Da li ova Staljinova izjava dokazuje da je Rusija bila saveznica nacističke Nemačke?

Ruski i nemački vojnici prijateljski ćaskaju na teritoriji rasparčane Poljske. Foto: Wikipedia Commons/Bundesarchiv

Sovjetski Savez je najveći pobednik nad nacističkom Nemačkom, i zemlja koja je nesumnjivo najviše propatila zbog Trećeg rajha. Ne mi, iako smo i strašno propatili, već upravo Sovjetski Savez, koji je imao skoro 26,6 miliona mrtvih, odnosno 13,7 odsto ukupnog stanovništva. Do toga je došlo nakon početka Operacije „Barbarosa“ 22. juna 1941. godine, kada je SSSR ušao u Drugi svetski rat, u kojem do tog trenutka zvanično nije učestvovao.

Preporučujemo

Kada se danas govori o neprijateljima Trećeg rajha i borbi protiv fašizma, SSSR zauzima prvo mesto, ispred svih ostalih, upravo zbog velikih vojnih i civilnih žrtava, zbog velikog uloženog napora i pobede na Istočnom frontu bez koje ne bi bilo ni moguće savladati zločinački Hitlerov režim.

Mnogo je kontroverze u vezi te pobede, ali zbog onoga što se dešavalo nakon rata, zbog blokovske politike i tako dalje. Ipak, najkontroverznija stvar bez svake sumnje je ono što se desilo pre „Barbarose“: Sporazum Ribentrop-Molotov, odnosno Pakt o nenapadanju između Nemačke i Saveza Sovjetskih Socijalističkih republika.

Taj ugovor je potpisan 23. avgusta 1939. godine, i sadržao je tajni protokol kojim je Istočna Evropa podeljena između ove dve sile; momentalni i najveći praktični značaj njegov je u tome, što je Hitleru omogućio da već 1. septembra izvrši invaziju na Poljsku, nakon čega je sredinom tog meseca Sovjetski Savez napao, okupirao i anektirao istočne poljske krajeve, pa je ta napaćena zemlja opet prestala da postoji.

Molotov potpisuje pakt sa Nemačkom. Iza njega stoje Ribentrop i Staljin. Gleda ih Lenjin sa slike. Foto: Wikipedia Commons/Hohum

Da je bilo nekakvog tajnog protokola sumnjalo se od početka, jer je previše tu bilo „slučajnosti“. Pored pomenute podele Poljske, Sovjetski Savez je već 28. septembra prinudio Litvaniju, Letoniju i Estoniju da potpišu Sporazum od odbrani i zajedničkoj pomoći, kojim su trupe Crvene armije stupile na njihovo tlo, da bi naredne godine praktično izvršio državni udar u njima, pretvorio ih preko svojih poslušnika u sovjetske republike, a onda pokradenim referendumima anektirao i načinio članicama SSSR.

30. novembra 1939. SSSR je napao Finsku koja je odlučno odbila slične njihove zahteve i time započeo Zimski rat, ali je Crvena armija na tom bojištu poražena, iako je Helsinki bio primoran da se odrekne desetak odsto svoje teritorije; ipak, to je bilo daleko od onoga što je Staljin imao na umu (Finskoj je odredio sudbinu ostalih baltičkih država).

26. juna 1940. godine, četiri dana nakon što je Francuska kapitulirala pred naletom nemačke oružane sile, Staljin je Rumuniji (čiju je suverenost Pariz garantovao) uputio ultimatum, zahtevajući Besarabiju, Severnu Bukovinu i Hercu. Nemci su bili unapred obavešteni od strane Sovjeta, ali nisu sa tim upoznali Rumune niti su im pružili podršku, mada Ribentrop jeste intervenisao da bi sprečio opšti sovjetski napad, ukazavši na tamošnje nemačke interese (čitaj: naftna polja i folksdojčere u spornim oblastima); ali Moskva je dobila teritorije koje je zahtevala, jer se usamljena Rumunija povukla bez borbe.

Tajni protokol Pakta o nenapadanju potpisanom između Rusije i Nemačke. Foto: Wikipedia Commons/Hust

Dakle, dogovor je postojao, kao i tajni protokol čije je postojanje Sovjetski Savez negirao sve do 1988. godine kada su priznali da ga je itekako bilo; četiri godine kasnije, nakon raspada SSSR, dokument je postao javno dostupan. Nešto drugo što je ukazivalo na njegovo postojanje, pored ovih očiglednih aktivnosti sovjetskih trupa, bilo je sve vreme javno dostupno, dok je protokol još uvek bio aktuelan, a to je izjava koju je Josif Staljin dao „Pravdi“, vezano za njegov navodni govor članovima Politbiroa od 19. avgusta 1939. godine.

U tom je govoru, ako ga je stvarno održao, izložio sovjetsku strategiju u budućem, novom svetskom ratu. Naime, svojim je saborcima Staljin predočio osnovnu ideju: da se kapitalističke zemlje puste da međusobno ratuju, da se tim putem izmore, i da onda postanu lak plen sovjetske sile koja će tako boljševizovati Nemačku, a možda i celu Evropu. Govor je 28. novembra 1939. prenela ženevska novinska agencija „Havas“, a objavljen je u pariskom dnevniku „Le Temps“.

Staljin je dva dana kasnije za „Pravdu“ negirao istinitost ovih navoda, ali pažljivije čitanje tog demantija bi možda moglo izgledati kao otvoreno zauzimanje nemačke strane u sukobu, koja se maltene predstavlja kao moralno superiorna u odnosu na Englesku i Francusku, i koja se pere od svake odgovornosti. Zapravo, najbolje da taj odlomak prenesemo u celini, pa vi sami prosudite. On glasi ovako:

Primena tajnog protokola rusko-nemačkog pakta. Foto: Wikipedia Commons/Apalsola

„Urednik »Pravde« obratio se drugu Staljinu s pitanjem: kako se odnosi drug Staljin prema saopštenju agencije Havas o »govoru Staljina«, navodno održanom »u Politbirou 19. avgusta«, u kojem je rečeno da on smatra da »rat mora potrajati što je moguće duže, ne bi li se zaraćene strane istrošile«.

Drug Staljin poslao je sledeći odgovor: To saopštenje agencije Havas, kao i mnoga druga njena saopštenja, predstavlja laganje. Ja, konačno, ne mogu znati, u kojoj su tačno kafani fabrikovane te laži. Ali kako god lagala gospoda iz agencije Havas, oni ne mogu poreći to, da:

a) Nije Nemačka napala Francusku i Englesku, već su Francuska i Engleska napale Nemačku, preuzimajući odgovornost za trenutni rat;

b) Posle početnih neprijateljstava Nemačka se obratila Francuskoj i Engleskoj s mirovnim ponudama, dok je Sovjetski Savez otvoreno podržao mirovne ponude Nemačke, jer je verovao pa i dalje veruje, da će skoro okončanje rata korenito olakšati položaj svih zemalja i naroda;

c) Vladajući krugovi Francuske i Engleske grubo su odbacili kako mirovne ponude Nemačke, tako i pokušaje Sovjetskog Saveza da postigne skoro okončanje rata. To su činjenice (rus. Takovы faktы)“

Ruski i nemački vojnici razgovaraju tokom združenog napada na Poljsku 1939. godine. Foto: Wikipedia Commons/Bundesarchiv

Iako je osnovna funkcija ovoga da direktno pobije logiku po kojoj Moskva planira da izmori zapadnoevropske zemlje da bi ih lakše osvojila, jer njih niko ne tera da budu u ratu sa Nemačkom, ovo kao što smo rekosmo, takođe liči na jasno zauzimanje nemačke strane, zato, što se ignoriše jedna druga banalna činjenica koja objašnjava savezničko odbijanje nemačkih mirovnih ponuda: naime, da je Treći rajh ničim izazvan, iz imperijalističkih pobuda, izmišljajući povod, napao suverenu državu Poljsku.

Na to nije imao pravo, kao što ni SSSR nije imao pravo da okupira sve što je tih meseci okupirao. Uostalom, Poljaci su imali, i imaju, pravo na svoju državu kao i svi ostali; Francuska i Velika Britanija garantovale su poljski suverenitet i integritet i delovale su u skladu sa tim, jer su se već bile opekle sa Čehoslovačkom.

Jedno od mogućih objašnjenja — nepopularno zbog ogromnih žrtava koje je, iznad svih ostalih, veliki ruski narod podneo tokom svoje borbe protiv fašizma — ovakvog stava Staljinovog leži u tome, da je na „mentalnom“ nivou, što se njega tiče, sa Nemačkom postojalo nešto više i od pukog pakta o nenapadanju i od njegovog tajnog protokola.

Trupe Vermahta prelaze granicu i ulaze na teritoriju SSSR-a 22. juna 1941. godine. Foto: Wikimedia Commons/Waralbum.ru

U prilog toga da je on sebe možda doživljavao kao Hitlerovog saveznika govore i šok koji je doživeo kad je počela „Barbarosa“, njegova slaba aktivnost tih dana, povučenost, to što je nakon pada Minska 28. juna upao u „prostraciju“ pa narednog dana nije ni došao na posao u Kremlj, što tada više od 24 časa nije obavljao dužnost predsednika Saveta narodnih komesara, odnosno vlade, i tako dalje. Ako je to tačno, onda je Sovjetski Savez leta 1941. godine promenio stranu, premda nijednog trenutka nije bio u ratu sa Saveznicima.

U svakom slučaju, nama takvo shvatanje i poimanje ne deluje adekvatno, iako je SSSR nesumnjivo bio agresor na početku sukoba. Jer, malo je verovatno da je komunista Staljin svoj trenutni odnos sa nacistom Hitlerom, to jest odnos Sovjetskog Saveza sa Trećim rajhom, doživljavao kao neko trajno rešenje. Istina je sledeća: sve kapitalističke zemlje iz „crvene“ perspektive Moskve bile su jednako zlo. Desilo se, da je naposletku jedno zlo izvršilo agresiju na njegovu zemlju, a da su mu druga zla pružila podršku. Upravo ona zla koja su, sudeći po ovom njegovom odgovoru „Pravdi“, kriva za rat.

Zapravo, Staljin je gotovo sigurno kupovao na vremenu, shvatajući da je sukob sa Nemačkom neizbežan, da je pitanje, ako ne dana i meseca, a ono svakako godine, kada će do njega doći. Ne mali broj ruskih istoričara danas smatra, da je Staljin planirao napad na Nemačku, čak neki navode da je do njega trebalo da dođe jula 1941, te da je zato Crvena armija tako rđavo reagovala, zato što se nije spremala za defanzivu već za ofanzivu; drugi odlučno odbacuju tu tezu za koju nema mnogo dokaza, iako bi ona lepo objasnila ovu igru koju je sekretar Centralnog komiteta Svesavezne komunističke partije igrao tih godina.

VIDEO: Slovenci počeli da se lože na Kraljevinu Jugoslaviju

(P. L.)