoljnih poslova; nadao se separatnom miru sa SSSR na istoku, i bio je spreman i voljan da pregovara u ime zaverenika čak i sa samim Staljinom, ne bi li do toga došlo, iako Staljinu to verovatno ne bi palo ni na pamet da prihvati.

Konferencijska sala u Vučjoj jazbini nakon eksplozije i atentata na Hitlera 20. jula 1944. godine. Foto: Wikimedia Commons/Deutsches Bundesarchiv

Razume se, sve to bi važilo da je Julska zavera bila trijumf, što nije bio slučaj. Nakon što je Hitler čudesno preživeo atentat u Vučjoj jazbini u Istočnoj Pruskoj, plan koji je već počeo da se odmotava jer su zaverenici bili ubeđeni da je mrtav, suzbijena je. Šulenberg je uhapšen, 23. oktobra osuđen na smrt zbog veleizdaje, a 10. novembra obešen. Iza sebe je ostavio suprugu i kćer.

Međutim, ne treba misliti da su Šulenbergovi stavovi bili demokratski i slobodarski. Svakako, on nije podržavao sveopšti genocid koji su planirali i samo delimično sproveli nacisti, ali jeste mislio da se istočnoevropsko stanovništvo lako može potčiniti Nemcima jer je naivno, jer su to „mladi narodi netaknuti zapadnom civilizacijom“.

Takođe je i cela buduća Evropa po njemu trebalo da se nađe pod nemačkom dominacijom, dok bi se direktno anektirali krajevi od Vilnjusa na severu, preko Minska i Lublina na istoku, Praga i Brna na jugu te Groningena i Liježa na zapadu. Drugim rečima, izgleda u to vreme u Nemačkoj nije bilo na vidiku potpuno uravnoteženog političara.

(P. L.)