Kraljevski Beograd imao najmoderniji evropski aerodrom: Komunisti nisu baš zatekli pustinju kao što su pričali

Pogled na cuvilni deo Vazdušnog pristaništa „Beograd“ godine 1931. Foto: Arhiva/Biljana Mišić, „Hangar Starog aerodroma — Svedočanstvo prvog vazdušnog pristaništa u Beogradu“

U tekstu pod naslovom „Beograd ima najveće vazdušno pristanište u Evropi“ prestonički dnevni list „Vreme“ doneo je krajem novembra meseca 1930. godine interesantan tekst o beogradskom aerodromu koji se tada nalazio na Bežaniji (zapravo, na livadi Dojno polje između Bežanijske kose i leve obale Save, na prostoru na kojem je danas „Airport City“), a koji baca nešto drugačije svetlo na Kraljevinu Jugoslaviju od onog na koje smo navikli.

Ne može to da promeni činjenicu da je najveći deo naroda živeo u bedi i nemaštini zbog kojih je, ne samo hrlio u partizane za vreme rata, nego i podržao njihovu revoluciju koja je obećavala potpunu promenu političke i ekonomske paradigme. Ali može da promeni predstavu o Kraljevini Jugoslaviji koja i pored svih njenih mana nije baš u potpunosti odgovarala kasnijoj propagandi.

Tekst počinje tvrdnjom da je Vazdušno pristanište „Beograd“ (tako je glasio zvanični srpski naziv aerodroma) najveći u Evropi. Navodi se, recimo, da „teren za uzletište zauzima prostor od preko milion kvadratnih metara“ i da je „neobično ravan, pokriven niskom travom, čvrst, pa i elastičan“, te da ga je neki američki avijatičar koji je tih dana boravio u Beogradu hvalio na sav glas ne nalazeći „dovoljno lepih reči“ i navodno tvrdeći da nam na njemu, oni, Amerikanci, mogu samo pozavideti.

Tekst dalje kaže da je dobro poznato da je naš aerodrom „jedan od najvećih centara vazduhoplovnih linija u Evropi“ i da pored „domaćih vazduhoplovnih linija Beograd dodiruju sve evropske, pa i neke vankontinentalne linije“, da je saobraćaj stalan i nezavisan od godišnjeg doba, da se neprestano povećava, i da „svake godine preko Beograda prođe po neka nova vazduhoplovna linija“, i naša i inostrana, zbog čega se ukazala „potreba da se tehnička manipulacija: pregledanje pasoša, carinska kontrola i druge potrebne formalnosti što je moguće ubrzaju i olakšaju.“

Glavna zgrada Vazdušnog pristaništa „Beograd“ godine 1939. Foto: Arhiva/Biljana Mišić, „Hangar Starog aerodroma — Svedočanstvo prvog vazdušnog pristaništa u Beogradu“

Nevolja ondašnjeg putnika namernika bila je u tome, što su sva ova nadleštva bila raštrkana po raznoraznim zgradama na samom aerodromu, što im je dosta otežavalo život i oduzimalo mnogo vremena iako su zgrade bile blizu jedna druge.

Srećom, u državi je neko vodio računa o tom najbogatijem domaćem i stranom sloju koji je tada putovao avionima pa je 1930. na trista metara od ulaza na aerodrom počelo zidanje jedne velike i moderne zgrade u koju su se avgusta 1931. preselila sva nadleštva. Nalazila se na pedeset metara od tačke na kojoj su pristajali avioni, sa betonskom platformom kao vezom, „tako da putnici i po najgorem vremenu imaju lep put do zgrade“. Pretpostavka novinara je bila da ubuduće zadržavanje putnika neće trajati duže od 4—5 minuta.

„Uređenje same zgrade sasvim je savršeno. Po mišljenju naših vazduhoplovnih stručnjaka, tako savršeno i besprekorno uređenu stanicu nema ni jedan aerodrom na svetu“, kaže se u „Vremenu“. Čime se takva ocena pravdala? Bilo je predviđeno da čim putnik uđe u zgradu, sa desne strane naiđe na carinsko odeljenje za pregled robe i prtljaga; da se roba koja pristiže šalje u magacin pored kancelarije, a ona određena za zadržavanje spusti liftom u veliki magacin u suterenu; da iz carinarnice putnik pređe u veliki hol sa šalterima za pasošku kontrolu i sve ostale formalnosti; da iz hola može u restoran („restoraciju“, kako smo tada govorili) sa velikim terasama ili čekaonicu iz koje izlazi na platformu.

Autor tada još uvek nije mogao znati jer se zgrada još uvek sređivala, ali kada je naredne godine otvorena, kada je dobila konačni izgled (mada je neprestano unapređivana kao i čitav aerodrom), ulaz kroz koji su dolazni putnici stupali na naše tlo bio je naročito svečano uređen. O tome u svojoj studiji „Hangar Starog aerodroma — Svedočanstvo prvog vazdušnog pristaništva u Beogradu“ piše istoričarka umetnosti Biljana Mišić sledeće:

Revizija aviona tipa „potez 29“ u hangaru „Aeroputa“ na Vazdušnom pristaništvu „Beograd“ godine 1931. Foto: Arhiva/Biljana Mišić, „Hangar Starog aerodroma — Svedočanstvo prvog vazdušnog pristaništa u Beogradu“

„Umesto standardnog postavljanja reljefnog državnog grba na glavnoj fasadi, stepenište je flankirano skulpturama u vidu ženskih figura sa bakljom u jednoj i štitom sa grbom Kraljevine Jugoslavije u drugoj ruci. Postavljanjem državnog grba i zastava na pročelju pristanišne zgrade, funkcionalno oblikovan prostor ovog dela aerodroma dobio je i svoje programsko uobličenje.“ Nešto potom, ona dodaje da je „ceo prostor sa obe strane prilaznog puta bio parkovski uređen, što je naročito doprinosilo svečanom izgledu pristaništa i potcrtavalo njegov međunarodni značaj“, mada se u sklopu ovog kompleksa nalazio i vojni aerodrom sa ulazom na udaljenosti od jednog kilometra.

Opravdane hvale na račun nove zgrade u „Vremenu“ tu, dakako, nisu stale, a njeno savršenstvo moralo je ponovo biti naglašeno tvrdnjom da će „bez ikakvih, ma i najmanjih teškoća biti omogućena manipulacija i u najdaljoj budućnosti, kada će vazdušni saobraćaj biti toliko rasprostranjen kao danas, možda, železnički“. Sigurno je da nisu gledali dovoljno daleko u budućnost, ali nisu ni mogli: brzina tehnološkog razvoja tokom prve polovine dvadesetog veka bila je velika u odnosu na devetnaesti, kada je bila velika u odnosu na sve prethodne vekove zajedno, ali nije ništa u poređenju sa onim što se odigrava pred našim očima poslednjih decenija, i što će se tek odigravati.

U tekstu se takođe najavljivalo smeštanje meteorološke i radiografske stanice da bi posetioci mogli slati radio-depeše direkno iz vazdušnog pristaništa (to je izvedeno), a već je bila postavljena jedna zatvorena telefonska kabina za javnu upotrebu. Desno krilo gornjeg sprata bilo je predviđeno za kancelarije „svih društava vazduhoplovnog saobraćaja“, odnosno avio-prevoznika; u sredini gornjeg sprata nalazio se prostor za stanove pilota, a u levom krilu soba za državnog delegata sa pogledom na ceo aerodrom.

Oficirski dom na Vazdušnom pristaništu „Beograd“ godine 1935. Foto: Arhiva/Biljana Mišić, „Hangar Starog aerodroma — Svedočanstvo prvog vazdušnog pristaništa u Beogradu“

Iznad drugog sprata bila je kula osmatračnica, koja je imala sobu sa svih strana obloženu staklom za boravak tokom zimskih meseci, dok je osmatrač leti boravio na terasi iznad te sobe; osmatrač je dolazak domaćih i stranih aviona najavljivao različitim sirenama. „U dnu zgrade“, piše novinar pre 89 godina, „smeštena je moderna kuhinja kakvu ni najveći i najmoderniji hoteli u Beogradu nemaju“, a shodno situaciji onoga doba moralo se posebno naglasiti da je „kroz celu zgradu sprovedeno električno osvetljenje, vodovod, kanalizacija i centralno grejanje“ što bi danas prošlo bez pomena jer je potpuno normalno.

„Vreme“ svoj članak zaključuje jednom prognozom: „Ovom zgradom naš aerodrom, pored toga što je po prostoru i po broju hangara najveći, biće i najmoderniji u celoj Evropi i verovatno jedan od prvih u svetu, a to nam je dovoljna garantija da će se u međunarodnim aeronautičkim krugovima na našu mladu avijaciju gledati sa puno pažnje i mi time možemo biti ponosni jer ćemo u tom pogledu zauzeti jedno od prvih mesta u svetu.“

To se zbilja i desilo. Položajem ove vazdušne luke koja se nalazila na svega pet kilometara od centra grada, a pre svega novom zgradom, Beograd i Srbija nisu samo ostvarili „značajan prodor u savremene civilizacijske tokove tadašnje Evrope“, da se poslužimo rečima Biljane Mišić, nego i omogućili maksimalno iskorišćavanje svog geografskog položaja, učinivši prestonicu redovnom stanicom za mnoge rekordne letove zbog čega je tokom 1939—1940. godine svakodnevno sletalo i poletalo po četrnaest putničkih aviona koji su nosili nekoliko stotina putnika.

Unutrašnjost hangara-radionice na Vazdušnom pristaništu „Beograd“ tridesetih godina. Foto: Arhiva/Biljana Mišić, „Hangar Starog aerodroma — Svedočanstvo prvog vazdušnog pristaništa u Beogradu“

Međutim, od ogromne važnosti za razvoj te naše prve vazdušne luke bila je i izgradnja Mosta kralja Aleksandra 1934. godine, pošto je pre toga aerodrom bio s desnom obale Save povezan samo železničkim mostom i zemunskim pristaništem. O problemima sa kojima su se suočavali strani turisti najbolje svedoči opis nekog engleskog putopisca objavljen 1933. u časopisu „Flajt“, koji prenosi Biljana Mišić:

„Zemun se nalazi na jednoj, a Beograd na drugoj strani reke Save. Između jedne i druge varoši postoji samo jedan most, i to železnički, tako da kada sa aerodroma krenete autom, vi ne idete za Beograd već samo do zemunskog pristaništa. Tu ste ostavljeni bez vodiča, pa ste primorani da sami nađete puta i načina da pređete u Beograd, kao što se to radilo kada se u srednjem veku išlo na hadžiluk.

Ovo pitanje prelaska u prestonicu rešava se potom na taj način, što ćete na pristaništu uzeti jednog nosača da vam prenese prtljag do lađe koja vrši prevoz do Beograda. Naravno, ako putnik ne putuje prvi put i imajući u vidu relativno jeftin prevoz preko Save, ovo putovanje, koje obično traje oko dvadeset minuta, vrlo je prosto i prijatno. Ali kako vazdušni putnik obično ne zna kako da od pristaništa stigne do centra varoši, vrlo često stekne negativno mišljenje o celoj organizaciji vazdušnog saobraćaja.“

Nemci, koji su za vreme okupacije koristili ovaj aerodrom, tokom povlačenja su minirali i porušili sve zgrade koje su preživele savezničko bombardovanje (uključujući i zgradu oficirskog doma koja je, po rečima Mišićeve, uz pristanišnu, predstavljala najzanimljivije arhitektonsko rešenje i bila „oblikovana prema postulatima moderne arhitekture“), osim hangara koji je služio za montažu i popravke aviona a koji je sagrađen 1931. po rešenju Milutina Milankovića. „Hangar Starog aerodroma“ i danas postoji i pod zaštitom je države kao spomenik kulture.

VIDEO: Avion Jospia Broza Tita danas je u Austriji, star je 60 godina i JOŠ UVEK LETI SVETOM

(P. L.)