Šta je bio Sinan-paša koji je na Vračaru spalio mošti našeg Svetog Save?

„Veliki bazar“, rad malteškog slikara Amedea Preciosija. Nedaleko odatle sahranjen je Kodža Sinan-paša, petostruki veliki vezir Osmanskog carstva. Foto: Wikimedia Commons/Google Cultural Institute

Mehmed-paša Sokolović — veliki zaštitnik Srpske crkve i njenih vernika te idejni tvorac obnove Pećke patrijaršije, čija se jurisdikcija u to vreme protezala od Zagreba do Skoplja te od Budima do Skadra — ubijen je od strane poludelog derviša 11. oktobra 1579. godine, najverovatnije po nalogu novog sultana Murata III.

Na položaju velikog vezira nasledio ga je Šemsi Ahmed-paša, čovek albanskog porekla. Njega, pak, Lala Kara Mustafa-paša — Srbin. Zatim je došao Kodža Sinan-paša, Albanac, kojeg je nasledio Kanijeli Sijavuš-paša, poturčeni Hrvat ili Mađar iz Kanjiže. Usledio je Uzdemiroglu Osman-paša, mameluk čerkeskog porekla.

Zatim je došao Hadim Mesih-paša, još jedan bosanski Srbin, da bi se potom ponovo na položaj velikog vezira uspeo Kanijeli Sijavuš-paša. Zatim se po drugi put zavlastio Kodža Sinan-paša, pa onda Serdar Ferhat-paša, još jedan Albanac. Posle njega, po treći put zaseo je na ovaj najviši osmanlijski položaj pod sultanom Kanijeli Sijavuš-paša. Konačno, 28. januara 1593. godine po treći put se zavelikovezirio Kodža Sinan-paša.

U pitanju je krupna i kobna ličnost u istoriji Srba. Rodio se 1506. godine uz selu Topoljane, u današnjoj oblasti Kukeš, na severoistoku Albanije; kraj u kojem se nalazi to mesto zove se Ljuma, a u ono vreme pominje se kao nahija Pećkog sandžaka Osmanskog carstva.

Kodža Sinan-paša, osmanlijski veliki vezir u pet navrata, poticao je iz albanske katoličke porodice. Spalio je mošti Svetoga Save na Vračaru 1594. godine, da bi obeshrabrio srpske ustanike u Banatu. Foto: Wikimedia Commons/digi.ub.uni-heidelberg.de

Jedan onovremeni dubrovački dokument pominje da Sinan potiče iz katoličke porodice, ali nije jasno da li se on prvi poturčio pa onda povukao ostale (to je uradio Mehmed-paša Sokolović, kojeg je u islam ispratio dobar deo šire familije, mada je dobar deo ostao u pravoslavlju), ili se cela porodica zajedno poturčila, ili je pak njegov otac prešao u islam iz katoličke vere pa se ovaj dubrovački navod odnosi samo na njegovo izvorno versko poreklo.

Izvesno je, međutim, da mu se otac zvao Ali-beg i da je Sinan imao neke porodične veze sa mletačkom kućom Ljubica (ital. Gliubizza), jer ga Alesandro Ljubica naziva prvorođakom svoje majke; u pitanju je stara budvanska kuća, dakle srpska, koja se bila poitalijanila a možda delom i poarbanašila, budući da su bili jaki u Ulcinju.

Sinan-paša, koji je od strane svojih turskih savremenika kritikovan zbog guranja albanskih sunarodnika na visoke položaje u otomanskoj administraciji (dobra stara balkanska praksa koju su primenjivali i svi srpski veliki veziri), relativno je sporo napredovao pa je visoku političku karijeru počeo 1567. kao beglerbeg Egipta, na kom je položaju ostao dve godine. Potom se 1571. vratio na isto mesto, i predvodio uspešno osvajanja Jemena, zbog čega je prozvan Fatih-i Jemen, odnosno „jemenskim pobednikom“.

Ponovo se samo dve godine zadržao u tom beglerbegluku (zanimljivo, nasledio ga je Husein-paša Boljanić, rođen u selu Boljanić kod Pljevalja; on je bio sin poturčenjaka Bajram-age koji se izgleda ranije prezivao Gazdić; brat Sinan bio je oženjen sestrom Mehmed-paše Sokolovića, koji je mnogo učinio za Husein-pašino obrazovanje i njegov uspon uz osmanlijsku lestvicu).

Osmanlijsko carstvo na svom vrhuncu 1683. godine. Svetlozelenom bojom prikazani su njihovi vazali. Foto: Wikimedia Commons/Chamboz

Kodža Sinan-paša je narednu bitnu ulogu imao 1580. godine kada se primio zapovedništva nad osmanskom armijom koja je udarila na Persiju, kojom je u to doba vladala Safevidska dinastija. Zapravo, tada je po prvi put postao veliki vezir, ali je zbog poraza svog zamenika kod Gorija u današnjoj Gruziji (Staljinovog rodnog mesta), smenjen sa položaja krajem 1582. i prognan.

Nešto kasnije imenovan je za namesnika u Damasku, a posle velike pobune janičarskih trupa u Stambolu 1589. godine po drugi put postaje veliki vezir. Ostaće na toj dužnosti do avgusta 1591; tokom svog drugog mandata, umešaće se u borbu oko kneževskog prestola Vlaške, koja se vodila između Mihnje II Turčina i Petra II Minđuše, i koja se posle Sinanove intervencije završila Petrovim pogubljenjem.

Ponovo je smenjen, i to zbog nove pobune janičara koji su ga i bili vratili u velikovezirsku „fotelju“. Ali, kao što ste mogli videti na početku teksta, to nije bio kraj jer je po treći put imenovan na taj položaj krajem januara 1593. godine, nakon čega je poveo vojsku u pohod na Habzburšku monarhiju, čime je počeo Dugi rat (koji će se okončati tek 1606). Njegove snage teško su poražene u Bici kod Siska 22. juna, kom prilikom mu je poginuo najbitniji vojvoda, bosanski beglerbeg Hasan-paša Predojević.

Na sve to, Srbi su naredne godine digli ustanak u Banatu, tada u sastavu Temišvarskog ejaleta, i zapalili Panonsku niziju buktinjom nade i slobode. Bio je to najveći srpski ustanak pre Prvog srpskog ustanka, i to sa središtem u Vršcu; ustanici su za svog kralja proglasili erdeljskog kneza Žigmunda Batorija a na zastave stavili lik — Svetog Save.

„Spaljivanje moštiju Svetog Save“, Stevan Aleksić, 1912. Foto: Wikimedia Commons/rentastan.com

Zbog toga je Kodža Sinan-paša 10. maja (po gregorijanskom kalendaru, 27. aprila po julijanskom) naredio da se na Vračaru, tako da to može da se vidi iz Banata, spale mošti našeg najvećeg svetitelja koje su prethodno donesene iz manastira Mileševa (možda se veliki vezir plašio da se ustanak ne proširi i na srce okupiranih srpskih zemalja): cilj je bio da se ubije borbeni i svaki drugi duh srpskih ustanika, ali je dugoročna posledica ovoga bila samo veće ukorenjivanje svetosavskog kulta u svesti Srba — na neki način, dok je vetar raznosio pepeo moštiju Rastka Nemanjića, pepeo je udahnuo čitav srpski narod.

Ustanak je brzo ugušen, a masa srpskih izbeglica je prešla u Erdelj. Banat je opusteo, ali je već februara 1595. godine Sinan-paša opet smenjen sa dužnosti, tačno mesec dana nakon zasultanjenja Mehmeda III, i prognan u Malkaru, grad na evropskoj obali Mramornog mora. Tako smo se vratili na kraj onog spiska velikih vezira sa početka priče. Ali ne i na kraj Sinan-pašine priče, jer je već u julu ponovo postao veliki vezir, po četvrti put.

Sada je vladao još kraće nego inače, samo do 19. novembra te godine, tek toliko da povede pohod protiv novog vlaškog kneza Mihaja Hrabrog, koji je Turke nasamario i onda se od njihove prevlasti odmetnuo (Vlaška im je bila vazalna država). Bio je to katastrofalan pohod. Slavni rumunski vojskovođa i junak potukao je Sinana do nogu u Bici kod Kalugarenija dana 23. avgusta 1595. godine; Rumuni su 1970. snimili epski spektakl „Mihaj Hrabri“, i svako ko je taj film gledao ne može zaboraviti prizor Sinan-paše koji do pasa u vodi beži kroz močvaru i skriva se u trsci, dok mu se zeleni barjak vuče po blatu.

Džamijski kompleks u istanbulskom kvartu Fatih krajem 19. veka. Sagradio ga je veliki vezir Kodža Sinan-paša, onaj koji je na Vračaru 1594. godine spalio mošti Svetog Save da bi obeshrabrio srpske ustanike u Banatu. Foto: Wikimedia Commons/lccn.loc.gov/Fæ

Kao da to nije bilo dovoljno poniženje, tukle su ga i habzburške vojske u par odvojenih navrata; zato je nakon strašnog poraza i gubitka grada Ostrogona, opet smenjen. Međutim, njegov naslednik Tekeli Lala Mehmed-paša umro je samo devet dana kasnije, pa je već 1. decembra Sinan ponovo postao veliki vezir, po peti i poslednji put. Ni ovoga puta nije dugo vladao, ali ako je sultan i nameravao da ga se zauvek ratosilja, ovaj ga je 3. aprila 1596. godine pretekao smrću, i bio sahranjen u Carigradu nedaleko od Velikog bazara.

Iza sebe je ostavio ogromno bogatstvo, koje je zgrtao tokom dugih decenija svoje političke karijere. Običaj je bio, da se unosni položaji u carstvu prodaju za novac, mada je u to vreme lična sposobnost i dalje bila uslov; kao i danas, to je bio samo jedan način da se zavlašćeni čovek obogati. 1590. godine na Bosforu je svojim sredstvima podigao takozvani Biserni kiosk, palatu koja je u međuvremenu srušena ali za koju se zna da je barem tokom osamnaestog veka još uvek stajala na svom mestu; sultan Murat III — koji je 1586. na Sinanovu molbu izdao ferman kojim pet sela u Ljumi oslobađa plaćanja poreza — boravio je u njoj nešto pre smrti.

Tokom poslednjih godina svog života Sinan-paša je zidao džamijski kompleks u Stambolu, ali je džamije, karavansaraje, kupatila i mostove gradio širom carstva. Još uvek u Damasku postoji Sinan-pašina džamija, baš kao i u Kačaniku na Kosovu; ova naša je zaštićeni spomenik kulture pod pravnom nadležnošću Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Kosova i Metohije. U istom mestu podigao je i tvrđavu, narodnu kuhinju, dva hana i hamam. Izgleda je građevinske poduhvate imao i po Beogradu, koji je u to doba bio jedan od dva ili tri najvažnija otomanska grada u Evropi (ne računajući Carigrad), ali šta tačno — ne zna se pouzdano.

EKSTREMNO UZNEMIRUJUĆI VIDEO: Kada pogledamo odgovore iz naše ankete ispada da je Sinan paša pobedio!

(P. L.)